УСТАВНИ СУД БиХ КАО ИНСТРУМЕНТ ПОЛИТИКЕ

Након ове кратке анализе историјата РС и њеног односа спрам БиХ и њене позиције у Дејтонском споразуму, видимо да је УС БиХ, када је разматрао уставност Дана РС, занемарио све историјске чињенице и посматрао РС као ентитет у оквиру БиХ који је настао „у Дејтону“. Да није било РС пре Дејтона, не би било ни овакве БиХ и оваквог УС БиХ. Уставни суд се у овој ситуацији показао као оцеубица.

Због чега је УС БиХ добио неподељену подршку за своју Одлуку о Дану РС, као неуставном празнику, од стране бошњачких политичара, Високог представника у БиХ, већине земаља чланица ПИК-а и неких „слободоумних аналитичара и политичара“?

УС БиХ је нова институција, која уместо Високог представника у БиХ демонтира Дејтонски споразум, односноо умањује и отима уставне надлежности ентитета а јача централне органе, како би БиХ уистину постала унитарна држава. Намера креатора Дејтонског споразума, пре свега дејтонског Устава БиХ, није била да БиХ буде сложена и децентрализована држава, са снажним ентитетима. Слабљење ентитета значи слабљење РС.

Све што је до сада урађено на умањивању надлежности ентитета, није радикално уздрмало темеље и опстанак РС. Јесу одузете одређене надлежности РС, али њен уставни капацитет није битно нарушен. На симболичком плану, на плану колективног идентитета грађана РС, на историјском плану, променом државних симбола РС (грба и химне) јесу пољуљана уверења и осећања грађана у РС, пре свих Срба. У том светлу треба посматрати и Одлуку Суда о Дану РС. Она се може посматрати и као међуфаза у процесу задавања коначног ударца РС.

УС БиХ, проглашавајући 9. јануар – Дан РС као неуставан, удара у саме темеље РС. Ако би се тај дан променио или укинуо, то би имало несагледиве последице по виталне националне интересе српског народа у БиХ. Одређивање новог датума као Дана РС означило би нестанак ове РС каква сада постоји, као ентитет у оквиру БиХ. Многи бошњачки политичари и даље својатају БиХ, она за њих мора и може бити само унитарна, са обесправљеним Србима, који неће имати своје јаке државне институције. Срби у БиХ без својих институција, постају демос, народна маса, која као таква не би могла одлучивати о судбини БиХ. Без политичких Срба у БиХ лакши је пут БиХ у НАТО, лакше се елеминише руски утицај у БиХ, а тиме и на Балкану. Паралелне и специјалне везе са Србијом своде се на породичне и родбинске везе, на пријатељске и завичајне везе, на сарадању разних удружења и сл.

Међународни представници у БиХ, са изузетком руског амбасадора, који питање референдума у РС види као легитимно питање и право српског народа, као унутрашњу ствар БиХ, те га подржава, инсистирају на формалним стварима, понављајући мантру да се „одлуке Уставног суда морају поштовати“. Међутим такав став је ван права и реалности која влада у БиХ. То је замена теза и настојање да се формално-правно обесмисли уставна позиција РС у оквиру Дејтонске БиХ.

У нормалним правним државама одлуке уставног суда су коначне и обавезујуће. Међутим шта са чињеницом када су неке одлуке уставног суда супротне логици и законима живота, политичког организовања и правног уређења друштва и државе, када такве одлуке мењају историју једног народа? Шта са таквим одлукама? Поменута Одлука Уставног суда, због које се и организовао референдум, као да је донесена злом намером и у интересу главних креатора – доносилаца одлука у БиХ. Она је изазвала уставну кризу, дестабилизовала друштво у целини и нарушила уставни поредак. Сада имамо ситуацију да орган који треба да штити уставност и законитост у БиХ изазива нестабилност и уноси пометњу у правни и друштвени поредак.

