Турски генерал Мустафа Кемал (1881-1938), Кемал-паша (од 1917), Кемал-паша Ататурк (од 1930) основао је Национални покрет за независност Турске (од 1919-1923). Султан Мехмед VI послао је војску против Националног покрета али је она поражена. У расправама о реформама које је подузео Кемал-паша занемарује се чињеница да је Турска била поражена у Првом свјетском рату и да је 1920. године дошло до искрцавања грчке војске на западној обали Мале Азије, код луке Измир (Смирне) а да су Енглези и Французи заузели Дарданеле. Од почетка 1921. године турска војска је биљежила поразе али је средином те године дошло до велике побједе Турске војске на ријеци Сакараyа а затим и до ослобађања Измира (9.9.1922). Након великог покоља над Грцима, преко милион Грка је заувијек напустило Малу Азију.

На Великој националној скупштини у Анкари (1.11.1922) одлучено је да се укине уред султана и 17.11.1922. године, задњи султан је напустио Истанбул.

Тај догађај означава крај Османлијског царства.

Национална скупштина Турске (13.10.1923) проглашава Републику Турску, одређује Анкару за главни град а Кемал-пашу за предсједника државе.

Већ 1924. године долази до укидања Калифата који је у османлијском периоду био главни извор вјерске моћи – долази до забране посебних вјерских школа и забране ношења феса. Забрањује се многоженство и уводи латиница као службено писмо умјесто арапског писма. Жене стичу право гласа и утврђује се равноправност мушкарца и жене у обављању јавних дужности и функција. Умјесто традиционалног, намеће Грегоријански календар, успоставља јединствен систем јавног образовања, укида шеријатске судове и успоставља нови правни поредак заснован на швајцарском законодавству. Насљедник Кемал-паше Ататурка, Исмет Инени, проглашава законе о реформи земље у сфери посједа те уводи вишепартијски систем.

Тумачећи овај период, Семјуел Хантингтон, констатује:
„Низом пажљиво прорачунатих реформи двадесетих и тридесетих година двадесетог вијека Мустафа Кемал Ататурк је покушао да свој народ ослободи његове отоманске и муслиманске прошлости. Основни принципи или „шест стрела“ кемализма били су: ПОПУЛИЗАМ, РЕПУБЛИКАНИЗАМ, НАЦИОНАЛИЗАМ, СЕКУЛАРИЗАМ, ДРЖАВНИ СУВЕРЕНИТЕТ И РЕФОРМИЗАМ. Одбацујући идеју мултинационалног царства, Кемал је циљао на хомогену националну државу избацујући и убијајући Јермене и Грке у том процесу…“[1]

Турска је приступила НАТО савезу 1952. године, а у априлу 1987. године затражила је и формално пријем у чланство Европске уније.

Да се земља величине Турске, с толиким становништвом и 16. свјетским релативним БДП-ом налази у Средњој Европи, и да није огромном већином муслиманска, уз једну или двије реформе по свој би прилици већ била у ЕУ. Турска је са 75 милијуна становника друга најмногољуднија у Европи, по површини је највећа, а од 2002. до 2012. била је међу првима у свијету по расту БДП-а. Након деценија реформи и чекања на чланство у ЕУ, Турска креће у дипломатску офанзиву како би на Балкану, Блиском истоку и Кавказу ојачала политички утицај. Човјек чији је задатак реафирмација тих подручја, турски премијер у оставци, Ахмет Давутоглу, прилично је активан у тумачењу односа Турске према Европској Унији, османском наслијеђу, визији Балкана те односима са БиХ, Србијом, Македонијом, Хрватском:

