Како се у бројним извештајима упорно сакрива суштина тзв. Меркелиног „Маршаловог плана“, одлучио сам да у овом тексту то објасним, као и да истовремено предложим критеријуме за мерење озбиљности владајуће групације да подигне борбену способност Војске Србије. А кад смо код критеријума, не могу да не прокоментришем изјаву Столтенберга приликом уласка Црне Горе у НАТО.

Три су кључна разлога за буџетско упумпавање пара у регион од стране Немачке у облику неког новог „Маршаловог плана“:

1/ Немачка се представља као лидер у односу на друге државе ЕУ;

2/ пошто нико у наредних најмање 10 година (вероватније да је цео концепт неостварив) неће бити примљен у ЕУ, неопходно је ту празнину нечим попунити; 

3/ на тај начин Немачка прикривено субвенционише своју привреду. 

1/ Немачка и иначе у погледу тзв. западног Балкана преузима персонално сва водећа места и све одлуке конципира и оперативно разрађује само у својој структури. Покретањем питања о обезбеђењу пара за наводни развој тзв. западног Балкана, уз пуну свест да лако и брзо Немачка може и да обезбеди те паре, Немачка се позиционира унутар ЕУ као додатно неприкосновени одлучујући фактор. 

2/ Приступни преговори су у великој мери исцрпли свој „опијајући ефекат“ на грађане тзв. западног Балкана и, у ситуацији када извесно у дугом временском преиоду неће бити проширења, Немачка схвата да је неопходно додати „нови опијат“. Иначе ће се грађани у толикој мери супротставити идеји приступању ЕУ да ће се цео концепт неоколонизације под плаштом „пута ка ЕУ“ распасти. Приступни преговори више нису довољни за неометано потчињавање овог дела Европе. 

3/ Далеко најважнији разлог је у самој корисности оваквих инвестиција финансираних из буџета Немачке, за саму привреду Немачке:

А) Немачка мора да парира Кини, која агресивно улази на тај исти простор, у само двориште Немачке. Уколико би остала пасивна, видело би се, на пример, да је кинески брзи воз једнако добар као и немачки, само јефтинији. А онда би се поставило питање свуда у свету, зашто куповати било који други воз осим кинеског, кад је доказао надмоћ у срцу Европе?

Б) Немачка без финансијских проблема може да формира овакав фонд, зато што нема буџетски дефицит (неколико година је већ око нуле), тако да би, рецимо, 1% буџетског дефицита било занемарљиво, а истовремено би могло да обезбеди око 15 милијарди евра за инвестиције. Када се томе дода чињеница да је Немачка битно смањила свој јавни дуг у протеклих 5 година, онда се додатно долази до закључка да је овај обим инвестиција финансираних из буџета потпуно бениган за финансијску макро-стабилност Немачке. Поређења ради, Француска то не би могла због свог вишег буџетског дефицита од пожељног и због своје изузетно високе задужености, која непрекидно расте у протеклих пет година.

В) Искуство нас учи да увек када се на овај начин инвестира, привреда земље која је обезбедила новац искористи најмање 80% укупно одобрених средстава. Другим речима, „Маршалов план“ је, по својој суштини, субвенционисање немачке привреде, које субвенционисање би иначе, без тог плана, било забрањено. И по правилима ЕУ и по правилима Светске трговинске организације. Овако Немачка ништа не даје својим предузећима, него нпр. Србија добије паре, а онда Србија ангажује немачко предузеће или од њега набави опрему. Претходно плати немачког консултанта да јој објасни шта треба да ради. 

Г) Идеја о плану је убрзана због заоштравања монетарне политике унутар еврозоне, а које ће се огледати у јачању евра и у смањењу или потпуном престанку интервенција Европске централне банке на финансијском тржишту, пре свега обвезница, али и других дужничких папира (сад кад сам све „коректно“ рекао – неће упумпавати паре). Тако изгубљена „конкурентност“ привреде, било због ниже цене (за све купце који купују у другим валутама, нарочито оне који имају доларе, али и скупљих производа у доларима на тржишту еврозоне) која је била резултат ниске вредности евра, било због изузетно лако доступног и јефтиног новца (упумпавање од стране ЕЦБ и нулте камате), се мора нечим надокнадити. Иначе је рецесија неминовна. То се може урадити повећањем продуктивности, за шта је потребно време, а може и прикривеним субвенционисањем преко неког „Маршаловог плана“. Немачка се опредељује за средњи пут: мало прикривено државно финансирање привреде, а мало и притисак да се повећа продуктивност. Прва мера, о којој овде говоримо, обезбеђује да не дође до рецесије у наредних неколико година. 

