Издајнички ударац Турске на небу изнад Сирије по руском авиону треба да нас натера да на неке ствари гледамо трезвеније. Пре свега се то односи на питање колико је искрена била  спремност за „посебну блискост и партнерство са Русијом“ коју су Турци прокламвали. Тежња да се дође до неке користи је једно, а дугорочна национална стратегија сасвим друго. Сарадња је потребна свима, и нема никаквог смисла да се то негира, али уколико пажљиво погледамо на оно, што је у основи политике садашњег турског руководства, схватићемо да у инциденту са авионом није било ничег случајног.

Да ли је могуће уједињење на бази заједничких интереса борбе и зла, са онима који су то зло и направили? Пантуркизам и неосманизам заједно са радикалним исламизмом данас представљају срж државне идеологије Турске, и нама не могу да буду ни савезници, ни сапутници. Анкара је била и остаје усмерена не једноставно према покровитељству свих делова некадашње Османске империје,  већ и према њиховој постепеној реинтеграцији у свој састав, што ни по чему нема везе са животно важним интересима Русије. Да би се то схватило довољно је да се упознамо  са „Доктрином Давутоглу“ коју је саставио сам турски премијер, чији највећи поборник и заговарач  лично  председник Ердоган.

Познати амерички геополитичар-провокатор, председник приватне  истражно-аналитичке агенције Stratfor, Џорџ Фридман, у својој пропагандној књизи „Следећих сто година“ са сигурношћу предвиђа: главни западни инструменти  рушења Русије су у будућности Велика Пољска и Велика Турска које ће, по његовом мишљењу и преузети значајан део руске територије.

Рачунање  да ће у случају раскола Сирије моћи да се рачуна на извесне делове њене територије, у многоме одређују понашање Анкаре  у сиријском питању.   У одређеном тренутку турско руководство тврди  да оно ко бајаги штити  у северном делу сиријске провинције Латакије интересе туркоманске етничке мањине (тј. мањине сиријских Турака) које нападају и владине јединице и руска авијација. У ствари, ти су људи, који вековима мирно живе с Арапима, претворени у инструмент великодржавне   неоосманске политике Анкаре. Туркомана у Сирији нема 2 милиона, како то тврде без имало гриже савести,  турски медији, већ само око 100 хиљада. На својим брдима они нису осећали никакав притисак  у односима са влашћу и прилично дуго од почетка сиријског грађанског  рата уопште нису обраћали пажњу на тај рат. Турски обавештајци MIT су их организовали , наоружали и буквално принудили  да се успротиве Дамаску. Међу њима је било и доста професионалних војних лица – турских држављана, као што је био на пример онај који се хвалио да је он убио пуцњем  у ваздух, команданта обореног СУ-24 Олега  Пешкова који је  искочио из погођеног авиона са падобраном на леђима.

Тврдило се да Ваздушно-космичке снаге Русије бомбардују  „хуманитарну помоћ“  туркоманима.  Међутим, према турској штампи, пошто је авион већ био погођен, председник Ердоган је саркастично у вези са MIT-ом питао: „Па шта ако   се у тим камионима који су припадали MIT-у  налазило оружје?“  Број  транспорта који се шаљу у поменуту сиријску област из Турске, како рачунају експерти  је  –  на хиљаде. За Турке је посебно важно то што су одреди туркоманске милиције које су они формирали могли да се употребе против Асадове заштите у Латакији, а на садашњој етапи и против руске авиационе групе у Хмејмиму. С тих позиција, на пример, недавно је нанет терористички ракетни удар по центру града Латакија, у коме је погинуло више десетина цивила.