„Не само на Балкану, него и на Блиском истоку, на Кавказу и у средишњој Азији желимо потицати мир и напредак у тим подручјима. Јер, кад око нас избијају кризе, осјећа их и Турска. За рата у БиХ Турска је примила мноштво избјеглица; сјетимо се и рата на Косову те кризе у Македонији, а слично је и са кризама на Кавказу и Блиском истоку. Имамо визију сигурности и стабилности за све у регији. Друго, Турска има изврстан политички дијалог са земљама у регији, посебно са сусједима – Бугарском, Грчком, али и са Хрватском, БиХ, Србијом, Словенијом, које сусједима сматрамо због снажних веза из прошлости. Имамо пројекте који би укључивали земље Балкана, јер је економска сурадња најбољи пут у стабилност и мир. Слично радимо и на Блиском истоку, у Сирији и Ираку, а за Балкан је посебно битно то што радимо на културној, религијској и етничкој разноликости и суживоту. Наши су градови у прошлости били културно пуно разноликији него данас. Погледајте само БиХ прије 20 година, након рата дошло је до прочишћавања градова. Неки су градови чисто српски, неки хрватски или бошњачки, што није добро. Прије 200 година су и Солун, Скопље и Истанбул били етнички разнолики. Сматрамо да је будућност у разноликости и то је наша визија за Балкан.“ (Ахмет Давутоглу у изјави за медије у региону.)[2]

На питање „Која је разлика између Османског царства и османског наслијеђа“, Давутоглу одговара:

„Повијест се не може мијењати. Што се догодило, догодило се. Не само на Балкану, попут Србије, него и другдје, на Блиском истоку, све до Катара, растући утицај Турске неки називају неоотоманизмом. Никада, ни ја, ни турски предсједник, ни турски премијер, нисмо заговарали неоотоманизам. О томе међу нама, дапаче, никада није било ни ријечи, нити је итко такво што спомињао. Сматрамо да су све земље једнаке и да ниједна нема право доминирати над другом, без обзира на величину. Но, то не значи да ми не бранимо отоманску повијест. Као повјесничар, често наводим да се у 16, 17. и 18. стољећу свјетска политика водила с Балкана. Отоманска држава била је и балканска држава. Мехмед-Паша Соколовић био је Балканац. Мехмед Али Паша био је из Албаније. У мом родном граду, Конyи, у потпуно турском крају, нема отоманских џамија, него све потичу од Селџука. Ако пак одете у Сарајево, Скопље, Солун, видјет ћете 10 пута више отоманских грађевина него у Конyи или у Кајсерију. Отомани нису користили израз “Турци”, него су били укључени сви балкански крајеви. С различитих гледишта то се може критизирати, али се не може занијекати. Прије четири или пет стољећа у балканским градовима била је присутна широка лепеза етничких припадности. Људи нису анђели, па ни повијест није савршена. Балкански народи, дакле, ако виде своју будућност у сурадњи, заједно могу опет бити врло утицајни у свјетској политици“.

Тако је говорио Давутоглу – у златно доба кохабитације са Ердоганом – прије одласка.

Многи се аналитичари данас боје да ће промјене недемократског устава који је 1980. донијела војна хунта бити слично недемократске, овог пута инспирисане националистичким и исламским, умјесто секуларним врједностима. Оксфордски професор Керем Октем пише да би, заједно с преласком с парламентарног на предсједнички систем, који Ердоган прижељкује (али га због састава парламента не може лако прогурати), овај мандат могао довести до јачања АКП-ове хегемоније, те успоставе “суверене демократије шеријата”, јачања исламске оријентације и смањења грађанских слобода.

Охрабрен новом петом узастопном побједом, АКП се неколико седмица након избора обрачунао с војском, изнудивши оставке команданта генералштаба, те шефова копнене војске, авијације и морнарице. Једини који није поднио оставку је заповједник жандармерије Нецдет Озел, који је именован главним војним командантом.

Турска војска пола је вијека господарила политиком, организовала војне ударе, свргнула четири владе, забрањивала странке, при чему је задњи покушај био онај забране АКП-а 2006. године због “угрожавања секуларног уређења земље”, а владајућа се странка једва извукла одлуком уставног суда у омјеру шест напрема пет.

