Напокон је и то завршено. После свих пренемагања, јефтиног глуматања и несувислих изјава попут оне да ће можда расписати нове изборе или се бар одрећи тога да буде премијер, Вучић се намолио да састави владу и објави имена нових министара.

Изненађења и пре избора најављених озбиљних заокрета није било, упркос одређеним кадровским променама и извесном мешању карата чија је сврха да нам форму потури за суштину. Онај ко то не види одмах, брзо ће схватити ако размишља својом главом а не Вучићевим медијима. Рецимо, може бити, да је у овом тренутку господину Лазанском, као новопеченом политичком приправнику, изненађење име министра војног, али када разбије каријерне илузије и опет почне да размишља као аналитичар схватиће да је Ђорђевић био очекивана опција.

И све остале „промене“ одсликавају логику наставка евро-атлантског континуитета Вучићеве владе. На пример, интересе Рокфелерове Трилатералне комисије, чији је европски огранак Вучић не тако давно угостио у Београду дајући им третман државне посете, у претходној Влади заступале су неприкосновена Зорана Михајловић и Кори Удовички, чланице организације Ист-Вест-Бриџ, српске филијале Трилатерале. Кори Удовички јесте отишла, али је њен ресор преузела Ана Брнабић, такође чланица Ист-Вест Бриџа. Ако мислите да таква персонална промена нешто значи са аспекта политике подсетићу вас на глобалистички аксиом „Циљ је константа, људи су променљива!“, као и на чињеницу да је Зорана, удаљена са страначких функција у СНС-у, остала чврсто позиционирана у Влади. Дакле, као што видимо, магловити однос Трилатерале и Вучићеве владе није се променио. Десила се само обична кошаркашка измена. (1)

Или, одлазак Николе Селаковића, гледано са аспекта регуларне српске масонерије, надомештен је повратком у Владу његовог „брата по кецељи“ Горана Кнежевића, уз опаску да предузимљивом масонском духу увек боље пристаје привреда него правда. О афлатоксину ионако више нико не води рачуна, нити га помиње.

Значи, персоналне промене у новој Вучићевој влади прате успостављени вазални однос према одређеним наднационалним центрима моћи и ничим не мењају инсталиране механизме кроз које евро-атлантизам испољава своју снагу и утицај у Србији. А то је једино важно. С тога је, овако склепана влада, са Дачићем и Зораном Михајловић, пре демонстрација моћи коју евро-атлантски фактор има над Александром Вучићем него ишта друго, пре израз некакве принуде у којој се нашао, него убедљивих изборних резултата које је остварио тако како их је остварио.

Чему онда избори?! Ничему. Уосталом, лепо су му саветовали да их и не расписује.

Тај утисак Вучићеве политичке немоћи не може променити ни његово вербално иживљавање над опозиционим посланицама током расправе о Влади, при чему су грубо кршени не само скупштински Пословник и основна људска права посланика, већ и принципи елементарног васпитања. Оно је, пре свега, израз његових личних фрустрација на ситуацију у којој се нашао, као и одраз потпуне моралне потрошености председнице парламента, Маје Гојковић, која је пристала да саучествује у том бешчашћу.

Такав утисак није променио ни помпезно најављивани Експозе који је Вучић читао пуних шест сати, а да ништа сувисло није рекао ни економски, ни политички. Тај документ, после чијег ишчитавања је посланица СНС-а, Александра Томић, свом лидеру усхићено узвикнула: „Премијеру, одштампајте експозе, то је научни рад!“(2), заиста личи на оне испразне радове који су, за релативно мале паре, донели својим власницима докторске титуле Мегатренда и сличних приватних високошколских „установа“ у Србији. Препун је бесмислених фраза, офуцаних флоскула и произвољно коришћених података. Али, са једном битном разликом. Премијеров „научни рад“ писан је са јасном намером да се изманипулише јавност, да се од бирача сакрију погубне економске тенденције и све видљивија политичка дезоријентисаност у односу на реалне проблеме грађана и државе.

Да би се то показало довољна је чак и површна анализа његовог „Програма“ у десет тачака излаганог пуних шест сати у Скупштини Србије.

МАНИПУЛАТИВНИ АСПЕКТИ „ЕКСПОЗЕА“

 

Прве манипулације везане за излагање премијера почеле су причама о експозеу од 600 страна које су лансирани „добро обавештени извори“, дежурни аналитичари и таблоидни медији, а преносиле телевизије са националним фреквенцијама. Током самог излагања премијер је помињао знатно скромнијих 260 страна, мада оно што је посланицима предато као материјал има 68 страница са насловом и садржајем, а после шест сати излагања и образлагања премијер је посланицима захвалио следећим речима: „Хвала свима који нису део већине а имали су стрпљења да чују овај скраћени експозе“.(3)

Дакле, ни после излагања ни посланици ни јавност не знају шта све заправо пише у том фамазном целом „експозеу“, јер ако је нешто скраћено онда није све, а ако није све онда га је тешко ваљано проценити. Уобичајено је да експозе којим се излаже Програм буде кратак, садржајан и свима разумљив, да излагање не буде дуже од два сата, али да пратећи материјали који се дају посланицима буду обимни и целовити (рачунајући и пун текст онога што се скраћено излаже), како би каснија расправа могла да се води на адекватан начин. Овде су ствари биле постављене управо супротно (посланицима је подељена најкраћа верзија), а расправа о експозеу практично није ни вођена. Јасан, и за Вучићеву владу уобичајен, манипулативни приступ.

