Бесомучна кампања наводних бранилаца «јединствене» Босне и Херцеговине (БиХ) поводом «највећег проблема» – референдума о Дану Републике Српске претходних неколико месеци полако се стишава. Логично и очекивано, јер је било  речи о једном у низу уобичајених догађаја у БиХ, који је предимензиониран  с циљем да се гурну «под тепих»  постојећи бројни кључни проблеми у тој земљи (неки од њих су трајно присутни). Ти проблеми  нису на дневном реду, првенствено због опасних илузија и тиме одсуства воље лидера бошњачког народа  да  се суоче с њима. Карактеристичан овакав, дводеценијски проблем, је селефијски тероризам у БиХ, о којем, овом приликом  неће бити речи, осим на посредан начин. Наиме, у мапи ризика од тероризма и политичког насиља за 2016. годину, коју су израдиле две светске истраживачке компаније («Аон» и «Рубини глобал економикс»), БиХ је позиционирана као високоризична земља. Опасност од тероризма у БиХ, упозоравају из тих компанија, «скочила је са прошлогодишњег средњег на високи ниво у овој години». С тим у вези, подсетимо се да је извориште актуелног тероризма у БиХ у грубом кршењу Дејтонског мировног споразума, које је безобзирно учињено само месец дана након његовог потписивања, и траје све до данас. Према «Дејтону», исламски добровољци (муџахедини) у тадашњој Армији БиХ морали су бити ван БиХ до 16. јануара 1996. године, међутим, та обавеза није испуњена. Тако, случајно или смишљено, самостално или договорно, власт у бошњачко-хрватском ентитету  и високи међународни представници у БиХ, се две деценије «играју ватром» у погледу политичке стабилности те земље – термин који је недавно тенденциозно употребио актуелни високи представник (Инцко) да упозори председника Републике Српске на «ниво опасности» по БиХ у вези са заказаним референдумом  о Дану Републике Српске.

Довољно је имати у виду само овај безбедносни проблем па да се аргументовано констатује да БиХ не функционише  као држава. На жалост, мали су изгледи да БиХ постане функционална држава и несумњиво, биће таква, слабофункционална, све док се конститутивни елементи БиХ – два ентитета и три народа искрено не договоре о њеној будућности.  Међу бројним неслагањима унутар поменутих конститутивних елемената, средином ове године, скоро неопажено је прошло спорење око покушаја фалсификовања пописа становништва у БиХ, којим је «доказано» да су Бошњаци већинско становништво БиХ. Наиме, приказом 196.000 грађана (највише Бошњака) пореклом из БиХ који не живе у БиХ, Бошњаци су дошли до 50, 11 одсто становништва БиХ. Реакција политичке елите српског и хрватског народа на овај фалсификат био различит: Скупштина Републике Српске је 21. јуна 2016. одбацила резултате пописа становништва, а хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић изјавио (6. јуна) да је одлука о попису «штетна и за Хрвате». Била је евидентна намера  креатора пописа да насупрот европским стандардима добију проценте становништва  које ће потом користити  као основ за политичке процесе и наметање/а решења, дакле, за подривање стабилности БиХ. С тим у вези, наводимо неколико чињеница.

Аднан Балта, члан Удружења новинара БиХ, осврћући се на масовно насељавање Арапа на ободу Сарајева и пописа становништва БиХ из 2013. године, између осталог, констатује: «Битно је да су, три године након пописа становништва навучени подаци да Бошњака има више од педесет одсто и да се несметано може прећи на реализацију Исламске декларације Алије Изетбеговића. Или како је често Алија знао рећи: «Бићемо своји на своме, у својој вери и на својој земљи» (Погледи, у: «Политика», Београд, 1.9.2016). Реч је о недавно досељених око 40.000 Арапа у Сарајеву, а међу њима је «око 30 одсто оних који припадају вехабијско-селефијској идеологији какву имају терористичке организације Исламска држава и Ал Каида…Шетајући Башчаршијом (старо језгро Сарајева) имате осећај  као да сте у саудијском Ријаду или у било којој заливској земљи у којој се спроводи строги шеријатски закон»(«Вечерњи лист», Загреб, 3.9.2016).  У вези са овим актуелним насељавањем Арапа, важно је поменути да оно касни скоро три деценије. Наиме, према замисли муслиманских екстремиста, 1.јануара 1992. године требало је да почне реализација о планском досељавању «Бошњака» из Турске у БиХ. Програмом је било предвиђено  да се досељавањем по 400.000 Бошњака годишње, за десет година досели  четири милиона  и БиХ са муслиманским становништвом од 10 милиона постане етнички исламска држава (Мијалковски, М.: Етничке војске у узаврелом «босанском лонцу, Војно-политички информатор, ВИНЦ, Београд, фебруар 1992. стр. 47.).

