До својих циљева обично не стижу они најспособнији, него најупорнији, најиздржљивији и најхрабрији. Они коју у потпуности верују у своје циљеве, који у процени односа захтеване жртве и циља предност дају циљу, и не поклекну због жртве коју треба поднети како би се циљ остварио. Циљеви се најчешће одређују у једном рационалном и логичном процесу, кроз свеоубухватну и целовиту анализу властитог положаја, жељеног стања, пута, начина и средстава неопходних ради достизања постављеног циља. Понекад су циљеви задани сами по себи, како лични тако и друштвени, који се односе пре свега на остваривање основних претпоставки опстанка и живљења, појединца, уже и шире заједнице и целокупног друштва. У овом случају, реч је о нечему што обезбеђује нашу егзистенцију, као што су храна, вода, одсуство опасности по животе људи, слобода људског понашања и деловања.

Када је реч о народу, нацији и држави, онда се најчешће говори о виталним, круцијалним, суштинским, животно важним националним и државним интересима и циљевима. Основни, витални национални интерес је нешто што се посебно дефинише у БиХ. Према Уставу БиХ дефинишу се витални национални интереси конститутивних народа, под којима се подразумева: остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у законодавним, извршним и правосудним органима власти, идентитет једног од конститутивних народа, организација органа јавне власти, једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука, образовање, вероиспосвест, језик, неговање културе, традиције, културно наслеђе итд.

За наведене виталне националне интересе Срби се у БиХ боре вековима. Некада, у отоанским временима, су се борили за голи опстанак и преживљавање, као раја, као робље. Некада као кметови, подјармљена сиротиња, обесправљена у сваком друштвеном и политичком погледу. Некада су се борили за туђи интерес, надајући се милости господара да ће им подарити већа права и слободе. Неколико деценија у континуитету, у прошлом веку, Срби у БиХ су били у прилици да се политички организују и надмећу за свој равноправан положај са осталим народима, у оквиру Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, у оквиру социјалистичке Југославије и социјалистичке БиХ, а на крају двадесетог века своју равноправност у БиХ су градили у форми властите државе, коју су потом свесно унели у нову државну заједницу, у Дејтонску БиХ.

Слобода и равноправност Србима у БиХ никада нису били поклоњени, за њих се морало борити уз велике жртве. Свакако да су биле највеће жртве самог целокупног народа, али није био редак случај или пример да су појединци силно страдали и жртвовали властити живот на олтар слободе свог народа. С обзиром да ми Срби, како то неко рече, кратко памтимо, ипак смо сигурни да се у последњих неколико деценија сећамо поименично српских вођа у БиХ који су пострадали као појединци, због тога што су јавно предводили српски народ, што су гласно изразили и артикулисали српске виталне интересе у БиХ. Није био редак случај да истакнути српски трибуни у БиХ пострадају и од властитог народа, или боље речено од политичких противника из редова властитог народа. Није се у БиХ парола „завади па владај“ односила само на свађе и поделе на међуетничком и међунационалном плану, него на сукобе и унутар једног, властитог, врло често српског народа, тзв. интранационални сукоби. У оваквим приликама радило се о претварању виталног националног интереса српског народа у „виталне политичко-страначке интересе“ или пак у „виталне индивидуалнополитичке интересе“.

Током отаџбинског рата крајем деведесетих година прошлог века, у српском народу је било постигнуто високо национално, политичко и духовно јединство које је било основ стварања Републике Српске. Ипак, није све било тако идилично у националном погледу, постојала су одређена политичка размимоилажења, која ипак нису доводила у питање настанак РС. Целокупни српски народ је поднео велике жртве. Рат је прилично дуго трајао. Народ се заморио. Јављале су се различите политичке струје, било као аутохтоне и самосвесне, било као инструментализоване и подстакнуте од спољних непријатељских фактора. Знамо да је у рату у БиХ Србима нуђено више различитих „мировних планова“, који су на први поглед изгледали врло прихватљиви за Србе, посебно за оне који су одлучили да се више „не жртвују“ у борби за властиту слободу и властита права. Када је многим Србима понестало снаге, када су неки у својој властитој немоћи пришли непријатељу, па чак и прешли на његову страну, одричући се прокламованих циљева и оптужујући саме себе за узроке рата и својих невоља, ту су били неки појединци, неки трибуни, који нису поклекли, него су борбу наставили. То су били људи имена Р. Караџића, Н. Кољевића, М. Крајишника, Б. Плавшић, генерали ВРС и други. Одлучни појединци, који нису поклекли под унутрашњим трвењима, и под спољним притисцима, одбацили су планове који су Србима нудили половична решења и заробљавање властитог положаја у неким недефинисаним политичким заједницама са друга два народа у БиХ. Захваљујући одлучности појединаца, народ није клонуо духом, подржао их је и добили смо РС.

