Барак Обама је завршио своју политичку каријеру. Можда је зато заплакао. „Готов је“!

Одлазак Барака Обаме са политичке сцене Сједињених Америчких Држава није крај једне злочиначке и надасве расистичке политике. Крај Барака Обаме је крај једне подвале – једног концепта који за себе, умјесто амблема, бира бескрупулозног преваранта и поквареног масовног убицу, лажног црнца и бившег муслимана који треба да увјери свијет у постојање демократске природе и политичког поретка у САД-УСА.

Посљедња изјава коју је изговорио овај лажни Американац и покварени конвертит је потврђена сузама некога „што брине над демократским вриједностима“ и који задњи пут обмањује властиту, међународну, и неолибералну јавност, као и крупни капитал који га је пројектовао – да то није крај и да ће се борба за „демократске вриједности“ наставити. Упркос Кини и Русији. Нарочито, против њих!

Тачно – прво је поменуо Кину јер је схватио „Сукоб цивилизација“ и Хантингтона, који је Кину назвао највећим политичким и цивилизацијским проблемом са којим ће САД морати ући у рат 2010. године. По Хантингтону, тај рат, због Јужног кинеског мора, означиће почетак Трећег свјетског рата, у коме ће учешће, на различитим странама, узети сви важнији међународни геополитички актери.

Обама је „открио Америку“. Овај политички имбецил, одрастао и стасао у исламској традицији, од ислама је узео оно најгоре. Погрешно тумачени напор на Божијем путу он је схватао као тотални рат; рат свих против свакога, управо онако како самоубице разумију институт џихада. Ту „визију џихада“ је прилагодио интересима крупног капитала који га је подметнуо свијету као највећу подвалу – наводно демократску појаву.

Барак Обама нема никакве везе са демократским вриједностима али има везе са вриједностима Демократске странке, које су ретроградне и расистичке. И увијек су такве биле – треба читати историјске читанке и увјерити се зашто је једној расистичкој политици и политици разарања прихваћених норми међународног права и свијета у цијелини, требала ова црна маска сина Хусејновог из Кеније (отац, са истим именом – Барак Хусеин Обама – погинуо је у саобраћајној несрећи 24. новембра 1982.).

Током живота, Хуссеин, Обама старији женио се четири пута.

Наводно је био шездесетих година у граду Хонолулу на Хавајима и ту му се, ако је вјеровати америчким тајним службама и фалсификованим родним листовима, 4.августа 1961. родио ванбрачни син, назван идентичним именом, који ће се већ 1982. године одрећи ислама и кренути путем који ће га довести до јединствене позиције и утицаја који носи функција америчког предсједника.

Године 1964, након дужег боравка у САД, како кажу лажни извори неолибералне Америке, вратио се отац овог политичког мућка живјети у Кенију, у своје родно село, Нyанг’ома Когело, недалеко од језера Викторија и врло близу екватора.

Године 1971. посјетио је Хаваје и ондје је посљедњи пут био са својим сином који је касније постао предсједник. Мали Обама, којем је тада било само десет година, заклињао се америчкој јавности да је „интензивно запамтио“ тај једномјесечни сусрет с оцем, посљедњи у животу. Управо тако – мали фрустрирани Афро-Американац, који је изневјерио очеву вјеру, добио је прилику да „глуми“ америчког предсједника и битног човјека. У суштини био је човјек рата и особа планирана да настави старе ратове и да отвори нова ратна жаришта – али, морао је и он такав, мали и безначајан, добити потребну маску: Нобелову награду за мир.

Особа која је била покриће најгорим ратним сукобима и која је представљала шефа државе који је ратовао дуже од било ког другог председника САД, открива јединог америчког лидера у чија оба мандата се земља налазила у ратном стању. Док је за јавност смањивао број америчких војника у Авганистану и Ираку, у исто време је нагло повећавао број „ваздушних ратова“ и примјену силе у виду специјалних операција по цијелом свету. Он је у Пакистану, без пресуде било ког суда и без икаквог судског процеса, наредио убиство, држављанина Саудијске Арабије Осаме бин Ладена, тог незгодног свиједока свих обавијештајних прљавштина које САД чине, непрекидно, у Европи, Азији и Африци користећи терористе као властиту геополитичку пјешадију. Обама је убио дојучерашњег агента ЦИА-е, привидног вођу Ал Каиде, који је отказао послушност и показао одлучну вољу да не организује и не учествује у планираном рушењу стабилности Блиског истока, у прљавој операцији названој „Арапско прољеће“. Истовремено је, током 2016-те, послао америчке јединице командоса у 138 земаља (70 % земаља света) тачније – 130% више него у време Бушове администрације.