***

Надовезујући са на поново инспиративан текст пуковника Пецића на ФСК, предлажем неколико једноставних мерила на основу којих можемо да формирамо став о томе какве су праве намере ове власти у погледу јачања Војске Србије.

Као што се сви сећамо, Вучић нас је обавестио да ћемо, поред Мигова из Русије, добити на поклон додатно и Мигове из Белорусије. Када то саберемо, требало би да број наших Мигова 29, са онима које сами имамо, достигне 20 Мигова-29 (имају додатне ознаке али је то за ово разматрање небитно).

За 20 авиона потребно је да Војска Србије има 60 пилота обучених да управљају тим веома сложеним летилицама. Да бисмо добили 60 добрих пилота, потребно је да школовање започне најмање 75 пилота-питомаца Војне академије. 

Мерило: колико питомаца Војне академије је уписано за обуку за пилоте на Миговима-29? Ето, то је једноставно. Не мораш да мењаш законе ни Устав, није скопчано са било каквом променом казнене политике, није реч о великим захватима оспособљавања стотина хиљада грађана за одбрану Отаџбине. Само обука пилота. Ако је има. Односно, ако је има у примереном броју. Нема је, одмах да вам кажем. А нису послати ни на обуку у Русију. 

Иста ствар је са противваздушним системима одбране БУК2 (или БУК3 како би Вучић више волео). За Србију је потребно не два дивизиона, него најмање шест. За управљање овим системима, са 24-часовним дежурством, потребно је оспособити око 400 официра (и виших и нижих). 

Мерило: да ли смо приступили њиховом школовању, односно дошколовљавању? Нисмо. У приближно довољном броју – нисмо. 

Наравно, исто важи за С-300. Једно је питање када ћемо га ми набавити (иначе нема објективних разлога због којих га већ нисмо набавили – један систем кошта мање од губитака које је Вучићев менаџмент направио само у Железари Смедерево за годину дана), али зашто већ сада не школујемо официре у Русији да умеју да таквим системом управљају? 

Иста мерила утврдити за бројно „пратеће особље“, а све су то изузетно важни инжењери и техничари, посебно обучени руковаоци, посебна додатна техничка средства и возила за опремање и одржавање тако сложених борбених средстава као што су модерни авиони и модерни системи противваздушне одбране. Да ли њих школујемо у довољној мери? Нешто смо послали у Русију, али крајње недовољно.

Све што госодин Пецић говори је важно, ја само додатно сугеришем да инсистирамо на лако мерљивим и лако остваривим потезима власти, ако хоће стварно да брани Србију. И обрнуто, ако ових најлакших потеза нема, онда је све само лоше прикривена превара. 

***

Први човек НАТО-а г. Столтенберг нас је обавестио, у пригодном говору поводом пријема Црне Горе, да и сви ми други у региону можемо да се надамо пријему у НАТО, када достигнемо – пази сад – ниво владавине права и демократије као што је у Црној Гори!!!! 

Е Мила Ђукановића, као мерила демократије и владавине права се не бих сетио за сто живота. Сигурно зато што нисам ни у НАТО ни за НАТО. Мада сумњам да би и Милићка смела ово да брани. 

Бојим се да је ствар са Столтенбергом, НАТО-ом и западним светом, много озбиљнија. Код њих је све лаж, свакога дана, у свим главним комуникацијама, тако да они више не говоре за „црно“ да је „бело“, што нам прво падне на памет када чујемо ову и овакву лаж. Они више не разликују „црно“ од „белог“. Реч је о патологији. О опасној патологији. 
Из тог угла гледано, Меркелова зна шта ради, Вучић мисли да зна, а Столтенберг не зна шта значи знати.
Када методолошки исправно све њих посматрамо заједно и у међусобном допуњавању, у односу на Србију, ствари изгледају тамно сиво, на зифт црној позадини.
Прочитај без интернета:
31 глас