Поменути ствараоци РС, и многи други, нашли су се на удару „међународне правде“, боље речено силе и неправде, били су, а неки су и данас утамничени. Српски народ је био изложен таквим притисцима и претњама, да су се појединци, па чак и целе политичко партијске групације Срба, почеле одрицати властитих вођа, тражити њихова хапшења и изручења „међународним судовима“, ради „бољег живота“. Такве групе и појединци прелазили су пут од свесног жртвовања до самопорицања, захтевајући на крају и властито кажњавање.

Када су моћни западни политичари рекли Србима „дајте нам само Милошевића, Караџића, Младића, ослободите се злочинаца, скините окове које су вам они наметнули и Србима ће бити много, много боље“, неке нове српске вође у то су и поверовале. Дадоше тражене српске трибуне. И шта би са Србима после тога? Западни моћници почеше да праве нове спискове непоћудних Срба, уцене се наставише. Прогон српских вођа, ради “добра по српски народ“, наставља се и данас. Одстранити из српског народа оне најхрабрије, најупорније и најоданије српским виталним националним интересима у БиХ, значи обесправити српски народ, понизити га и учинити зависним од Сарајева и страних тутора, у сваком погледу. Дуго времена је српски народ у целини био изложен политичким и економским санкцијама од стране моћних западних земаља, а сада се бирају мало суптилније методе, па се санкције уводе српским политичким вођама. Амбасадорка САД у Сарајеву, госпођа Кормак, каже да је америчка адмистрација морала увести санкције Председнику РС Милораду Додику, јер је „прешао црвене линије“. Те црвене линије су наводно линије којима се оивичава БиХ као целовита и међународно призната држава, настала у Дејтону. Да је то тако, онда не би било санкција за Милорада Додика, јер се он управо бори за те црвене линије у којима се налази и у којима ће се налазити РС, са свим својим уставним надлежностима, стеченим према Уставу РС и Уставу БиХ.

Санкције за Додика су дуго припремане. Политичка кампања и пропаганда су сталне. Кормакова жели да спаси РС, од самог њеног Председника. Прави се разлика између српског народа и његових институција, бар између народа и инстутиције Председника РС. Казну ће да „добије Милорад Додик“, а српски народ ће бити „поштеђен“, па чак и „уважен“, а „РС подржана“ од моћних земаља запада. Ово је стари опробани метод стварања раздора између српског народа и његових политичких вођа. Све политичке странке у РС су начелно против било каквих санкција против било ког политичара или институицја у РС и БиХ, па чак и против санкција које су изречене М. Додику, са чијом политиком се неке од њих не слажу. Санкционисани Додик, међутим, постаје лакша мета у унутарспском политичком обрачуну у РС, и јављају се многи претенденти на његову позицију. Чак појединци захтевају да се РС „ослободи од Милорада Додика“, како би кренули „мед и млеко“ у РС и БиХ. Бошњачки политичари, очекивано, ликују. Кажу, „Додик је добио што је тражио“. Кажњавањем Додика највише добијају бошњачки политичари у Сарајеву у свом походу урушавања РС.

Додикови евентуални политички греси морају бити тема политичких расправа унутар институција система РС. Све српске политичке снаге у БиХ морају бити свесне опасности процеса који се воде у БиХ против РС. Рушењем Додика, не руши се само једна персона, један политичар, било која политика, него институција Председника РС, политика одбране српског народа и позиције РС у оквирима БиХ.
Свесно жртвовање за политичке и националне циљеве и интересе не сме, када нам понестане снаге, бити замењено самопорицањем и самокажњавањем.

27 гласовa