Из дана у дан слушамо покличе касно пробуђених патриотских странака, покрета, удружења, која узвикују – не у НАТО, хоћемо референдум, доле издајничка Влада која је потписала СОФА споразум… Када је председник Двери Бошко Обрадовић млади, перспективни предводник важног националног покрета изјавио како је нама као држави сасвим довољан НАТО програм „Партнерство за мир“ и да од тога не треба ићи даље,[i] остао сам запрепашћен.

Да подсетим – СОФА споразум, прво онај кровни, комплетирани, који није изазвао никакве протесте (!), а затим и други из области логистике, су потписани управо у оквиру програма Партнерство за мир. Ако је тако, а јесте, па чему онда критика? Због чега онда дрвље и камење ако се промовише Партнерство за мир, који се састоји од више фаза, такозваних механизама и када је СОФА обавезни и саставни део те приче? У противном нема програма и „партнерске“ сарадње.

У програм Партнерство за мир смо ушли незванично а затим и званично управо у време док је оснивач партије која је Обрадовићев садашњи предизборни коалициони партнер, царовао овим српским друмовима и то у два наврата – као председник савезне државе, а затим и као председник Владе. Та партија се никада није извинила поводом седам година промовисања евроатлантске идеје, нити се од тога званично оградила, нити се бар потрудила да пружи смислено објашњење за тај аспект своје политике. Нити, како ствари тренутно стоје, планира, изналазећи неубедљива оправдања и немушто разводњавајући ствари[ii]. Па чак и обмањујући јавност Србије.

Због чега је наведено важно? Актуелним властодршцима управо треба баш таква муниција, како би одбрана заузетог НАТО курса била непољуљана – шта хоћете, ми само настављамо оно што сте ви започели.

О чему се заправо ради и шта је наш основни проблем? Две чињенице – (1) огромно незнање и (2) лукаво прање савести. Бар код једног доброг дела те исте патриотске сцене. И, наравно, одсуство било каквих правих визионарских погледа, као и начина остварења пројектованих циљева. Није ни чудо – шта ће им експерти, битни су партијски послушници, будући конзументи буџетских средстава.

НАТО програм Партнерство за мир није некакав међународни оквир у коме слободне и суверене државе, немајући, јелте, шта друго да раде, сарађују на равноправној основи, развијају такозвану међуармијску сарадњу, играју се војних вежбица, скупљају на семинарима, симпозијумима и размењују мирнодопска и ратна искуства.

Програм Партнерство за мир је НАТО програм. Дакле, ради оних из тачке 1) и тачке 2) горњег параграфа, да поновимо – то је НАТО програм. Још једном – Партнерство за мир је програм НАТО. У том програму све, али баш све, се ради према стандардима, процедурама, налозима и у складу са политиком и циљевима НАТО савеза. Партнерство за мир је буквално и дословно предворје или још боље, двориште НАТО савеза.

То је пројекат који је лукаво осмишљен почетком ’90-тих, када су западни владари света успели да разбију СССР и Варшавски уговор како би се новонастале државе, као и оне друге створене разбијањем СФРЈ, увукле у евротлантски регион и ставиле под НАТО капу. Али, не да би се такав статус конзервирао, већ да би се кроз такозване перфидне реформске процесе под диригентском палицом Алијансе прво војно и на све друге начине ослабиле до непрепознавања, а затим припремиле за такозвано пуноправно чланство у савез Северноатлантског уговора.

Успели су у томе толико да су чак и Русију поклопили наведним програмом. Знамо и из којих разлога и у ком времену. Тек 2002. године Русија ће се под Путином пробудити и превазићи форму понижавајућег „партнерства“ и успети да издејствује потпуно другачији, равноправнији статус, преобликујући свој однос кроз форму сарадње „Савет НАТО – Русија“. Нешто што ће се временом потпуно редефинисати због првог (2008), а затим и због низа других конфликата и у коначном бити суспендовано.

Погледајмо одмах шта пише у прва два члана „Оквирног документа“ НАТО програма Партнерство за мир (Анекс документа М-1(94)2 ) – званичног уговора који је Србија потписала у јесен 2006. године у Бриселу, учлањујући се у евроатлнатско двориште (обратити пажњу на болдоване делове):

  1. 1. На основу позива упућеног од стране НАТО шефова држава и влада са састанка 10-11. јануара 1994. године, државе чланице Северноатлантског савеза и друге државе потписнице овог документа решене да продубе своје политичке и војне везе и да допринесу даљем јачању безбедности унутар евроатлантског региона, овим успостављају, у оквиру Северноатлантског савета за сарадњу, Партнерство за мир.

 

  1. Ово партнерство је успостављено као израз заједничког убеђења да се стабилност и безбедност у евроатлантском подручју могу постићи једино путем сарадње и заједничке акције. Заштита и промоција основних слобода и људских права, очување слободе, закона и мира кроз демократију су заједничке вредности елементарне за ово партнерство. 