Но, довољан је и делић онога што смо видели и чули да би могли артгументовано да укажемо на демагошку природу и суштинску безвредност документа који би требало да буде основа рада владе у будућем периоду.

Примера ради, премијер је указао да је у периоду 2014 – 2016. отворено 124.000 радних места(4), што је податак свакако вредан хвале, али недовољан за изношење вредносних судова о раду владе у области запошљавања. Експозе нигде не износи податак колико је радника СТАЛНО запошљено на тим радним местима, колика им је зарада и да ли им се редовно исплаћује, а пре свега колико је државу коштало свако такво радно место и колико ће времена требати да се тај новац поврати? Ово истичем због катастрофалне праксе донирања страним партнерима по 10.000 евра за свако  радно место отворено у Србији коју је установио Динкић, а Вучић наставио и која представља класичан вид коруптивног расипања буџетских средстава!

Такође, експозе не даје податак колико је у истом периоду (2014 – 2016.) радних места затворено, односно колико је радника остало без посла, а без тога свако разметање постигнутим је бесмислено и спада у покушај класичне Вучићевске манипулације.

По истом принципу, Вучић у експозеу истиче да је у протеклих 27 месеци у Србији отворено 38 нових фабрика или погона, али нигде не говори колико је предузећа у истом периоду затворено, односно гурнуто у стечај?!

Посебан вид манипулативног приступа је прављење економских пројекција у експозеу на четворогодишњем нивоу, иако је јасно да Вучић своју владавину конципира на двогодишњем изборном процесу, чиме константно Србију држи у некој врсти ванредног (предизборног или постизборног) стања. Као што знамо, од његовог успињања на власт после избора 2012. (као тзв. Првог потпредседника у влади Ивице Дачића у којој је контролисао све стварне полуге моћи), избори се одржавају сваке две године (плус реконструкције), чиме се срачунато потпуно паралише нормалан рад институција система. Отуда су све економске, развојне и друге пројекције базиране на мандатном периоду од 4 године беспредметне и манипулативне. Ова Вучићева влада, једноставно, неће толико трајати.

Занимљиво је да се у делу експозеа који се бави националном безбедношћу нигде не помиње реч НАТО, нити прошле године потписани споразуми који представљају највиши степен сарадње са Алијансом изузев чланства, већ се само уопштено каже да је Србија опредељена за мултилатералну сарадњу са другим државама и организацијама и додаје:

„Првенствено имамо на уму сарадњу у области одбране са Европском унијом, Руском Федерацијом, Кином, САД (последње поменуте, ех!), али и земљама Југоисточне Европе и другим пријатељским земљама. Важан аспект сарадње јесте и ангажовање у Програму Партнерство за мир и учешће у активностима Заједничке безбедносне политике Европске уније“.(5) Баш неутрално. И манипулативно, нема шта! Рекло би се да су нам је једина веза са НАТО Јелена Милић и Иван Вејвода.

На крају кратког приказа неколико манипулативних аспеката Вучићевог експозеа свакако треба указати на тврдњу премијера да ће мандат ове владе бити посвећен подизању животног стандарда становништва, коју максимално експлоатишу медији под контролом власти. Очигледно се ради о јефтином пропагандном слогану који бирачком телу лепо звучи али нема никакво реално упориште чак ни у контексту бесмислених цифара и пројекција које је премијер одабрао да  појача ефекат своје демагогије у експозеу, а камоли у суровој привредној стварности Србије. Земља у дубоком буџетском дефициту, у којој је просечна стопа незапослености у првом кварталу текуће године износила 19,0%,(5) а две трећине запослених примало минималну зараду, држава у којој људи буквално умиру од глади и најбаналнијих болести јер немају новац да себи купе лекове, или се убијају због банкарских камата и извршитеља, заиста нема никакав основ да очекује бољи стандард у времену које долази. Оно што називамо животним стандардом сложена је економска категорија која не зависи само од личних примања, већ и низа других параметара везаних за јавну потрошњу, кредитне потенцијале итд. па је очигледно да се ради о још једној Вучићевој лажи срачунатој да одвуче пажњу грађана од онога што нам предстоји.

А ова Влада, оваква каква је, свакако није формирана како би некоме подизала стандард већ да признањем заокружи одрицање од Космета, мигранте прими и преусмери где јој се нареди, припреми преко-граничну регију Санџак, ослаби Милорада Додика и настави некрофилични „европски пут“ уз повремено намигивање према Русима или Кинезима. Ко не верује нека пита Вилијема Монтгомерија, Вучићевог шаптача из сенке.

Али, на сву срећу, нешто ће се о томе питати и Путин …

_____________________________________________________

 

 

 

 

Одреднице:

 

Прочитај без интернета:
65 гласовa