По подацима америчког стручњака за спољну политику и националну безбједност Микија Зенка и Пентагона, САД су током прошле године, на друге земље, бациле 26.171 бомбу – сваки дан, у просијеку, по 72 бомбе тј. три бомбе сваког сата. Само неупућени су били изненађени овом агресивном политиком.
Одувијек је Демократска странка УСА-САД била представник бескрупулозних и расистички оријентисаних елита у земљи. То је странка која цијелом свијету намеће „вриједности Демократске странке“ као „демократске вриједности“ – што и јесте велика превара. Ако се вратимо готово два вијека уназад, барем 160. година – видјећемо јасније ту страшну политичку сцену, на којој финансијски супериорна елита уништава друштвене вриједности, онемогућава друштвени развој и врши прерасподијелу капитала у корист само неколико породица. Када се тај „амерички концепт“ (Демократске странке) примјенио у Европи, кренули су свјетски ратови, глобални конфликти и реализован пројекат потпуне доминације тог политичког концепта.

Разумијевање блиске америчке историје даје оквир за разумијевање тих појава и самих актера. Препознатљиво је то постало након избора Абрахама Линколна за америчког предсједника; рођеног у Хоџенвилу, 12. фебруара 1809. – а убијеног у атентату у Вашингтону, 15. априла 1865. Још док је као сплавар на Мисисипију гледао ланцима везане црнце и уносно тржиште робљем, Линколн се зарекао да ће устати против ропства. Као члан Конгреса (од 1847. до 1849.) иступа против увођења ропства на новим подручјима Сједињених Држава. Године 1854. у познатом говору, он напада „Договор Канзас-Небраска“ којим се омогућавало ропство у сјеверозападном дијелу земље. Исте године учествује у оснивању нове Републиканске странке и као њезин кандидат, 6. новембра 1860. изабран је за предсједника САД.

Избор истакнутог противника ропства на чело државе био је знак за побуну на робовласничком Југу. До марта 1861. седам је јужних држава, под притиском и утицајем политичких представника Демократске странке, напустило Унију и основало Конфедерацију Америчких Држава с Јеферсоном Дејвисом на челу. У априлу исте године почиње грађански рат који завршава побједом Уније и ослобађањем црних робова – практично укидањем ропства које је омогућила Линколнова Републиканска странка. Линколн је за предсједника изабран и на изборима 1864. а убијен годину дана касније у атентату, у позоришту, који је на њега извршио глумац, склон Конфедерацији, џон Вилкес Бут, припадник најужег руководства Демократске странке.

И тако је то почело: када су те лажне демократе, ти историјом потврђени заштитници фашизма и германске, нацистичке копилади, хушкачи и креатори свјетских ратова у Европи, Азији и Африци, вође Демократске странке – видјеле Колина Пауела и Кондолизу Рајс у врху америчке војске, дипломатије и политике, схватили су да треба нешто урадити и одлучили су, да се привидно реформишу.

Само због тога им је требао црни амерички предсједник Барак Обама и изабрали су га у мору безначајних људи који су им стојали на располагању.

Тај пигмеј, огавни злочинац, послужио је као медиј за пласман највеће илузије о остварењу америчког сна, о црном предсједнику који нуди визију мира и споразумијевања. Када је изабран, расисти у полицији су отворено, са минималним разлозима и бизарним оправдањима, почели убијати црнце на америчким улицама.

Док је полиција убијала црнце, тајне службе су кроз Викиликс детектоване као службе које муче цивиле у тајним затворима „Источне Европе“ а кроз дипломатску пошту у унутрашњој комуникацији вријеђају наводне партнере и пријатеље. Афера Сноуден је открила размјере прислушкивања а Америку приказала као надзирано друштво које разним обавјештајним мјерама надзире и контролише све најважније политичке партнере и пријатеље. Истовремено, Америчка војска је брутално разарала већ нападнуте државе.

