Поводом евидентно занемарене  превентивне контраобавештајне заштите штићених личности

Независно од карактера система политичке власти и геополитичког положаја одређене државе, њени највиши званичници представљају изазован (потенцијалан) циљ напада различитим домаћим и иностраним екстремистичким (несувереним и сувереним) колективитетима, између којих, због подударности циљева често долази до склапања савезништва. Руковођени проценом да ће физичким уклањањем (убиством) државних функционера постићи свој (политички, криминални, геополитички…) циљ, врше темељне (најчешће у дужем временском периоду) тајне припреме за његово остварење у најпогоднијем тренутку за сопствену организацију. Ради онемогућавања таквих злочиначких (атентаторских) намера и планова, свака држава предузима одговарајуће  мере да заштити своје највише званичнике, односно установљава листу штићених личности. Држава, законима и подзаконским прописима одређује надлежне органе и институције за извршење овог задатка, који,  усклађеном применом контраобавештајних, физичких и техничких мера, првенствено и приоритетно настоје да буду превентивни –спрече било какву врсту напада на штићену личност. С тим у вези, основано је тврдити да су контраобавештајне мере  најзначајније, које се констатно  ажурирају у складу са контраобавештајном проценом штићене личности. Носиоци наведених комплексних мера и активности су безбедносне агенције. Реч је о тајним, оперативним мерама посредством којих се правовремено откривају и онемогућавају носиоци угрожавања безебдноснти штићених личности. На њихову неопходност, поред осталог, указује  преглед  стотинак успешних или покушаних атентата  на штићене личности у току последња два века, у којима  су  непосредни или посредни извршиоци биле стране обавештајне службе, или су пак, знале за припреме о њиховом извршењу, али нису упозориле потенцијалне жртве. Изнимно, извршиоци атентата били су припадници неке домаће безбедносне или обавештајне службе. Реконструкцијом успешних и неуспешних атенатата на штићене личности у обе констатоване варијанте, установљено је да су контраобавештајне мере заказале, пре свега, у откривању и онемогућавању тзв. «кртице» (инсајдера)  међу особама задужених за заштиту штићене личности.

Информације које су доспеле у српску јавност у вези са  откривеним шпијуном у Министарству унутрашњих послова Републике Србије (средином октобра 2016.), који је  одавао поверљиве податке страној обавештајној служби једне моћне државе (сумњичи се америчка ЦИА) и  арсеналом оружја пронађеног у Јајинцима у непосредној близини куће председника Владе Републике Србије (29. октобра), између осталог, указују на недопустиво одсуство превентивне функције контраобавештајне заштите чији су носиоци безбедносне службе Србије. Наиме, поменути шпијун је у дужем временском периоду предавао виталне тајне Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије страној држави, а  оружје у Јајинцима (једна зоља, четири ручне бомбе, 100 комада муниције за аутоматско оружје и 20 снајперских метака) пронађено је на месту идеалном за напад на одабрану мету. Оба случаја представљају догађаје који су контраобавештајним мерама и активностима морали бити правовремено откривени, надзирани и спречени. У вези са констатованим, довољно је узети у обзир само део информација које су највиши званичници наше земље (председник Републике Србије, председник Владе, министар унутрашњих послова и министар спољних послова) саопштили јавности, а помињемо само неке: (1) у Србији «вршљају» обавештајне агенције и са Запада и са Истока којима поједини државни службеници одају разноврсне тајне Србије, односно, у нашој земљи тренутно «вршља» између 100 и 150 агената, који за потребе својих земаља, јавно или тајно прикупљају информације; (2) страни обавештајци регрутују наше грађане за прикупљање информација, пре свега узимањем у обзир њихов капацитет за обавештајни рад;  (3)  страни шпијуни покушавају да дестабилизују ситуацију у нашој земљи; (4) у нашим безбедносним службама део припадника ради за једну страну обавештајну службу, други за другу, али већина ради за интересе Србије; (5) сви који мисле да убијају по Србији, осетиће жестоку песницу државе. Почистићемо све, ма колико ће тешко бити, то су опасни људи који имају везе и са страним обавештајним агенцијама. Биће – или ми, или они… Па да видим ко ће од полицајаца и специјалаца да седи по њиховим јахтама и вилама да прави бизнис; (6) током истраге у вези са пронађеним оружјем у Јајинцима установљено је да 97 безбедносно интересантних лица је  боравило на том малом простору у претходна два дана. Ми смо чак установили да нека од ових лица користе мобилне телефоне људи који раде у неким компанијама које су блиске држави или су државне компаније, а ради се иначе о пуцачима;  (7) осам убица је чекало Вучића у Јајинцима. Све се припремало месецима. Захваљујући сведочењу једног од осумњичених, открили смо да су за убиство били директно ангажовани представници нарко-кланова из Србије, којима су додатно упумпаване паре из иностранства; (8) неки људи (у службама безбедности, нап. аут.) нису радили свој посао и зато ће бити смена…Службе безбедности су сигурно имале пропусте у обезбеђењу премијера; (9) ускоро следе смене у врху безбедносних служби. Биће промена, али сачекајмо да надлежни ураде свој посао; (10) повући ћу се са места шефа Бироа за координацију рада безбедносних служби или ћу бити смењен итд.