Председник Републике Српске Милорад  Додик је у вези са покушајем «навлачења» података о попису становништва у БиХ био конкретнији од Аднана Балте, оценивши: «Алија Изетбеговић је рекао да муслимани тамо где су мањина треба да трпе док не постану већина. Кад постану већина онда треба да формирају исламску државу… Ево сад су догурали на 50 одсто и сад је вероватно претпоставка да праве исламску државу у Босни» (Интервју у: «Политика», Београд, 3.7.2016).

За схватање опасног становишта о муслиманима  «Бићемо своји на своме» аутора Исламске декларације упутно је, с једне стране,  имати у виду студију Петера Хемонда, у којој он анализира скривене поруке исламиста, односно установљава да у њиховом калифату,  у свету нема места за немуслимане и, са друге стране, неке овогодишње поруке реиса Исламске заједнице у БиХ  Хусенина Кавазовића.

Према књизи Petera Hammonda, Slavery, Terrorism and Islam: The Historical roots and contemporary threat,  Cape Town, South Africa : Christian Liberty Books, 2005./2008.,  (у: Петковић, М.: Тероризам – рат у континуитету, Војно дело, ВИЗ, Београд, 4, 2009, стр. 256-260.), када муслиманско становништво једне земље достиже око 1% од укупног становништва те земље, оно се декларише као мирољубива мањина која се не меша у послове других средина. Наведено потврђује, помињањем САД (1,0%), Аустралија (1,5%), Канада (1,9%), Кина (1,0-2,0%), Италија 1,5%) и Норвешка 1,8%. У том контексту је изложио резултате истраживања за случајеве, када муслимани чине 2-3% становништва од укупног становништва једне земље,  између 5 и 10%, између 10 и 20%, код земаља са  40%, 60%, више од 80% и, у земљама са 100% муслиманског становништва.

Када муслимани достигну између 2 и 3%, наводи Хемонд, почињу да преузимају појединце или мање групе верника од других верских заједница, посебно младих, и у том смислу наводи следеће земље: Данску, Немачку, Уједињено Краљевство, Шпанију  и Тајланд.  Када у једној земљи број становника муслиманске вероисповести износи између 5 и 10% (Француска – 8%; Шведска – 5,0%, Филипини – 5,0%, Холандија – 5,5%…), то већ почиње значајно да утиче на понашање неких незадовољних кругова. Муслимани тада већ почињу да инсистирају на увођењу у друштвене стандарде неких својих закона и обичаја.

Већ код 40% муслиманског становништва, пише Хемонд, долази до масовних оружаних сукоба, масакра појединих група друге вере, учесталих терористичких напада и оружаних сукоба наоружаних милиција. У том смилсу помиње Босну – 40,0%, Чад -53,1% и Либан -59,7%.

Код земаља са 60% муслиманског становништва може се очекивати веома јак притисак на «невернике», који се испољава преко спорадичних акција етничког чишћења (што директно води ка геноциду), коришћење шеријатског права као основног закона за регулисање односа међу људима, наметање разних такси «неверницима» и слично (то се дешава постепено, тако да се споља тешко уочава као промена, наглашава Хемонд) и као такве земље наводи: Албанију – 70,0%, Малезију – 60,4%, Катар – 77, 5% и Судан – 70, 0%) итд.

Хусеин Кавазовић је, крајем маја у два одвојена обраћања потенцијалним гласачима (Бошњацима) у Швајцарској на локалним изборима у БиХ (2.октобра 2016), утпутио низ увреда на рачун Срба и Републике Српске. Он је позвао Бошњаке  да се региструју, гласају за Сребреницу и не допусте да «Влах влада у Сребреници. Наша кућа је наша обавеза, а сачувати Сребреницу поготово…Успели смо браћо, има нас преко 50 одсто, за 10 година биће нас 60 одсто». Имајући на уму чињеницу да су се гласачи у Сребреници на локалним изборима, међу њима и део Бошњака, изјаснили да «Влах влада Сребреницом», за очекивати је покушаје негирања њиховог права на слободно изјашњавање.

На крају, важно је напоменути да се ситуација у БиХ драстично погоршала 1991. године, када је тадашња бошњачко-хрватска коалиција провокативном злоупотребом тезе «један човек један глас» (прегласавањем), суспендовала конститутивност српског народа у БиХ, да би тако настало стање потом  ескалирало у оружани сукоб. Довођењем у везу њихово тадашње поступање, са трогодишњим навлачењем података до бошњачке већине у БиХ и недавним претњама агресијом на Републику Српску (читај: претензијама на читаву територију БиХ), основано је констатовати да је њихово декларативно изјашњавање за демократску  и европску БиХ – лажно.  Напросто, размотрени случај, као и низ непоменутих слчичних случајева, указују на  опасне илузије које прете да држе БиХ трајно нестабилну.

Проф. др МИЛАН МИЈАЛКОВСКИ

Прочитај без интернета:
16 гласовa