Председник који је проповиједао наду а задржао војно-индустријски комплекс у највећој кондицији, продао је рекордних 115 милијарди долара вриједно оружје Саудијској Арабији, дакле најрепресивнијем режиму на свету, радикалним исламистима, вехабијама, који већ дуго времена представљају највећег спонзора исламистичког тероризма, и тиме покушао дестабилизовати читав регион. Током предсиједавања Барака Обаме, Америка је бомбардовала седам земаља, док је подузимала или подржавала друге дестабилизирајуће војне акције широм Блиског истока. Разарала је у континуитету Авганистан и упрокос најављеном “крају“ рата у тој земљи, значајно америчко војно присуство, остало је да представља највећу пријетњу миру у цјелом региону. Ракетни пројектили, испаљени са земље или из ваздуха, са авиона, хеликоптера или беспилотних летјелица, активно су убијале цивиле Авганистана.

У Ираку, Обамина администрација је спровела преко 5.000 ваздушних напада само у последњих годину дана, известио је Дејвид Лерман за Блумберг бизнис. Упркос привидном војном ангажовању САД против ДАЕШ-а, нарочито у Мосулу, тероризам је и даље смртоносно присутан у ирачким градовима, јер су акције Обамине војске и администрације биле тек пука „холивудска представа“ за унутрашњу употребу.

У Либији, као највећој брани Боко Хараму и Ал Шабабу – и јединој заштити од тероризма и нестабилности на сјеверу Африке, Обамина влада и њемачки нацисти Ангеле Меркел и владе лажног Маршала Петена званог Оланд (прецизније; „Њемачка европска унија“ и њени савезници), спровели су много ваздушних напада, убили легалног, умјереног и добронамјерног предсједника Моамера ел Гадафија а све ресурсе ове богате земље дали у руке терористичким организацијама (Ал Каиди и Исламској држави) те изазвали страшан племенски рат који је разорио и подијелио Либију. Наравно – САД су биле одлучујуће у дестабилизацији те земље кроз војну помоћ и директну подршку Ал каиди и ДАЕШ-ИСИС-у-ИСИЛ-у, посебно током 2011. године.

Затим, током сталне интервенције у Пакистану – да би се увјерили у савезништво и помало надзирали Индију – Обамини војници су учестало нападали дроновима цивилне мете, села.

Свакако су ту и напади на Сомалију, уз неколико стотина америчких војника стационираних у овој земљи од 2007. године. У септембру 2014. године је Обамина влада тамо поново спровела ваздушне нападе, убивши Ахмеда Абди Годана, вођу екстремистичке групе Ал Шабаб, за коју су тврдили да сарађује са Ал Каидом.

Затим, Јемен: највећи злочини, стална убијања и разарања које чине, константно, отворено и интензивно, амерички савезници Саудијска Арабија и Катар – радикални режими који представљају мач вехабизма и сунитског радикализма у цјелом свијету. Америчко бомбардовање у Јемену готово искључиво обављају дронови и оно је у порасту у последњих неколико година. Извештај Хјуман рајтс воча је у 2013. години анализирао шест ваздушних напада у Јемену који су спроведени од 2009. године. Организација је утврдила да су, од 82 погинула лица у ваздушним нападима, 57 били цивили.

Сирија је посебна прича и тачка коначног пораза америчке бруталне силе и пропаганде. У диригованим и острашћеним извјештајима из Сирије, уочљиво је да се велики број „информација“ од самог почетка 2011. године заснива на истом извору, такозваној Сиријској опсерваторији за људска права (СОХР). Ова се „институција“ заправо састојала од једног упосленог, извјесног Рами Абдул Рахмана, сиријског дисидента и његове секретарице, у додијељеном приватном стану у Лондону, опремљеном свом техником и серверима за овај посао. Ријеч је о бившем сиријском обавјештајцу који је својевремено имао задатак да се „бави“ дисидентима из своје земље у Великој Британији, потом врбованог од тамошњих обавјештајних служби и сачуваног неколико година да, као азилант – пекар, чека у провинцији моменат за укључење у причу. Тај је задатак добио уочи почетка „Арапског прољећа“ када „формира“ СОХР у име којег дневно шаље из Лондона по цјелом свијету „провјерене информације са лица мјеста“. Врло брзо је постало јасно како је ријеч о пројекту фризираних информација „са лица мјеста“, са циљем да се створи свијест о диктатору Асаду који убија цивиле у својој земљи и „борце умјерене опозиције“ – који у стварности представљају, најгоре терористе.

