Негде у мају 1945, око двадесетог, Ј.В.Стаљин је повукао из Немачке маршала Г.К.Жукова. „Док смо ми разоружавали све војнике и официре немачке армије и послали их у логоре за војне заробљенике, – рекао је он, – Енглези остављају немачке јединице у пуној бојевој готовости и са њима склапају пријатељство… Мислим да  они теже да сачувају те јединице како би их касније искористили. А то представља  директно кршење договора који су постигли премијери земаља о томе да немачке јединице морају одмах да се распусте“.

Совјетска обавештајна служба је добила текст тајног телеграма који је В.Черчил још пре него што се рат у Европи завршио послао фелдмаршалу Б.Монтгомерију, команданту британских јединица. Текст телеграма је гласио: „Пажљиво сакупљати немачко оружје и ратну технику и складиштити их како би их било лако  поделити немачким јединицама са којима би нам се пружила могућност за сарадњу, уколико   се совјетска офанзива настави“.

Жуков је, по Стаљиновом налогу, на заседању Контролног савета за управљање Немачком, у коме су били представници СССР-а, Велике Британије и Француске, дао оштру изјаву и при том подвукао да историја  познаје мало примера таквог вероломства и издаје савезничких обавеза. Монтгомери је ту оптужбу одбацио, али је после неколико година признао да јесте такав налог добио од свог премијера и да се „као војник – потчинио наређењу“.

У берлинском правцу су се још водиле жестоке борбе, а Черчил је већ био сигуран да је „Совјетска Русија постала смртна опасност за слободни свет“. Мора се, сматрао је британски премијер, „одмах формирати нови фронт против   наглог  руског напредовања“, при чему „тај фронт у Европи треба да буде што ближе истоку“. Черчил је, по сопственом признању, био потпуно занет само једним осећањем: у његовим очима се „совјетска претња већ нашла на месту на коме је до тада био нацистички непријатељ“.

Зато је Лондон планирао да освајање Берлина изврши енглеско-америчка армија, да Чехословачку ослободе Американци и да њихове јединице прве уђу у Праг, као и да западне државе преузму управу Аустријом, ако не може другачије, а оно ипак заједно са Совјетским Савезом.

Најкасније у априлу 1945. Черчил је наредио Уједињеном штабу за планирање у војном кабинету Велике Британије да разради план за ванредну  операцију чији је шифровани назив био „Unthinkable“, тј. „Незамисливо“. Циљ те операције је био да се „Русија натера на потчињавање вољи Сједињених Држава и Британске империје“. Они који су тај план осмислили требало је да сагласно Черчиловој наредби  за почетак војних дејстава против СССР-а  одреде 1. јул  1945. Тако је још за време последње етапе сукоба са Хитлеровом Немачком Лондон  започео припреме за наношење ударца у леђа Црвеној Армији.

Извршавајући Черчилово наређење, британски штабни официри су полазили од тога, да постављени задатак може да се реши само тоталним ратом који претпоставља: а. Окупацију оних области Совјетског Савеза без којих ће СССР, када остане без њих,  да изгуби материјалне могућности за вођење рата и настављање отпора, као и  б.  Наношење совјетским оружаним снагама  одлучујућег пораза који би онемогућио СССР да настави рат.

Аутори плана су, истине ради, предвидели и да Црвена армија може да одступи у дубоку позадину и да отпор настави помоћу тактике која је већ више пута успешно коришћена у претходним ратовима. Њихове сумње су повећаване при разматрању питања о снагама страна: „Постојећи однос снага у Централној Европи, где су Руси отприлике три пута јачи, могућност савезника да дођу до потпуне и одлучујуће победе чини врло мало вероватном.“ Како би се ликвидирала „диспропорција“  потребне су биле баш оне напред  поменуте немачке јединице о чијој се борбеној готовости, чак и пошто су заробљене, бринуо лично Черчил.

