Пораз нацистичке Немачке и операције „Спајалица“ и „Сигурна кућа“

Огромна улагања у фундаментална научна истраживања али и њихову практичну примену чинила су Хитлерову Немачку технолошким лидером тога времена, па не чуди што је након завршетка рата настао прави лов на водеће немачке научнике и њихове пројекте. Али, иако је Црвена Армија прва ушла у Берлин, већина тих научника и битних пројеката завршила је у рукама Американаца. Заслуге за то приписиване су вештини америчких обавештајаца на терену, али сагледавајући са данашње историјске дистанце односе Бормана и Далса, изгледа јасно како је оперативна агентура  ту имала само епизодну улогу. Радило се о много раније припреманим алтернативним варијантама које су биле део нагодби западних политичко-корпоративних елита, када се сагледало да је пораз нацистичке Немачке у рату неминован. Такав приступ омогућава нам да много боље разумемо смисао судске фарсе зване “Нинбершки процес”, а и сам шифровани назив операције (Спајалица) добија праву конотацију. Једноставно, инвеститори са Вол Стрита, који су финансирали Хитлерове пројекте чак и током трајања рата (пре свих Ротшилд, Рокфелер и Варбург) желели су контролу над ефектима својих улагања и то подигли на ниво државне политике.

Иако тачан број нациста који је кроз оперцију Спајалица добио пуно гостопримство САД још увек није дефинитивно утврђен, најновији подаци до којих је дошла новинарка Ени Џејкобсен(10) говоре да их је било око 1.600. Сви они били су истакнута имена у областима којима су се бавили (наука, пројектовање, инжињерство, медицина, психологија…) а већина их је активно радила на одређеним развојним програмима. Међу њима било је и оних који су имали директне контакте са вођама Трећег Рајха – Хитлером, Химлером и/или Герингом. Најпознатији од њих свакако је Вернер фон Браун, који је у САД пребачен са комплетним тимом од око 700 сарадника, али  не треба заборавити ни Ото Амброза, Теодора Бензигера, Валтера Дорнбергера, Зигфирда Кнемајера, Волтера Шребера,  Хубертуса Штругхолда и многе друге, од којих је већина пребацила и своје главне сараднике.

Операцију Спајалица у оперативном смислу (пребацивање, лажни папири, брисање биографије итд) спроводила је америчка Заједничка обавештајна агенција (JOIA), која је у свом раду пренебегла Труманову наредбу да се овом операцијом не могу третирати чланови Хитлерове партије, као ни они који активно учествовали у злочинима.

Паралелно са операцијом „Спајалица“ одвијала се операција „Сигурна кућа“ (“Sjefheven“) која се бавила збрињавањем оних нациста који су били исувише компромитовани, да би им се азил под правим или лажним именом понудио у Америци, попут Менгелеа на пример.  За њих и њихове сараднике одабране су дестинације где су владали режими који су имали разумевања за нацизам, пре свега Аргентина и Шпанија, али и Египат и Чиле.

Како би се званично дистанцирали већина оних који су третирани операцијом “Сигурна кућа”, рачунајући Адолфа Ајхмана, Ериха Прибкеа и самог Менгелеа, извучена је из Европе тзв, “Пацовским каналима”, пројектом којим је управљао Ватикан у сарадњи са америчким и нацистичким тајним службама. Иако су одлазили у све земље Јужне Америке главна дестинација била им је већ поменута Аргентина, где су 1943. године нацисти организовали војни пуч и на власт довели про-фашистичку војну хунту која је 1946. промовисала као председника Хуана Доминга Перона, а он је за шефа своје обавештајне службе поставио бившег Рибентроповог агента Лудвига Фројдеа, након чега је у Аргентини кријумичарање нациста практично институционализовано.(11) И овај пројекат водио је Мартин Борман, који наравно није убијен, нити се убио маја 1945, како гласи неубедљива службена верзија коју је демантовао лично Симон Визентал, а тотално је разобличио Пол Менинг у већ наведеној књизи “Мартин Борман – нациста у егзилу”, објављеној 1980 године. Само недељу дана након објављивања ове књиге директору издавачке куће Лајл Стјуарт (Lyle Stuart) кпја је књигу објавила поломљене су обе ноге.

Нацисти су у Аргентину и остале земље Јужне Америке (Парагвај, Чиле итд) уз асистенцију Ватикана одлазили преко организованих мрежа од којих су најпознатије ODESSA (nem. „Organisation der ehemaligen SS-Angehörigen„; prevod Organizacija bivših pripadnika SS-a), „SPINE“ (Паук)  и  „SECHSGESTIRN“ (Констелација од шест иѕабраних).(12)

Но, да се вратимо операцији “Спајалица”. Веома брзо већина оних који су пребачени у САД кроз овај пројекат добили су америчка документа, брисање биографије и могућност да се равноправно укључе у живљење америчког сна. Били су добро плаћени и добили све остале друштвене привилегије, а да при томе нико није задирао у питање њихове идеолошке припадности, нити обраћао пажњу на успостављање веза са нацистичким испоставама на тлу Јужне Америке.  За свега неколико година готово сви немачки тајни пројекти оживљени су на америчком континенту, уз потпуно обезбеђење неопходне инфраструктуре и безмало неограничена финансијска средства.