Прича је финансијски подржана из фондова ЕУ, потом од британске владе и „приватних извора“. Рами Абдул Рахман се у међувремену виђао на улицама Лондона у друштву политичара и познатог Ирачанина Рафид ал Јанабиа, познатог под надимком „Curveball“, својевремено тзв. кључног свједока у лажи о Садамовом посједовању оружју за масовно уништавање, што је „легализовало“ америчку агресију на Ирак 2003. Иако је истину о Абдул Рахману касније разоткрило више медија у свијету, па и неки који су користили његове „информације“, његов се посао на исти начин наставио и даље. Ти материјали, који често доносе детаље о догађају који тек треба да се деси, често су кориштени и у писању разних званичних извјештаја, међународних институција и тијела, све до УН-а, за циљано и лажно квалификовање крвавих догађаја у Сирији. CNN је за мање од годину дана од почетка рата у Сирији, објавио 17.700 страница из овог „извора“, Аl Јazeerа 16.600, Reuters (УК) 8.600, The Guardian 5.450, AFP 1.880, BBC 742, NYT 556 итд.

Све у свему, Америка је у посљедње вријеме, под Обамом, бомбардовала седам муслиманских земаља. Број погинулих у свим савременим ратовима на Блиском истоку процијењен је на око 4 милиона мртвих муслимана, углавном Арапа. Поновљене војне кампање су дестабилизовале Блиски исток, што је довело до настанка терористичких група као што је ИСИС, омогућавајући секташтву да цвијета, и захтевајући нове интервенције. У начелу, ништа добро: разарање Авганистана, Ирака и Пакистана, потпуно уништавање и комадање Сирије и Либије, покушај да се то учини у Тунису и Египту, па подјела Судана на двије државе (Судан и Јужни Судан) и враћање тек уједињеног Јемена у фазу ратних сукоба нестабилне власти, (прво атентата а онда и присилног повлачења Али Абдулаха Салеха) и познатих, старих, тек надвладаних подјела.

Шта је то онда Обамин међународни и политички тестамент – шта се успјешно урадило и гдје је извоз „вриједности Демократске странке“ (а не демократских вриједности) значио нешто добро и било шта добро? Кршења међународног права, биједни покушаји да улогу Уједињених нација замијени НАТО-ом а да улогу НАТО преузме САД, па да је повремено додијели Британији а понекад Њемачкој; затим подршка Курдистанској радничкој тј. терористичкој партији под лажном изликом свргавања Ердогана; па изазивање нестабилности Балкана, разарање Србије, промјена граница и покушај формирања посебне државе на тлу гдје једино трговина дрогом и исламски радикализам цвјетају – на Косову, извору и утоци једне старе културе и велике државотворне идеје у оквиру православног хуманизма и вјере.

Зашто у ствари, плаче Барак Обама? Ваљда зато што није успио изазвати Трећи свјетски рат; зато што није постигао остварење оне мјере зла која припада таквој јадној фигури лажног Американца и пропале маске америчког предсједника. Нула – чиста нула! То је мјера личности и политичког хабитуса ове безначајне сподобе која једини значај има у повјерењу које му је указано од највећих рушитеља међународног права и представника англо-саксонског капитала. који су своју моћ црпили из америчких девизних резерви и задуживања најмоћније државе света, те уништавања држава, мира и живота невиних а примитивних и инфериорних етничких и вјерских групација. Ако се Нобелова награда посматра као резултат свијести о највећем научном промашају – откривању динамита, онда, обзиром на употебу експлозива и почињене злочине, Обама је заслужио ту награду. Он и јесте Динамиташ Обама, из малог Кенијског села, који је изневјерио све: родни идентитет, расу и све људе који су у њега вјеровали и који су, пуни ентузијазма, славили његов избор за предсједника.

232 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