У вези са наведеним пропуштањима у контраобавештајној сфери, подсетимо се  да је Законом о основама уређења служби безбедности Републике Србије, који је усвојен 2007. године, утврђено постојање три безбедносно-обавештајне службе: Безбедносно-информативна агенција (БИА), која представља цивилну службу директно подређену Влади, Војнобезбедносна агенција (ВБА) и Војнообавештајна агенција (ВОА), војне службе, организоване као органи управе у саставу Министарства одбране и подређене министру одбране и влади.  Све оне чине безбедносно-обавештајни систем Републике Србије којим управља Савет за националну безбедност (усмерава, усклађује и контролише рад служби безбедности) и Биро за координацију рада служби безбедности (оперативно усклађује рад служби безбедности и извршава закључке Савета за национану безбедност за које је надлежан).

Имајући у виду надлежности Савета за националну безбедност (члан 5-10. Закона) и Бироа (члан 11-14.Закона), наравно и других надлежних републичких органа у вези са руковођењем  безбедносним службама, искрсава питање: Која карика у ланцу руковођења  је заказала  (допринела) да  наше безебдносне службе у поменутим случајевима нису биле превентивне? Јер, без обзира на бројна и разноврсна регистрована пропуштања у њиховој контраобавештајној ангажованости, било би тенденциозно (опасно по националну безбедност наше земље) да се сва копља «сломе» на њима. С тим у вези, имајмо на уму чињеницу да су у свакој држави, дакле и у Србији, безбедносне службе углавном онакве како се  са њима руководи. Реч је о сложеном процесу, који обухвата низ усклађених активности сагласних законима, које се планирају на годишњем, средњорочном (пет година) и дугорочном периоду (десет и више година).  Тела која руководе безбедносним службама  (у нашем случају, то су Савет и Биро), у складу са обавештајним и контраобавештајним потребама матичне државе ради успешнијег вођења унутрашње и спољне политике,  постављају им одређене (тежишне) задатке који се уносе у поменуте планове рада. Потом, прате (надзиру, контролишу) њихово извршење и уколико установе нека одступања, интервенишу корективним одлукама. На пример, расположива оперативна сазнања могу указивати на то да  нека страна обавештајна служба намерава (планира) да у наредној години осим сазнавања виталних тајни,  предузима и субверзивне (нпр. терористичке, превратничке) активности. Таква сазнања ће несумњиво представљати један од тежишних контраобавештајних задатака у годишњем плану рада безбедносних служби државе (потенцијалне) жртве. С тим у вези, подсетимо се да  обавештајним службама многих држава хегемона приоритетну ангажованост представљају управо субверзивне активности. То аргументовано потврђује књига под насловом Највећи успеси ЦИА (Odonian Press, Tucson, Arizona, 1997), аутора Марк Зипезауера, који наглашава да је највећа заблуда у веровању да се главна ангажованост ЦИА односи на прикупљање података, јер, «главна сврха постојања ЦИА јесте – и увек је била, извођење тајних (‘прикривених’) операција, које сачињавају економско ратовање, монтирање избора, атентате, па чак и геноцид».

