Најновија изјава председника Милорада Додика, којом је истакао да би „поништавањем првобитне одлуке Уставног суда цела прича о референдуму постала бесмислена и да га не би било потребе уопште одржавати“ (1), на жалост уопште није тачна.

Као што је познато, крајем 2006. године, Уставни суд Босне и Херцеговине је својом одлуком број У. 4/04 утврдио да одредбе чл. 1 и 2 тадашњег Закона о славама и светковинама Републике Српске нису биле у складу са Уставом БиХ. Наведеним одредбама Закона о славама и светковинама било је одређено да су славе и светковине Републике Српске: Божић, Дан Републике (9. jануар), Нова година, Богојављење, Свети Сава, Први српски устанак, Васкрс, Духови, Празник рада 1. мај и Видовдан 28. јуни, с тим што су грађани Републике Српске имали права, поред наведених слава и светковина, да по властитом избору празнују још три дана у години на дане своје верских празника.

Утврдивши неуставност, Уставни суд БиХ је Народној скупштини Републике Српске оставио рок од 6 месеци од дана објављивања Одлуке у службеном гласилу да Закон о славама и светковинама усагласи са Уставом БиХ, сходно обавезним упутствима и примедбама Уставног суда, као и да у истом року о предузетим мерама, са циљем извршења судске Одлуке, извести Уставни суд БиХ.

Извршавајући Одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине, Народна скупштина Републике Српске је 30. маја 2007. године, донела Закон о празницима (Службени гласник Републике Српске 43/07) када је у чл. 2 утврђено да су празници у Републици Српској: Нова година, Дан Републике, Међународни празник рада, Дан побједе над фашизмом и Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, док се у чл. 3 наводе датуми наведених празника, међу којима и 9. јануар као Дан Републике. Након што је Уставни суд БиХ обавештен о доношењу новог Закона о празницима, исти је констатовао да је нови Закон у целости усклађен са Уставом Босне и Херцеговине, те да је Република Српска доношењем тог Закона предузела све мере са циљем извршења претходне одлуке УС, која се тиме сматрала извршеном.

И све је било у савршеном реду док Бакир Изетбеговић, члан Председништва БиХ, у јануару 2013. године није поднео нови захтев за оцену уставности одредаба Закона о празницима, суштински из истих разлога из којих је такав захтев био поднет и први пут.

 Решавајући по поднетом захтеву Бакира Изетбеговића Уставни суд БиХ је донео одлуку број 3/13 од 26.11.2015. године, којом је усвојио захтев и утврдио да наведене законске одредбе нису у складу са Уставом, наложивши да Народна скупштина РС измени датум (9. јануар) празника Дана Републике.

Дакле, јасно је да је Уставни суд БиХ у два наврата оцењивао уставност истих законских одредаба, заузевши на основу истоветног уставног основа два опречно различита става: први пут у поступку извршења своје одлуке о неуставности Закона о славама и светковинама 2007. године, када је нашао да је Закон о празницима у свему усклађен са Уставом, и други пут у новембру 2015. године када је нашао да је исти Закон неуставан! Тиме је овај суд прекршио основно правно правило које се односи на пресуђену ствар. Пошто се радило о пресуђеној ствари (res iudicata), захтев Бакира Изетбеговића је ваљало одбацити као недопустив, што Уставни суд није учинио већ се упустио у расправљање по новом захтеву доневши сасвим супротну одлуку у односу на свој претходно заузети правни став.

Овакво понашање Уставног суда БиХ говори о његовој политичкој ангажованости и инструментализованости у корист западних центара моћи и владајућих политичких гарнитура у Сарајеву. Суд се уместо државног органа који штити уставни поредак БиХ, као посебна надвласт коју не контролише ни једна институција БиХ, претворио у уставотворца и фактора прекрајања облика државног уређења Босне и Херцеговине, а све то као продужена рука западних сила и политичких лидера СДА. Да је то заиста тако доказ је управо Одлука Уставног суда У. 3/13 којом је утврђена наводна неуставност Дана Републике 9. јануара. Одлука Уставног суда суштински не даје правну аргументацију ни објашњење зашто је конкретна правна норма у несагласности са Уставом, већ суди једном историјском догађају (дан када је одржана скупштина и проглашена независност српског народа на територији БиХ) и начину његовог обележавања у пракси. Опште је познато да се овакве одлуке доносе по већ устаљеној матрици прегласавања по систему: троје страних судија и двоје бошњачких судија против осталих четворо судија домаћих држављана.