Војска је 2007. године покушала блокирати и именовање Абдулаха Гула предсједником, па се ове оставке држе почетком успоставе контроле цивилне власти над војском. Но неки аналитичари упозоравају да ће за преузимање система старог 85 година и са прилично опрезним ставом и интересима великих сила бити потребно пуно више од неколико оставки, рачунајући и Давутоглуову. Стивен А. Кук из америчког Одбора за међународне односе напомиње како би у том циљу требало измијенити и устав, законе и војне правилнике према којима војска има обавезу интервенисати у политички систем у случају “пријетње секуларизму”, те извршити војни удар.

Без обзира на домете ове побједе над војском, АКП полако али сигурно, већ готово двије деценије проводи своју темељну политику којој је циљ наглашавање исламске културе Турске и њезина интеграција у политичке структуре, успостављање исламског друштва које би представљало правну и политичку чињеницу. Тачније, организовати Турску као Исламску државу.

Иако још увијек Ердоган и његова политичка партија АКП нису успјели створити нове институције темељене на тим принципима, турски секуларисти, курдска и шиитска мањина, константно се осјећају нападнутима, пружају отпор таквим промјенама, посебно након симболичког укидања забране ношења муслиманске мараме на универзитетима. Тај лагани заокрет турско-амерички социолог Цихан Тугал назива “пасивном револуцијом”, постепеном инфилтрацијом и ширењем социјалне мреже турских исламиста с маргина према центрима структура моћи.

У првом мандату АКП се концентрисао на развој привреде, учинивши од Турске економски најјачу исламску државу и 16. економију свијета. У Ердогановом мандату БДП по глави становника повећао се са 3.910 на 10.000 долара, а са економским растом од 8.9 посто Турска је била изнад европског просјека и сваке поједине чланице.

У другом мандату АКП је започео истраге против “дубоке државе”, обрачун с војском, усмјеравајући је у разне врсте војних конфликата на подручјима настањеним Курдима (покрајине: Дијарбакир, Сиирт, Елазик, Мардин, Мус и Ван), као и друге сукобе, истовремено развивши принцип који ће и у студијама балканских научника добити јединствени назив: “Неосманизам”, а његова суштина представљаће темељ нове унутрашње и вањске политике. Ову доктрину угледни теоретичари и исламолози са наших простора (проф. др Дарко Танасковић из Београда и проф. др Срђа Трифковић из Чикага) окарактерисаће као „комплексну макроидеолошку платформу према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства како би у прерасподели светске моћи и утицаја, која је у току, обезбедила и делотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца“.

Како пише др Нора Фишер Онар, са Свеучилишта Оxфорд, принцип отоманизма заузео је мјесто кемализма који је посљедњих година у узмицању, а темељи се на идеји да повијесни афинитети и географска увјетованост могу допринијети економским и дипломатским односима. Министар вањских послова Ахмет Давутоглу ту је политику описао као “нула проблема са сусједима”, привилеговање односа који су у интересу Турске, а не наметнути од стране вањских фактора. То значи да су учешће у НАТО-у и чланство у ЕУ још увијек важни, али више не толико да би се напустио цјелокупни идентитет Турске као муслиманске блискоисточне земље. Та се граница видјела и у одбијању Турске да учествује у нападу на Либију, као и заузимању за становништво палестинских подручја по цијену угрожавања односа с традиционалним савезником Израелом.

Иако је АКП некада тврдила да је проевропска оријентација њезина основна политика, ова нова парадигма ипак је резултирала захлађењем према Европској унији, за што свакако није заслужна само турска владајућа странка. Штовише, оно је резултат вишедеценијског европског одбијања Турске, увијек са новим оправдањима, у позадини којих константно лебди ксенофобија десних европских влада, а резултат чега је огроман пад подршке турског народа уласку у ЕУ. Према подацима Еуробарометра, 2004. приступање ЕУ је подржавало 62 посто турског становништва, а 2014 године само 41 посто.