Бранити уставни положај и надлежности РС, њену историјску утемељеност, Дан њеног проглашења, као и права српског народа у БиХ, тако што ће се само нападати и оспоравати УС БиХ, није довољно нити целисходно. Све примедбе изречене на рачун УС БиХ су тачне и утемељене – од тога да у суду и даље седе стране судије, супротно самом Уставу БиХ, да суд доноси одлуке по захтевима политичара, да на десетине одлука тога суда нису извршене, па све дотле да суд нема закон по коме ради. Све је то тачно. Али то не треба да буду главни разлози одбране Дана РС. Ово су разлози због којих тај и такав УС БиХ треба да буде укинут и на његовом месту формиран нови.

Да је и неки други УС БиХ, суд потпуно утемељен на Закону о Уставном суду и Уставу БиХ, прогласио 9. јануар, Дан РС, као неуставан празник, таква одлука се не би смела спровести у дело. Наиме, државно и политичко руководство РС мора заштитити РС од свакога и од свих облика њеног рушења, па тако и од УС БиХ.

ОДГОВОР СКУПШТИНЕ РС

Одбрана Дана РС је линија последње одбране, одсудна одбрана. Народна скупштина РС је предузела све неопходне политичке кораке и мере као одговор на Одлуку УС БиХ. Народна скупштина је у тим напорима деловала јединствено. И посланици партија на власти и опозициони посланици су били јединствени приликом доношења одлуке да се распише референдум о Дану РС, а грађани су се изјаснили за то да се 9. јануар и даље слави као Дан РС. Народна скупштина је могла и без референдума изменити Закон о празницима и у одређеној мери испунити налоге из Одлуке УС БиХ, и тиме сачувати 9. јануар као Дан РС.

Међутим, изјашњавање грађана о Дану РС је било потребно због значаја питања о коме је реч. Дан РС је дан и историјски датум који је дубоко у свести сваког Србина у РС, и шире у региону и међу Србима у свету. Тај дан је у темељима РС. То је дан освајања слободе за српски народ у БиХ. На референдум је изашло око 56% грађана РС, или око 75% Срба у РС. Скоро 100% изашлих грађана на референдум у РС изјаснило се да 9. јануар остаје Дан РС. Сада Народна скупштина РС има јасну позицију и „народни налог“ да донесе такву одлуку којом ће заштитити РС и права Срба, и поштовати права свих грађана у РС.

ДА ЛИ ЈЕ БОЉЕ БИТИ ПОНИЗАН НЕГО ДОСТОЈАНСТВЕН ИЛИ ПОНОСАН, БЕЗ ПРКОСА И ИНАТА

Народна скупштина РС је једногласном одлуком српских посланика расписала наведени референдум. Међутим, референдумска кампања која је вођена у РС није одсликавала остварено скупштинско јединство у погледу организације и реализације самог референдума. Поједине опозиционе партије у РС су сматрале референдум непотребним, сматрале су да је то прст у око чланицама ПИК-а и моћним земљама запада, да је референдум подршка партијама на власти уочи локалних избора и сл. На референдум су изашле невољно, али су ипак изашле, али само са једним циљем. Свесне су значаја рферендумског питања и да околишање у вези са тиме може да утиче на изборни рејтинг свих партија.

Подршка референдуму у РС од стране Владе Србије је изостала. Влада Србије посматра „шири контекст политичких кретања у региону и улогу Србије у њему, осетљивост Србије на међународном плану и на њеном европском путу, “ и сл. Нешто од овога јесте тачно. Међутим тачно је и то да су челни људи у Србији свесни опасности пред којом се нашла РС, али и знају до које границе смеју и могу да иду у доношењу самосталних одлука које би могле да задру у интересе великих, могло би се рећи, покровитеља европског пута Србије. Неке опозиционе, евроентузиастичне партије у Србији су се жешће окомиле на власти у РС и на референдум него бошњачки политичари. Оне сматрају, као и неке опозиционе партије у РС, да се не треба конфронтирати са великим и да треба послушно извршавати налоге амбасадора моћних земаља чланица ПИК-а.

