Нил Кларк

Хоће ли нови пакет оштрих санкција против Русије, који је скоро једногласно усвојен од стране америчког конгреса и који чека потпис председника Трампа, за Европску унију бити кап која је прелила чашу?

Тај закон, који је такође уперен против Ирана и Северне Кореје, не само да проширује санкције против Русије и потенцијално озбиљно угрожава гасовод Северни ток 2 између Немачке и Русије, већ и настоји да ограничи председникову моћ да ублажи или укине санкције у будућности. Порука конгреса под доминацијом неокона је јасна: Русија мора да остане у „магарећој клупи“ (наравно, све док неки добри „либерал“ који ће учинити све што јастребови у Вашингтону захтевају не дође на власт у Москви), а економско-пословне везе између Европе и Русије морају да буду прекинуте.

Европски лидери, многи од којих прижељкују ублажавање санкција против Русије, су врло брзо изразили негодовање. Они знају колику су штету њиховим привредама већ нанеле санкције и руске противмере – 4 милијарде евра само у Италији – и да би даље заоштравање финансијског рата против Кремља било катастрофално.

Зашто би европска предузећа и радници требало да испаштају због анти-руске обсесије америчких елита? Да ли стварно мислимо да би САД увеле санкције против неке земље на сопствену економску штету на захтев европских држава? Можемо се кладити да не би.

„Мислим да су америчке санкције апсолутно неприхватљиве. Не можете мешати политичке и економске интересе, на штету европских радних места,“ љутито је реаговао аустријски канцелар Кристијан Керн.

„Санкције против Русије не треба да постану средство индустријске политике у америчком интересу,“ рекао је Мартин Шефер, гласноговорник немачког министарства спољних послова.

„Америка на првом месту не сме да значи да су европски интереси на последњем,“ изјавио је председник ЕУ, Жан Клод Јункер.

Авај, управо се то већ неко време дешава – и то нема никакве везе са Доналдом Трампом.

Жалосна је истина да, од краја ере снажних, независно оријентисаних лидера попут Шарла де Гола, Улофа Палмеа и Бруна Крајског, Европа ЈЕСТЕ подредила своје интересе америчким, односно лобијима који оперишу у САД.

Узмимо пример ЕУ санкција против Ирана из 2012. Испрва се Европа одупирала притисцима из САД (и про-израелског лобија) да уведе нафтни ембарго против Техерана поводом недоказаног иранског програма нуклеарног наоружања. Али су временом попустили – за шта су велику цену платиле ЕУ чланице попут Грчке, Шпаније и Италије, које су имале користи од увоза јефтине иранске нафте.

Исувише су често последњих година Европљани плаћали цех неокон политика.

Хајде да размотримо избегличку кризу, која је већим делом изазвана америчким интервенционистичким ратовима на Блиском истоку и другим местима. Огромна већина избеглица које стижу у Европу долазе из земаља попут Авганистана, Ирака, Либије, Сомалије и Сирије, које су САД или напале, или у њима подржавале прокси војске ради свргавања њихових влада. Наравно, империјалистичке европске земље су, под кукавичким „атлантистичким“ лидерима, такође одиграле кључну улогу, посебно Британија, као и Француска, када је реч о уништењу Либије.

И, док су неке европске земље, попут Немачке, широм отвориле врата избеглицама које беже из ратних зона, САД у том погледу знатно заостају.

„САД прихватају далеко мање сиријских избеглица него друге западне земље,“ приметио је лондонски Гардијан.

Сада би вашингтонски законодавци желели да још јаче ударе по европским џеповима. Амерички конгрес јасно покушава да саботира гасовод Северни ток 2. По предложеном закону, САД би могле да санкционишу било коју компанију која се бави одржавањем или развојем руских гасовода за извоз енергената.

„Ако овај закон ступи на снагу, он би омогућио доношење мера против европских приватних или правних лица за ситуације које немају никакве везе са Сједињеним Државама,“ каже се у саопштењу француског министарства спољних послова.