Како наводи др. Фират Ценгиз, професорица права са холандског универзитета Тилбург, изборни манифест АКП-а у овој се изборној кампањи на само двије од укупно 160 страница бавио приступањем ЕУ, при чему је подједнако простора посвећено декларативној подршци уласку и критици Унијиног одбијања да се затворе нека поглавља. Ценгиз пише да су се и опозиционе странке подједнако шкрто у својим програмима бавиле Унијом, што сугерише да чланство у ЕУ више није приоритет ниједне турске политичке странке. Чак је турски амбасадор у ЕУ Селим Кунералп у интервјуу “ЕУ обсерверу” средином јуна изјавио да “у одсуству било какве јасне перспективе приступања, Турска нема разлога да своју легислативу мијења у смјеру уских стандарда Европске уније”.

Истовремено и др Омер Ташпинар, професор националне безбједносне стратегије на Ратном колеџу у САД-у и директор Турског програма на Брукингс институту, истиче: „Неоосманизам прихвата велику, геостратешку визију Турске као ефектног и ангажованог регионалног фактора који покушава да ријеши регионалне и глобалне проблеме. Пошто концепт неоосманизма може побудити империјалну агенду, једно се мора разјаснити: Турска у овој неоосманској парадигми не слиједи неоимперијалистичку политику која има за циљ оживљавање Османског царства. Умјесто империјалне носталгије, неоосманизам је у суштини пројектовање турске ‘меке моћи’ (soft power) – мост између Истока и Запада, муслиманска нација, секуларна држава, демократски политички систем и капиталистичка економска моћ. Као француски голизам, она тражи турску величину (grandeur) и утицај у вањској политици“.[3]

У другом тексту објављеном у Today’s Zaman 22. 9. 2008. под насловом „Неоосманизам и кемалистичка вањска политика“, др Ташпинар указује на три главна елемента неоосманизма. То су:

  1. Воља да се суочи с турским муслиманским и османским наслијеђем код куће и у иностранству. То није позив за успостављање исламске државе у Турској нити турског империја на Блиском истоку и на Балкану. То је залагање за мање милитантну верзију турског секуларизма и „меки“ (soft) турски утјецај на бившим османским територијама. Неоосманизам отвара врата за мање етнички концепт туркизма омогућавајући мултиетничку и космополитску природу државе.
  2. Осјећај величине и самопоуздања у вањској политици. Турска се види као регионална сила која протеже свој утјецај на географски простор раније Бизантије и османске државе.
  3. Прихватања и Запада и исламског свијета. Отвореност према Истоку и према Западу.

Видљиво је да др Ташпинар неоосманизам доводи у везу с „меком моћи“ (soft power). У теорију међународних односа овај термин увео је Џозеф Нај (Soft Power: The Means to Success in World Politics, 2004.) да означи „способност неког политичког тијела, које не мора нужно бити држава, да утјече на дјеловање осталих чинилаца путем директног или индиректног, често културног и идеолошког утјецаја и охрабрења“. (Jeffrey Haynes, An Introduction to International Relations and Religion, Harlow: Pearson-Longman, 2007., стр. 40). „Мека моћ“ је супротност „тврдој моћи“ (hard power) која укључује принудне мјере као што су оружане снаге и економска принуда. Управо на тој тачки се утврђује погрешно именовање нове турске политике.