Посебно се истакао талентовани Вернер фон Браун који је постао носилац свих америчких ракетних и свемирских програма, рачунајући и легендарни програм „Аполо“, директор НАСА и носилац највиших америчких одликовања, иако је као официр III Рајха руководио у изради ракета V-2 које су се производиле у подземној фабрици „Мителверк“ у Нордхаузену и то под принудним радом затвореника из концентрационих логора „Мителбау-Дора”, од којих су многи кад су престали бити радно употребљиви, ликвидирани како би се сачувала тајност пројекта.(13)

Но, ако би се Браунове инжењерске способности и значај његовог рада могли, барем привидно, ставити у контекст неких опште корисних истраживања, на тлу Америке оживљени су и многи нацистички програми због којих се у Нирнбергу судило на смртне казне. А иза њих је стајала ЦИА и, погађате, Алан Далс.

Примера ради, одмах након што је постао директор ЦИА Алан Далс је одобрио експериментални програм за контролу људског ума “МК-Ултра” (Пројекат “Монарх”) који су спроводили нацистички лекари, психолози и научници, који су слична истраживања вршили у логорима Дахау и Аушвиц, а у коме су у сврху изазивања подвајања личности коришћени електрошокови, синтетичке дроге, силовања, физичка мучења, хипноза и нарко-хипноза.

Било је ту и на десетине других програма сличних циљева а добро је позната Далсова директива америчким службама безбедности под називом  „Доктрина америчке борбе против Истока” у којој је видљиво  анти-словенско и анти-православно опредељење, типично за нацизам.

Из реченог је видљиво да су нацисти пребачени у Америку кроз пројекат “Спајалица” не само добили могућност да раде на својим истраживачким програмима, већ да нико од њих није захтевао да се, макар и формално, одрекну своје нацистичке идеологије. Иза таквог приступа стајале су тајне службе које су водиле и контролисале овај пројекат, упркос инструкцијама које је дао председник Труман.

И не само то. Одређене структуре, персониофиковане у Далсу, помагале су заштиту нациста и у Европи, па и у самој Немачкој. Далс је заједно са Вилијемом Донованом, шефом ОСС, заштитио шефа обавештајног одељења генералштаба Вермахта генерала Рајнхарда Гелена и са њим договорио формирање такозване Организације Гелен, која је представљала у суштини реконструисану нацистичку агентуру, са наводном идејом да се бори против комунистичке опасности. Ова организација, 1955 године, озваничена је као Савезна обавештајна служба Немачке – БНД. Ни од Гелена никада нико није тражио да се одрекне нацистичке идеологије.

У сваком случају, нема сумње да су  за преживљавање нацистичке идеологије најзаслужније америчке агентуре. То се нарочито односи на ЦИА, која је од свог оснивања 1947. године, преузела све контакте и пројекте овог типа од неколико организација чији је рад објединила. Кроз плашт борбе против комунистичке опасности, оживљавање нацистичких пројеката и идеја посебан импулс добија од 1953. када на чело Агенције долази поменути Ален Далс, први „цивилни директор“ ЦИА. С тим у вези веома је занимљиво питање како је и зашто човек који је био лични пријатељ Хитлерових најближих сарадника и главних финансијера изабран на такво место?!  И ко је још, сем Ротшилда, погурао тај избор?!

Уместо закључка

Дакле, у одређеном тренутку дошло је до поклапања интереса нацистичких геостратега (свесних неминовности војног пораза) и западних сила жељних да у потпуности  освоје напредна нацистичка научна, технолошка, војна, доктринарна и друга знања. У том контексту лоцирање нациста на амерички континент (Северни и Јужни) није никаква случајност већ плод организованог деловања одређених утицајних група, које су већ тада имале у виду будуће обликовање света, а једна од последица таквог деловања је и преживљавање нацистичке идеологије, наравно у новом облику.(14) Очигледно да је неко, највероватније тајанствени Хитлеров секретар Мартин Борман, успео да спроводећи унапред одеђени план, по хоризонтали и вертикали увеже људе, капитал и нацистичке идеје у моћну мрежу која је себе уградила у Нови светски поредак, ако већ није и преузела његове главне полуге и управљачке механизме. Није немогуће да га је у доброј мери и сама обликовала, што је нацистичкој идеологији омогућило не само да преживи већ и да се развија еволуирајући у савремене форме са којима се данас сусрећемо.

У сваком случају НАЦИЗАМ ЈЕ ОПЕТ ПРЕД ВРАТИМА, а изгледа да се Четврти рајх осећа спремним и довољно јаким да настави тамо где је сломљен Трећи!

На срећу Русија га дочекује много спремнија него 1941. И политички и геополитички, и војно и материјално.

Русија, никад освојена, непреболна нацистичка рана. И Владимир Путин, Небом дани, Чувар Срца света…

 

________________________________________

Одреднице:

Прочитај без интернета:
49 гласовa