Наравно, то је апсолутно нечувено. Али, опет, није без преседана. Амерички конгрес је 1996. усвојио закон о санкцијама против Ирана и Либије, дајући право САД да уведу економске санкције против фирми које послују са те две земље. Закон Хелмс-Бертон из 1996. је такође кажњавао стране компаније које су пословале у Куби, тако што им је забрањивао пословање у САД.

Није довољно што САД уводе санкције против земаља које им се не свиђају, већ се и сви други морају придружити. Или…

Апологете империјализма 21. века би то назвале „борбом за демократију и људска права“. Они без длаке на језику би то, пак, назвали правим именом: силеџијство.

Само треба да пратимо траг новца да би увидели ко има корист од овога. Ако би европско-руски енергетски пројекти били прекинути, америчке гасне компаније, које нуде скупљи течни природни гас, би изашле као победници.

Прва испорука америчког природног гаса је у јуну стигла у Пољску. „Сједињене Државе су у позицији да почну са агресивним маркетингом гасног извоза у Европу, због своје ‘фрекинг револуције’… Након више деценија трошења скоро свих енергената које су производиле, сада се очекује да ће Сједињене Државе постати трећи највећи светски извозник гаса до 2020,“ радосно јавља медиј основан новцем ЦИА, Радио Слободна Европа/Радио Слобода.

Ово настојање да се доминира европским енергетским тржиштем, као и детињасто настојање јастребова у америчком конгресу да натерају Доналда Трампа да „докаже“ да није „руски агент“ тако што ће потписати закон који ће убити све наде у боље односе између Вашингтона и Москве, стоје у позадини предлога закона о новим санкцијама.

Ако му се Европа не буде чврсто супротставила, онда ће она фактички потписати сопствену еутаназију. Москва је већ изјавила да не искључује било какве мере које би „САД привеле разуму“ – и, као први корак, наложила је САД да смањи број особља у амабасади у Москви на 455 (са око 1.100) и да престане да користи складишни простор.

Да ли ЕУ лидери желе да се придруже запенушаним америчким неоконима и „либералним јастребовима“ у њиховом финансијском крсташком рату против Русије? Ако би избио рат, који се чини да неки и желе, Европа би била та која би претрпела највећи ударац, а не САД.

Није тешко наћи историјске паралеле. Понизни однос ЕУ према Вашингтону из последњих деценија може се поредити са ситуацијом унутар „Двојне монархије“ Аустро-угарске, која је званично заживела 1867. Мада су Беч и Будимпешта имали „једнак“ статус, било је јасно ко је главни. Када је надвојвода Франц Фердинанд убијен у Сарајеву у јуну 1914, Мађари су саветовали опрез. Мађарски премијер, гроф Иштван Тиса, се противио било каквом војном нападу на Србију без претходне дипломатске акције, и противио се уручивању списка захтева Београду које је било немогуће испунити. На крају је капитулирао – и почео је Велики рат.

„Тиса се одупирао две недеље,“ пише историчар Петер Ханак. „Међутим, упркос томе, аустријски и немачки политичари, заједно са војском, су га коначно убедили да је сазрело време да Централне силе крену у рат. Било какво одлагање би само ишло на руку интересима Антанте, коју су чинили ‘непријатељи’: Француска, Британија и Русија.“

Резултат је био катастрофа, не само за Мађарску, која је изгубила око две трећине своје територије, него за читаву Европу. А у октобру 1918, Тиса, човек који је попустио под спољним притисцима, противно најбољим интересима сопствене земље, је убијен пошто су љутити војници и радници упали у његову кућу.

Као и 1914, Европа је сада на критичној тачки своје историје. Да ли ће њени лидери капитулирати попут Тисе пред ратним јастребовима, или ће одолети притисцима да пристану или се повинују једној анти-руској, анти-европској политици, за коју знају да није у најбољем интересу њихових земаља? Следећих неколико седмица ће нам све казати.

ПРЕВОД ФСК

Извор: www.rt.com/op-edge/397864-eu-gas-sanctions-russia-us-hawks/

слика https://m.point.md/ru/novosti/v-mire/ssha-i-strani-severnoj-evropi-prizvali-prodlitj-sankcii-protiv-rossii

12 гласa