Турска политика на Балкану недвосмислено је штетна: она се показује неспособном да схвати сложеност односа у Босни и Херцеговини и својим политичким дјеловањем у Вијећу за имплементацију мира наступа са изразито антисрпских позиција. Та политика подржава проусташку политику хрватске владе, подржава политику сецесије Косова и криминализирану „НАТО“ политичку творевину тзв. Републику Косово. Јавно сарађује са владом у Србији а истовремено духовно одваја Рашку област од Србије и намеће локалног хоџу из Новог Пазара као партнера у преговорима о уставном положају ислама у Србији те организацији институција и заједница исламске религије у Србији. И у Македонији комуницира са Албанцима, некритички подржава своју мањину у Бугарској и изазива објективне фрустрације народа који су дуго били под турском влашћу. Тај покушај да се прво духовно а затим и територијално интегришу „исламска острва“ у Југоисточној Европи представља пројекат именован као „Зелена трансверзала“.

Данас, под Ердоганом, а не баш његовом заслугом, Турска је ипак секуларна република – више секуларна од Босне и Херцеговине, Хрватске или Њемачке. Ни на који начин, религија није важна у јавном животу мада је присутнија данас више него јуче. Образовање искључиво припада држави, религије ту нема ни у траговима. И даље је ту латиница – чак, и на нивоу симболике, нема повратка феса нити исламског календара. Турска, наравно, има амбиције да се пита на Балкану и у властитом окружењу – она жели бити регионална сила, али такве амбиције има и безначајна Хрватска – то жели и малена Словенија, ни Вучићева влада у Србији није без тих амбиција.

Турска не посједује независну војну силу, дио је НАТО савеза и на свом тлу има десетине хиљада Америчких војника. Упркос томе Ердоганова Турска је пријетња окружењу, „глуми“ велику силу и користи притисак и пријетњу као инструмент своје вањске политике. Сарађује са терористима (прије свега са Исламском државом – ИСИЛ) организује терористичке организације, финансира их и наоружава. Угрожава државе у свом окружењу, уништава Сирију и води ратове на тлу других држава (Ирака и Сирије).

Истовремено, Турска је трајно подијељена земља: кемалисти и исламисти су непомириви, сунити представљају огромну већину, али готово 22 милиона Турака су курди и алевити, дакле умјерени припадници шиитске верзије ислама. Уз сукоб европског и азијског менталитета и култура и сукоб са Курдима, Турска има и превише проблема за рјешавање. Свакако и пораст броја исламских милитантних група и ескалација тероризма на Балкану – има везе са Турском, као и са Саудијском Арабијом, као што ће имати пуно везе са новим политичким структурама власти у исламском свијету, Азије и Африке.

Поглед из Сарајева према Турској потпуно је другачији од погледа из Београда, а поглед из Ријада, Дамаска или Техерана и њихово виђење Турске политике је прича за себе. Начин на који исламски свијет гледа на Турску супротстављен је нашем погледу.

Јасно је то видљиво у изјави Главног помоћника Врховног вође Ирана Генерал потпуковника Јахја Рахим–Сафавија који је упутио оштру поруку Турској: „Турска мора радикално промијенити своју политику према промоцији муслиманског секуларизма у арапском свијету, према одбрамбеном штиту НАТО-а и према Сирији или ће се суочити са проблемима у односу према свом и сусједним народима. Позив турског премијера Арапима да усвоје турски систем је неочекиван и незамислив“.[4]

То додатно показује колико је важан турски секуларизам јер исламска заједница нема традицију разликовања политичког и вјерског, него сматра да се исламска начела требају оживотворити и у политичком животу. Оно што је у хришћанству теологија то је за ислам право – дакле функционални израз саме вјере.