Погледајмо какви су могући резултати поносног и достојанственог деловања, насупрот понизности и послушности у остваривању националних интереса.

Знамо да су скоро све одлуке Високог представника у БиХ којима се одузимају надлежности ентитетима, читај РС, прихваћене у парламентарној скупштини БиХ и објављене у Службеном гласнику РС и БиХ. То је било могуће само уз пристанак представника сва три народа у БиХ, укључујући и представнике српског народа. За такве одлуке су некада гласали и неки српски представници који су данас најрадикалнији у одбрани надлежности и уставног положаја РС. Мирно и понизно су прихватане промене Устава БиХ. Сва три народа су проглашена за конститутивне у ентитетима, а не само на нивоу БиХ. То је за последицу имало промену симбола РС (грба и химне), сада се удара на Дан РС, а следеће је и ИМЕ РС. Овакве одлуке УС БиХ проведене су само у РС, док у Федерацији то није извршено у свим кантонима, и Срби нису равноправни са друга два народа. Због тога се нико у БиХ није забринуо, нити чланице ПИК-а, нити Високи представник у БиХ. Да ли постоји крај таквим процесима на штету Српског народа?

Неки политичари и у РС и у Србији кажу да није требало спроводити референдум о Дану РС, да је требало спровести Одлуку УС БиХ. Другим речима, бунили се или не, резултат ће бити онакав какав желе чланице ПИК-а и бошњачки политичари, или пак још гори по Србе ако се противе.

Дакле постоје две опције. Једна је мирно посматрати и аминовати наметнуте одлуке, одлуке уперене против виталних националних интерерса Срба у БиХ, како би наводна штета „била мања“, или се супроставити свим расположивим политичким, дипломатским, правним и свим демократским средствима, па и оним као што је референдум – народна воља. Знамо да последице по грађане и српски народ могу бити исте, али за политичке лидере не. Мирни и понизни политичари задржавају позиције власти у протекторату, на којим служе више протектору него грађанима. С друге стране, пркосни и поносни политичари и лидери, не пркосни због тврдоглавости, ароганције, неотесаности, нерационалности или пак „балканске бахатости“ и неразумевања политичких токова, могу остварити и одређене користи и за народ и заштитити народне интересе, али и нашкодити самим себи.

Управо у постреферндумском времену у РС имамо нападе и прогон протагониста референдума. Њима се прети одмаздом сваке врсте. С друге стране, имамо припрему за преузимање позиција власти од стране оних који све посматрају мирно и делују понизно према главном протектору у протекторату који се зове БиХ, надајући се доласку на власт уз његову помоћ.

Дакле, на први поглед се чини да је резултат у борби за српске националне интересе приближно исти – и када се за њих боре пркосни и поносни лидери српског народа, и када се за њих “боре“ мирни и понизни политичари. Али то је тако само на први поглед. Да није било ових првих, не би било ни РС. Да није и ових других, не бисмо знали да часна борба има смисла, јер се на њих ослањају амбасадори земаља ПИК-а у остваривању циљева и интереса властитих земаља, и у борби против пркосних, достојанствених и поносних Срба.

РС има важна демократска средства и снажно упориште у Дејтонском споразуму да заштити своју уставну позицију. Уз развој повољних геополитичких процеса у свету, какави се данас могу приметити, РС може очекивати и више међународне подршке и све више достојанствених и поносних политичара, истинских заштитиника српских националних интереса.

Велика је истина да је свакој држави, па и Србији и РС, неопходан снажан економски развој, мир и стабилност на унутрашњем плану и мир у региону, али је свакако пре тога потребно имати јасну уставно-правну позицију, на унутрашњем и на међународном плану, знати границе властитог суверенитета и територијалне целокупности.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
Прочитај без интернета:
21 глас