 

И шта је ово? Чему онда галама на Вучићево квислиншко држање и спровођење задатака из претпоследње фазе до пуноправног чланства? Због чега (и да ли је у питању) касно „паљење“ када је потписивање кровног, комплетираног СОФА споразума са Додатним и Наредним додатним протоколима (2014) био услов достизања ИПАП стадијума (2015), а затим и свега осталог крајње динамизираног током минулих пар година? Рецимо, Споразум са НАТО логистичком организацијом НСПО, затим бројне вежбе и други облици.

Иначе, баш због напред наведених партијских свезналица да још једном подсетимо – ИПАП није никакав споразум, већ је ниво сарадње, најтачније, према НАТО дефиницији – „механизам“, а сам назив говори да се ради о оперативном плану. ИПАП је својеврсна сублимација вишегодишњих „партнерских“ односа и постигнутих „резултата“, на бази чега су пројектовани нови циљеви и бројне активности за будућност, како би НАТО дух и НАТО садржај у потпуности заживео у земљи Србији.

Наравно, уследиће коментари и бројна питања – што смо морали да потпишемо СОФА, шта ће нам ИПАП механизам, зашто се нисмо задржали на достигнутом нивоу „сарадње“ и тако даље и томе слично.

Да их подсетим – када се једном уђе у коло са ђаволом, а ми смо то урадили петог октобра, нема повратка назад или је – нека буде у складу са том народном – ђаволски тешко изаћи. Наравно, у постојећем формату политичког система за који је и онај титоистички био сува демократија. Систем који обезбеђује континуитет квислинга на власти.

Што се тиче односа са НАТО све је почело новембра 2000-те првим контактима које су остварили Човић и Свилановић у Бриселу, поводом наводног решавања кризе у Копненој зони безбедности. Већ 2001. године организује се сусрет на нашем терену („Моровић“), када нам долази политички и војни врх НАТО и практично налаже учлањење у Партнерство за мир, али уз обавезно радикално смањење Војске Југославије. Тачније – саопштавају нам да морамо да разбијемо властиту оружану силу и систем одбране. И би прихваћено с наше стране, са објашњењем како ћемо се модернизовати.

Већ почетком 2002. године, након противзаконитог укидања стратегијско-оперативних састава – копнених армија, команди видова РВ и ПВО и РМ, једног корпуса и једне дивизије, Врховни савет одбране доноси препоруке и став да се крене са процесом учлањења у ПзМ, на основу чега Савезна влада доставља писмо о намерама, а затим и званичан захтев. Но, како нисмо сарађивали на адекватан – колонијалан начин са Хашким трибуналом, процес се успорава све до средине 2003. године, када Савет министара СЦГ подноси захтев Алијанси за пријем у програм.

Међутим, и даље нису задовољни нашом активнишћу, а најтачније – још увек су престрављени изузетно јаком оружаном силом коју нису успели да савладају у оружаној агресији – те се, разумљиво, одлучују да нас не приме, већ да ексклузивно за нас израде специјални, такозвани „Прилагођени програм сарадње“ (Tailored Cooperation Programme, TCP), као специфични механизам „сарадње“. Сарадња где ми радимо и извршавамо буквално све по њиховим правилима и њиховим налозима.

И креће разваљивање по свим шавовима. Да је било само то, ни п’о јада. Натерали су нас да их величамо и славимо, истовремено када смо као заливени ћутали о ратној одштети и повратку наших снага на КиМ. Чак нам је Џорџ Робертсон, генерални секретар НАТО, усред Београда саопштио у јесен 2003. године, како не можемо бити партнери а да се истовремено тужимо за надокнаду штете.

Најважнији тренутак се одиграва 2006. године када независна Србија, након што је развалила бројно стање људства и посебно импресивну борбену технику, добија позив Алијансе и потписује напред описани уговор – „Оквирни документ“ чиме улази у програм. Истовремено подноси свој такозвани „Презентациони документ“ којим саопштава циљеве учешћа. Умивен државни папир, који је, наравно, рукама НАТО експерата написан у наше име.

Одмах следи отварање „НАТО војне канцеларије за везу“, како бисмо се, ваљда, боље „разумели“, али наша страна не успева неколико година да инсталира слично тело у Бриселу, иако је било предвиђено. Требало је пре тога потписати „Споразум о безбедности информација“ или такозвани Безбеденосни споразум (2008). Једном су се већ опекли са нашим врхунским обавештајцем (генерал Јован Милановић), па не би више да ризукују, подразумева се.