Политички ислам зато јесте велики изазов за секуларни живот Европске уније. Изазов је тим већи јер број муслиманског становништва унутар Европске уније стално расте, па исламска вјерска заједница данас представља важан фактор друштвеног живота у већини европских земаља упркос томе што политички поредак Европске уније јасно одваја религију од политике и гради секуларну демократију утемељену на начелу грађанства и поштивању људских права. Кључно је питање: може ли се ислам уклопити у овај политички оквир, може ли се на неки начин „европеизирати“? Истина: Турска више није она иста земља на какву је Запад навикао јер више не моли за прикључење Европској унији и врло често дјелује самостално и агресивно. За разлику од наших простора, гдје је богохулно трагати за алтернативом кад је у питању улазак у Европску унију, муслиманска Турска максимално искориштава свој геостратешки положај, а европско оклијевање да је прими у свој блок окреће у властиту корист. Како пише у извјештају Европског вијећа за вањске односе, Турска данас више није на периферији Запада него земља која је у самом средишту збивања. Она води економску и безбједносну политику у више праваца: Турска на Блиском истоку води своје ратове, Европу притиска избјегличким таласом и пријети, не заборавља ни САД – врло често чујемо оштре тонове на рачун свјетске суперсиле, нарочито у контексту подршке Курдима у отвореном рату са Турском али и у случају захтијева за успостављањем курдске пара-државе у Сирији или Ираку.

Турска политика се окренула и арапском свијету.

Везе с Русијом, које су некад биле на највишем нивоу, данас су прилично уздрмане. Турски привредници, тражећи излаз због штете коју трпе од слабљења веза са Русијом раширили су се широм Африке, штавише, стигли су и до Латинске Америке. Такођер, турска привреда, која се успјешно извукла из руку глобалне кризе уз одличан привредни раст од девет посто у 2010. години ушла је у кризу коју је сама изазвала.

Турска је данас, другачија – не личи више ни на себе из ранијег периода, инсистира на исламским вриједностима у политици и праву и све више испољава различите приступе и у односу на европске земље. Она не пита за „свој“ став ни Брисел ни Вашингтон – а то није нужно ни потпуно негативно. Негативно је њено хушкање Бошњака у Сарајеву да и они иду тим путем а да ће Турска на том путу уклањати препреке правећи притиске према Београду и Загребу. То је у Сарајеву подстакло нереалне амбиције, подигло на виши ниво степен нетолеранције у институцијама државе, вјере и у цјелом друштву. 

Многи политички конвертити, исламисти и социјал-демократе, привидни републиканци и лажни „мултиетнички орјентисани“ маргиналци подигли су глас у Сарајеву тражећи све за себе, запјенушани од мржње према Србима и Хрватима, постали су непопустљиви на свим питањима која захтијевају договор народа. Корумпирани фундаменталисти, партијска и вјерска полиција, цјела СДА, зауставила је све реформе: срушила механизам координације, договор око пописа становништва, договор око Мостара и положаја хрватског народа као уставотворног – у дубоком увјерењу да је Турска, већ, на вратима Балкана.

Чак и Ердоганови противници подржавају визију његове странке о снажној Турској, коју свијет поштује а Балкан и Блиски исток јој се клањају. Промјене устава о којима се поново толико говори углавном се односе на предсједничке овласти. Ердоган за себе жели позицију снажног предсједника републике, са великим овластима. Он жели даље слабљење парламента и владе али и додатно ограничавање судства и војске, који представљају још увијек јаке ослонце секуларне Турске. Војска, која је дуго сматрана главним чуваром секуларног поретка и главним тампоном између државе и ислама, знатно је ослабила због случаја планирања државног удара. Ердоганова политика главни је ривал тог тампона кроз религиозну и конзервативну политику. Ердоганова странка тврди да ће уставне промјене ојачати демократизацију Турске и владавину народа, те земљи донијети устав у складу с којим ће са европским нормама Турска наставити свој дугачак пут у европске интеграције. Истовремено Ердоган је свјестан да је војска све државне ударе и смјене предсједника вршила у сарадњи са америчком владом и њеним одбрамбеним и безбједносним структурама. Настављајући процес слабљења војске Ердоган одузима посљедњи адут америчкој влади за уцјене и усмјеравање турске политике на унутрашњем а посебно на ширем плану.