Лицемерно се претварајући као заштитница туркомана, а у ствари водећи рачуна само о својим геополитичким интересима, Анкара је постигла директно супротан резултат. Ратна дејства руско-сиријских снага у Северној Латакији су се видљиво повећала. До сада је локалним устаницима нуђено примирје, а сада се ради о њиховом истребљењу. Турска информациона агенција Анадолија, на пример, препуна је  узнемирујућих саопштења о томе да се планина Кизилдаг коју су заузели туркомани  непрекидно гађа са руских бродова и авиона. А последња саопштења: Киизилдаг, који представља стратешки важну тачку у региону, поново је под контролом сиријских владиних јединица. Нагло формирано око Хмејмима допунско ваздушно обезбеђење  је већ такво, да никакво турско мешање  није у стању да ту ситуацију промени. Произилази да хуманитарне бриге турског руководства баш и нису  толике, каквим их приказују. У основи њихових поступака је само жалост што је нестала могућност за корист од трговине прошверцоване сиријске нафте и жеља да се испровоцира крупнији конфликт у нади да ће се у њега умешати савезници из НАТО-а. Таква радост им се не сме омогућити, али се морају ставити на место које им припада. Ердоган је, на пример, већ категорично негирао информацију да  Турска, тим пре чланови његове породице, купују шверцовану нафту  у ИД. Као да су је терористи излили у море! Али постоје снимци из читавог света и њих треба објавити. Читав тај шверц је ишао, и  и даље у највећој мери иде, преко Турске.

Анкара је саму себе искључила из броја потенцијалних учесника широке коалиције за борбу против тероризма. Уосталом,   како би се то она борила са тим, уколико је сама главни кривац за оно  што се дешава у Сирији. Саудити и Катарци су дали паре, Американци оружје, али комплетан логистички и организационо-командни  рад  на ширењу мреже терора у Сирији је од почетка до краја у рукама Анкаре. Негирајући своје већ доказано учествовање  у настанку „Исламске државе“,  турске власти покушавају да тврде да у Северној Латакији делује „умерена“ опозиција. Међутим, према израелским војним изворима, све регионалне јединице, укључујући најкрупнију „Обалску дивизију“ (Coastal Division), која формално припада Сиријској слободној армији, делују под оперативном контролом „Џебхат ан-Нусра“. А та организација је званична филијала „Ал-Каиде“ у Сирији и забрањена је од стране УН као терористичка. Не може да се буде у истом рову са терористима, и да се буде другачији од њих.

Важно је да се разуме да су турским руководством управљали  не само пропуштена корист од трговине преко туђе крви и далека геополитичка рачуница, већ и прелом на сиријским фронтовима, све ближи, између осталог и на границама северне Латакије са Турском. Намерно заоштравајући ситуацију и провоцирајући Москву, Анкара покушава да прекине офанзиву сиријских званичних снага која после млевења првих линија  противничке одбране на читавом низу делова прети да раскине фронт.

Од комуникације с Турском у најскорије време може да буде одсечен највећи град у Сирији – Алепо. Владина армија иде према другој по величини у земљи  курдској енклави у Африни и курдско-шиитским предграђима Алепа у кварту Шејх Максуд, као и градовима Нубл и Ал-Захра. Излазак на те територије, осим промене комплетне стратешке конфигурације на северу земље ће лојалистима омогућити велики прилив људских резерви, које су им врло потребне. У Палмири се сиријска армија није само приближила свом „Стаљинграду“  затварањем прстена око озбиљне групације ИД-а, већ и у случају даљег пробијања – ка Дејр-ез-Зору и „Курдском луку“.  Као у ефекту „домино“ успех може да омогући да се под контролу  Дамаска, и то у врло кратком року, врати практично читава половина територије коју је групација ИД-а у Сирији освојила. Јасно је да то изузетно узнемирује не само  исламисте, већ и  још неке „борце“  са њима, који  терористе посматрају као инструмент своје политике.

Зато би на Турке деловале најотрежњујуће оне противмере које би водиле даљем развоју руске операције у Сирији. Већ се осећа да је у војно-политичком погледу за турско руководство најнепријатније  наношење удара  тамо где је дошло до злочина против руског авиона, јер ти удари демонстрирају бесмисленост и неуспех у таквом деловању. Енергично чишћење од терориста  уз заштиту руских ловаца, средстава ПВО и РЕБ у провинцији Латакија, показаће народу Турске потпуну нелогичност намера које нуди руководство земље и стварних резултата. Сви прелази на турско-сиријској граници у тој зони могу постепено да се блокирају, ако ничим другим, онда ватром. Руска заштита периметра  авиобазе Хмејмим то може да учини и уз помоћ артиљерије далеког домета.

Стручњаци скрећу пажњу и на то, да је све до сада Москва своје односе са турским и сиријским Курдима  градила уз стално погледање у Анкару. Сада су Русији руке слободне и она може озбиљно да се побрине и о правима Курдског народа на политичку слободу и самоодбрану.

19 гласовa