Евидентно је да је наша јавност «бомбардована» чињеницама о пропуштањима у раду безебдносних служби. Међутим, није добила релевантне информације о континуалној двосмерној релацији  – извештавање, које иде одоздо на горе (директор службе – Савет, Биро) и обавештавање, које иде одозго на доле (Савет, Биро – директор службе). У тој релацији, веома важну улогу има Секретар Савета за националну безбедност, који је уједно и шеф Бироа за координацију рада  служби безбедности и наравно. Такође, изузетно важна је улога и  Канцеларије  Савета за националну безбедност и заштиту тајних података, својеврсног «штабног органа» Савета. Уколико Канцеларија Савета функционише у складу са прописаним надлежностима, искључена је могућност да буде маргинализована превентивна функција контраобавештајне заштите штићених личности и свих других вредности Републике Србије. Наиме, овај «штабни орган» треба да анализом садржаја који пристижу од директора безбедносних служби, у правом смислу речи «скенира» њихов рад и правовремено детектује евентуална пропуштања, о чему извештава Савет за националну безбедност.  Са друге стране, стара се да закључци Савета у вези са радом (усмеравањем и контролом) безбедносних служби буду доследно реализовани, а њихов непосредни реализатор је  Биро за координацију рада служби безбедности.

Упоређењем функционисања поменуте релације (извештавање-усмеравање-контрола) и  саопштених чињеница јавности у вези са недавним угрожавањем безбедности премијера Републике Србије, споредан закључак је која је од наших безбедносних служби непосредно задужена за његову контраобавештајну заштиту, јер све агенције имају задатак да контраобавештајно штите све штићене личности. Уколико нека од њих, професионално не извршава задатке, председник Савета и шеф Бироа имају обавезу да не дозволе такво поступање. У том контексту, незамисливо је да  директор неке или свих безбедносних агенција повремено или систематски површно извршава постављене задатке, будући да је процедура њиховог постављања и контроле  (и смењивања)  углавном позната. Несумњиво, регистрована пропуштања у контраобавештајној сфери  безбедносно-обавештајног система наше земље веома негативно да утичу на њену стабилност и просперитет. Међутим, такво стање указује на потребу хитног преиспитивања  система руковођења ради унапређења његовог усмеравајуће-контролног рада, односно унапређења оперативно-обавештајног рада свих безбедносних служби. С обзиром на веома важну улогу директора безбедносних агенција, с тим у вези  упутно је имати у виду страна искуства о профилу таквих особа приликом њиховог избора за ту функцију. У том смислу, швајцарски штампани медији (27. септембра 2007) објавили су оглас следеће садржине:

«Да ли сте вични политичком расуђивању, располажете ли ванредним способностима у домену стратешко-информативног рада, расчлањујете ли аналитички и без устручавања факте, да бисте донели одговарајуће одлуке? Ако сте, уз то, кадри да суверено наступате на интернационаоном паркету, јавите се Савезној администрацији».

Огласом се тражио нови шеф швајцарске Стратешке обавештајне службе (за иностранство). У поменутом неуобичајеном огласу од потенцијалног кандидата тражено је још и следеће: да има академски профил, да течно говори немачки, француски и енглески, да није склон препричавању (не)згода са посла у приватном, још мање- кафанском окружењу.

Претпоставља се да ће актуелна кампања  у вези са евидентно занемареном превентивном функцијом  контраобавештајне заштите система безбедности Републике Србије покренути надлежне органе и тела да  изврше темељну анализу руковођења безбедносним агенцијама, установе евентуална пропуштања и својски се ангажују на унапређењу њиховог рада. Многе чињенице указују на то да таква анализа контраобавештајне сфере није извршена после атентата на премијера Републике Србије 2003. године. Стога, било би погубно да се то сада не учини.

Прочитај без интернета:
13 гласa