Премијер у оставци, Ахмед Давутоглу, аутор књиге о ‘’стратешкој дубини“, у којој је много говорио о ‘’мултидимензионалној политици“, јасно и потпуно, слиједи другачији правац од својих претходника, који су углавном били дјеца чиновника из Анкаре и западне Турске, кемалистички одгојени и потпуно концентрисани на НАТО, Европу и САД. И Давутоглу, као и бивши предсједник Турске Абдулах Гул, потичу из централне Анадолије, обојица су припадници нове елите која није искомплексирана због припадности исламу. Давутоглу је матурирао на једној њемачкој школи у иностранству, перфектно говори арапски и био је професор на једном исламском универзитету у Малезији. По њему је искључива оријентисаност ка Западу нездрава за земљу као што је Турска. Да би оздравила, Анкара мора да успостави добре односе са својим комшијама и не смије се бојати контакта са државама и организацијама које су на црним листама Запада: При томе се Турска често позива на своју османску заоставштину: респектабилна регионална сила на Блиском истоку гдје је некад било Османско царство. Домаћа штампа је Давутоглуа означавала као ‘’турског Кисинџера“. Ердоган и Гул га називају ‘’хоџом“. Дуго је турска вањска политика носила његов печат.

Нови политички курс Анкаре, по коме је само „Ердоган једнако Турска“, у Европи изазива осјећај историјске и културне нелагоде. Резултат, у виду: политичке нестабилности, мигрантске кризе, напада на медије, уништавања курдских градова и насеља (Џизра је сравњена са земљом а поједини дијелови Дијарбакира су константно предмет војних удара у којима се користи и фосфорна муниција), несигуран енергетски коридор и непоуздан партнер на југоистоку – то је све негација фундаменталноих интереса ЕУ. У стварности сви актери знају да Турска у догледно вријеме нема изгледа да постане пуноправни члан европског клуба – и да га вјероватно никада неће ни имати. Наравно да у Бриселу ово нико не жели јавно признати. Смјењују се администрације ЕУ у Бриселу и редовно понављају како се “Европска унија држи преговора о приступу Турске”. Али напретка у тим преговорима нема.

Турска је направила “само минимални напредак”, како се каже у једном интерном извјештају. Већ одавно су се неке ЕУ земље опростиле од замисли да ће Турска икада бити у њиховим редовима. У Баварској се чланови владајуће социо-кршћанске странке на предизборним скуповима јасно заузимају за паролу “Не Турској”. За вријеме боравка француских предсједника, прво Саркозија а затим и Оланда у Берлину, како они тако и домаћин Ангела Меркел јасно су дали до знања да чланство Турске у ЕУ није пожељно. То су основни разлози за смјену Давутоглуа.

По ријечима њемачког ЕУ политичара Елмара Брока, данас је Турска важнија за Европу ‘‘него је то била за вријеме Хладног рата“. И тиме је Европа у дилеми: што се Турска због ЕУ фрустрација више ангажује око својих источних комшија – тиме је вреднија за Запад. По њему, Европа ‘’мора све учинити да задржи Турску“. Кршћански демократа Брок и други ЕУ парламентарци залажу се за статус Турске какав га данас има Норвешка: сарадња у унутрашњој трговини, безвизни режим путовања, сарадња полиције или заједнички научни програми – Турска је свугдје добро дошла. Али не може постати чланица ЕУ – никада.

[1] Semjuel Hantington, Sukob civilizacija(i preoblikovanje svetskog poretka), Друго издање, стр. 160, пасус трећи.

[2] Večernji list Hr. – 12.6.2011. – Svijet na rubu, Turska više ne želi Evropsku Uniju (Intervju sa Davutogluom).

[3] Turska srednjeistočna politika između neoosmanizma i kemalizma“, CarnegiePapers, 10.09.2008, стр.29

[4] Новинска агенција Mehr 8.10.2011, интервју са главним помоћником Врховног вође Ирана.

Прочитај без интернета:
98 гласовa