Ваља читаоце подсетити како се и на који начин Србија пре приступања али и као чланица Партнерства за мир увлачила у евроатлантске поре. То се њиховим речником називају „механизми сарадње“:

  • Група за реформу одбране (Defence Reform Group, DRG) – они који су нам неутралисали систем одбране и превели га у стратегијска и доктринарна НАТО решења;
  • Индивидуални програм партнерства и сарадње (Individual Partnership and Cooperation Programme, IPCP);
  • Програм за изградњу интегритета (Building Integrity Programme);
  • Комитети и радне групе НАТО – Војни комитет евроатлантског партнерства (ЕАРМС), Политички партнерски комитет (РРС), Конференције националних директора за наоружање (CNAD), Комитет за кодификацију (АС/135), Комитет начелника војномедицинских служби НАТО (COMEDS), Логистички комитет (LC), Комитет за стандардизацију (CS) и Одбор за консултације, командовање и контролу (NC3B);
  • Процес Планирања и прегледа (Planning and Review Process, PARP) – систем директне контроле од стране НАТО о стању у систему одбране Србије;
  • Концепт оперативних способности (Operational Capabilities Concept, OCC);
  • Индивидуални акциони план партнерства (Individual Partnership Action Plan, IPAP);
  • Поверилачки фондови пограма „Партнерство за мир“ – пројекти којим су збрисали људство и уништили нам тешку борбену технику, минско-експлозивна средства, пројектиле, ракете, муницију; тек следи уништавање још 8.000 тона преосталих борбених ефектива управо према потписаном Споразуму са НСПО;
  • Програм за унапређење образовања у области одбране (Defence Education Enhancement Programme – DEEP) – едукација и обука војног кадра, или, стварање НАТО јаничара.

Поред наведеног, не смемо заборавити да је након потписивања кровног СОФА споразума 2014. године, Србија стекла право учешћа у раду Војног комитета НАТО и Војног комитета ЕУ, да је запажено ангажована у такозваним мировним мисијима под окриљем ОУН и ЕУ (наравно, чува интересе НАТО завојевача широм света), и да управо креће са учешћем у једној од борбених група ЕУ (HELBROC), иако за тако нешто не постоји скупштинска одлука.

Оно што је битно нагласити, сви наведени „реформски“ захвати и такозвана „реорганизација“ система одбране и Војске Србије (ВЈ и ВСЦГ пре ње), извођени су без одговарајућих националних прописа – Стратегије националне безбедности, Стратегије одбране и Војне доктрине. Тачније, према правилима и налозима НАТО, прво су реализовани разбијачки захвати, а затим су усвајани наведени стратешки документи (први такав 2005. у СЦГ, остали тек 2009. у Србији) и тек на крају пратећи закони из одбрамбене, односно војне проблематике (2007. и 2009).

Није нас отрезнило ни то што је НАТО обезбедио отцепљење Космета. Ми смо задржали „партнерске“ односе маскирајући их бомбастичном и измишљеном (непостојећом) „војном неутралношћу“ (уместо да изађемо из ПзМ и кренемо са јачањем оружане силе), ни то што је тај савез стварао и на крају створио „Војску Косова“ са симпатичним називом „Безбедносне Снаге Косова – БСК“, што су то чинили на потпуно истим постулатима, односно механизмима програма Партнерства за мир у којем се ми налазимо, и што су извршили све припреме да „Косово“ постане званична чланица тог пројекта, у чијим садржајима увелико учествује.

И, сада, питање за оне који би да задрже чланство у Партнерству за мир, као и за оне који прикупљају потписе о некаквом референдуму у вези НАТО (због чега, када тако нешто није у званичној најави?), и посебно питање за оне који гласају за актулне властодршце: да ли знају о чему се ради? Уколико знају, а мислим да је тако, из којих то разлога игноришу све напред наведено и зашто оштрицу не усмере према Партнерству за мир? Због чега не захтевају излазак из тог прљавог НАТО дворишта?

Чему чекање, фемкање, калкулисање и у коначном самоуништење? Чему парола – не у НАТО, када смо ми увелико тамо и садржајно и у обавезујућој форми, али без права гласа?

Зато што ће нас НАТО поново напасти? Зато што ће нам извести пар обојених револуција? Зато што ће престати инвестиције? Зато што ће бити заустављено ЕУ путешествије, прикључење оној другој страни исте НАТО глобалистичке медаље?

За крај – из НАТО програма Партнерство за мир а то значи из свих потписаних споразума, односно уговора који су саставни део, дакле, из НАТО дворишта може се изаћи за годину дана. Тако и стоји у уговорним клаузулама. Само тако се мора третирати наш највећи државни и национални проблем. Баталимо празне приче, реал-политичке калкулације, геополитичка наклапања, стратегију не замерања и кабинетско филозофирање у виду млаћења празне сламе.

 И баталимо лажи и прање биографија.

[i] www.nspm.rs/hronika/dss-dveri-sporazum-sa-nato-je-prava-okupacija-potpisivanjem-tog-sporazuma-tomislav-nikolic-je-postao-saucesnik-u-okupaciji.html

[ii] www.nspm.rs/politicki-zivot/tajni-pakt-vuciceve-vlasti-sa-nato-paktom.html

Прочитај без интернета:
53 гласa