Не знам да ли ми је, као заблуделом од СНС-овске пропаганде, или што би Антонић рекао у свом тексту „Док је подела у опозицији, Вучић је миран“,[i] некоме ко је несвесно усвојио напредњачке пропагандне матрице, дозвољено да говорим о заблудама, али ево одважићу се. Пре свега зато што сам, после дугих медитација и сконцентрисаног преиспитивања, дошао до закључка да поставка „или напредњачка пропаганда или Антонић“ није основана.

У тексту ћу се пре свега бавити темељним питањима Антонићевог текста, дакле оним што је на крају сврстао у шест тачака, уз само неколико напомена везаних за његово наводно побијање мојих ранијих аргумената у погледу г. Јеремића (кога то не интересује може одмах да прескочи наредни део текста и да почне од „А сада о суштини“).

Антонићу су се, у мом претходном тексту, нарочито учинили неоснованим делови који се односе на укидање записника и присвајању државних пара, па је своје неслагање поновио, уз важну разлику, да су они сада сврстани у категорију „прича се“. Антонић је напустио ограду коју је изнео у претходном тексту наше полемике када је рекао: ”Пошто ценим Бранка Павловића верујем да он не би јавно тврдио нешто у шта није сигуран“.

Ево, биће јасније на хипотетичком примеру. Замислимо да Антонић разговара са врхунским хирургом који му каже да у операционој сали недостаје нека опрема за ваљано извођење операције. Да ли за такву информацију кажемо „прича се“, или јој придајемо изузетно велики значај? И зашто би врхунски хирург, у овом примеру, око такве ствари лагао Антонића, кад он не може никако ни да му помогне, ни да му одмогне у његовом послу и каријери?

А ево и на стварном примеру. Када ми Антонић каже да „болоња“ није добра као систем на социологији, зато што професор може бити доведен у ситуацију, а и бива доведен у ситуацију, да мора студенту да упише шестицу, иако је студент био изричит у тврдњи да је „Мајн кампф“ написао Карл Маркс, онда је то за мене информација која је поуздана. И никако не бих за њу рекао „прича се“.

Овако како је у овом тексту Антонић изнео, ја сам сасвим ниско биће које упија и трачеве и пропаганду и нерационално их даље шири као истину.

А да ли бих био бољи када не бих критиковао Јеремића? Jа знам да Антонић зна да сам ја критиковао Јеремића пре него што је уопште настао СНС. Ето и то је нејавна информација, па да ли је и она нетачна?

А сад о суштини.

Основна заблуда Антонића састоји се у томе што он мисли да опозиција постоји. Ово што имамо од ДСС-а и свих структура насталих из ДСС и ово што имамо од ДС-а и свих структура насталих од ДС, то су форензички остаци опозиције. Тела су неповратно мртва.

Из правилног закључка да Вучићу треба парирати на председничким изборима, Антонић извлачи погрешан закључак да се то може учинити пре свега на основу окупљања парламентарне опозиције. Сасвим супротно наслову његовог текста, Вучић је миран док се рачуна на ову опозицију, уједињену или не.

Та умрла опозиција не може да подстакне већи део бирачког тела, које и само мисли да Вучића треба што пре скинути са власти, да уопште изађе на изборе. Зато је она мртва.

У тачкама 1. и 2. свог текста Антонић даје једно виђење проблематизовања односа „средства и циља“ у политици. О томе је написана библиотека, а Антонић извлачи ставове који се обично узимају као почетак анализе, а не закључак исте. Али, то на страну. Оно што Антонић у те две тачке тврди је супротно ономе за шта се залаже као реалан политички потез данас у Србији. Наиме, када говори начелно, он такође уочава да нека шира коалиција мора имати заједничку темељну идеологију и да се не смеју вући потези који би угрозили битна опредељења (методолошки, у његовом виђењу односа „средстава и циља“ и нема унутрашње драме и зато је то виђење неинспиративно лагодно), а када говори о политичкој сцени онда предлаже да се парламентарна опозиција уједини, иако званично не деле иста битна опредељења (ја мислим да они као партије, дакле част изузецима, немају уопште идеологију, осим да буду политичари).

Затим Антонић уводи поделу на „грађанско“ и „национално“, што је и погрешно и опасно. Разумем да је хтео пластично да покаже да би било нормално да нас „све ране“ боле, али је таква поставка и уз ту ограду дубоко погрешна. Савамала истовремено руши државне органе и безбедност грађана, баш као и Бриселски споразум. То су два лица исте медаље. Као што су то и грађанско и национално.

Не знам због чега Антонић пише реченице типа „пораз на председничким изборима делегитимисао би Вучићеву власт“, па не мисли ваљда да публика која чита његове текстове иначе мисли да би победа Вучићевог кандидата на изборима делегитимисала Вучићеву власт! Па да нас упозори на време. Заблуда је да кандидат парламентарне опозиције може да победи Вучића. А још је већа заблуда да би то нешто суштински променило. То може само кандидат кога директно подрже грађани. Да ли је вероватно да ће се то догодити, не знам. Али је извесно да пут који Антонић заговара иде право у провалију.

Тачку 5. ћу прескочити, сувишно је било шта додатно рећи, осим опет на примеру: постоји и тешко убиство, поред убиства. Па нећемо рећи да овај други није убица.

На крају Антонић демонстрира неразумевање „реалности“. Реалност није само оно што већ јесте, него у себи обухвата и оно што може бити. Оно за шта се боримо да би били слободни. Цела идеја новог се на томе заснива. Ново је увек „нереално“ онако како га Антонић схвата, па ипак изнова настаје и мења стварност. У његовом виђењу реалног нема стваралаштва, нема креације, само пука дескрипција. Невоља је додатно у томе што нам ту „датост“ креирају управо странци, држећи нас у неоколонијалном положају и ако одустанемо од онога што тек може бити, онда смо пристали да никада не раскинемо те ланце.

Нереално је да се са Јеремићем може победити неоколонизатор, а реално је да то могу да ураде грађани повезивањем мимо, а често и упркос, парламентарне опозиције. Прво је извесно, а друго тек могуће. Али је реалност за коју се вреди борити.

[i] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/dok-je-podela-u-opoziciji-vucic-je-miran/

слика http://www.nytimes.com/2010/01/16/world/europe/16jeremic.html

Прочитај без интернета:
33 гласa