У свом извештају премијеру британска војна лица су констатовала да Црвена армија на највишим положајима има висококвалификовану и искусну команду, врло чврсту дисциплину, а да  је, уколико се упореди са било којом армијом  западних држава, мање захтевна  према снабдевености, да делује тактички храбро, и да не броји губитке. Такође, наоружање је развијано током читавог рата и оно је на високом нивоу, будући да није лошије од наоружања армија западних земаља.

Општи закључак британске штабне команде  о перспективи војне кампање против СССР-а је био песимистички:

„а) Уколико започнемо рат против Русије морамо бити спремни на увлачење у тотални рат који ће бити и дуг, и скуп;

б)  Бројчани недостатак наших копнених снага чини врло сумњивим ограничен  и брз успех, чак и уколико  би политички циљ био постигнут у складу са нашим прорачунима“.

У таквом облику план је предат на разматрање комитету команде штабова – највишем органу војног руководства Оружаних снага Велике Британије. 8.јуна 1945. Черчилу је послат следећи закључак који су  потписали  начелник   генералштаба  Британске империје, фелдмаршал А.Брук  и начелници штабова ВМС и ВВС: „… сматрамо да уколико  рат почне, постизање брзог ограниченог успеха ће бити изван наших моћи и ми ћемо се наћи увучени  у дугачки рат против снага које су јаче од нас. Шта више, уколико  код Американаца дође до повећања замора и равнодушности,   и уколико их магнет рата  повуче према Тихом океану, надмоћ тих снага може  да се много повећа“.

Мрзовољу Черчила, када је добио такав закључак, тешко је описати, али ништа није могло да се промени: у корист Црвене армије је одлучио однос снага. Чак и да је у рукама била атомска бомба, са фактором из закључка је морао да рачуна  и Хари Труман.

Првих дана боравка на месту председника САД, примајући у Белој кући В.М.Молотова, народног комесара за иностране послове СССР-а, Труман је одмах прешао на ствар. Из уста америчког председника се зачула лоше скривена претња  да ће на СССР  да се примене економске санкције. 8.маја 1945. Труман је наредио да се максимално смање испоруке СССР-у по ленд-лизу. То чак није ни саопштено совјетској страни. Тако су амерички бродови који су већ били на отвореном мору, добили наређење да се врате у  луке у којима су регистровани. После извесног времена наређење о смањењу испорука је повучено, јер на други начин Труман не би добио могућност да СССР увуче у рат са Јапаном, што је њему било јако потребно, али велика штета совјетско-америчким односима је већ била нанета.

Вршилац дужности државног секретара САД Џ.Гри  је 19.маја 1945. написао меморандум у коме је изјавио да је рат са Совјетским Савезом неизбежан. Треба, писао је, да се „америчка политика према Совјетском Савезу у свим правцима   одмах    затегне. Много је боље и сигурније, тврдио је,  да до судара дође пре него што Русија   изврши обнову и   развије свој огромни потенцијал за војну, економску и територијалну надмоћ“.

Импулс који је долазио од политичара осетили су и војници. У августу 1945. (рат са Јапаном је још трајао) за генерала Л.Гровса, руководиоца америчког атомског пројекта,   припремљен је тајни документ под  називом „Стратешка карта неких индустријских области Русије и Манџурије.“ У документу је набројано 15 највећих градова СССР-а – Москва, Баку, Новосибирск, Горки, Свердловск, Чељабинск, Омск, Кујбишев, Казањ, Саратов, Молотов (Перм), Магнитогорск, Грозни, Стаљинск (вероватно се мислило на Стаљино – Доњецк), Нижњи Тагил. Дат је њихов географски положај, подаци о становништву, индустријски потенцијал, најважнији циљеви за бомбардовање. Вашингтон је отварао нови фронт – овог пута против свог дотадашњег савезника.

Лондон  и Вашингтон су у тренутку заборавили не само заједничку борбу са СССР-ом на фронтовима Другог светског  рата, већ и заједничке обавезе да се стане на стражу мира и међународне безбедности, који су договорени у Јалти, Потсдаму и Сан-Франциску.

29 гласовa