Чињеница је да је Народна скупштина Републике Српске поднела захтев за преиспитивање Одлуке Уставног суда којим су проглашене одредбе Закона о празницима неуставним (Одлука 3/2013), што у актуелном тренутку прети да се претвори у инструмент нових политичких нагодби чији активан учесник би опет, између осталих, био и Уставни суд БиХ, који ће по ко зна који пут заузимати правни став по истом правном питању.

Према чл. 68 став 1. Правила УС БиХ (који иначе доноси сам Уставни суд), преиспитивање одлука се може тражити када се открије нека чињеница која би по својој природи могла одлучно да утиче на исход спора и која, када је одлука била донесена, није била позната Уставном суду и није разумно могла бити позната странци, у ком случају та странка може, у року од шест месеци након што је стекла сазнање о тој чињеници, затражити од Уставног суда преиспитивање те одлуке, а најкасније у року од годину дана од дана пријема одлуке.

У случају када судско веће одлучи да преиспита своју раније донету одлуку којом је утврђено да Дан Републике 9. јануар није у складу са Уставом БиХ, Уставни суд би најпре ставио ван снаге своју претходну одлуку и тек након тога би приступио даљем разматрању захтева тј. поновном расправљању, у складу са правилима која се примењују у редовном поступку пред Уставним судом, што би резултирало доношењем нове одлуке која би, хипотетички гледано, могла бити идентична или различита у односу на раније донету одлуку из новембра 2015. године. У сваком случају, каква год да би била нова одлука Уставног суда по питању Дана Републике 9. јануара, она би такође могла бити предмет поновног преиспитивања, било по предлогу НСРС, било по предлогу Бакира Изетбеговића, у роковима предвиђеним чл. 68 Правила. Теоретски, овакви циклуси преиспитивања би могли да се понављају неограничен број пута, јер Правила не предвиђају било каква ограничења у погледу броја покретања поступака преиспитивања.

О томе се изјашњавао и председник Уставног суда БиХ Мирсад Ћеман, дајући изјаву за „Аваз“ када је изнео да ако „Суд уважи захтјев за ревизију одлуке, то значи да би поново било утврђивано је ли је 9. јануар уставан или није, а суштински значај ове одлуке би био у томе што би из Републике Српске могли то схватити као разлог да одустану од референдума.“ (2) Судија Ћеман додаје да би се у случају усвајања захтева за преиспитивање који је поднела НСРС, предмет вратио у фазу као да претходна одлука није ни била донесена, у ком случају би Уставни суд морао поново да расправља о Дану Републике, али се није изјаснио да ли би одлука по захтеву за утврђивања неуставности који је својевремено поднео Бакир Изетбеговић била донета истовремено и у истом формалноправном акту у којем би се одлучивало о основаности захтева за преиспитивање и стављању ван снаге раније одлуке суда.

У сваком случају, потпуно је извесно да процесни институт преиспитивања одлука уставног суда представља замршену процесно правну заврзламу идеалну за процесне акробације Уставног суда БиХ, чије деловање „прераста у судократију и четврту надвласт у држави“ (3), представљајући тиме својеврсни извор уставноправне и сваке друге несигурности.

Уколико би дошло до поништавања првобитне одлуке, о чему говори председник Додик, то би значило само то да је усвојен захтев за преиспитивање раније одлуке, што никако не значи и не представља никакву сигурност да у даљем току поступка неће бити донета поново иста или слична одлука по основном захтеву Бакира Изетбеговића. Дакле, поништавање раније одлуке никако не значи гаранцију да ће нова одлука бити повољнија за Републику Српску и да кроз одлуку суда неће наступити неки нови вид условљавања Републике Српске (рецимо укидање казнених одредби Закона).

Зато, имајући у виду досадашњу превртљивост Уставног суда БиХ, те више него очигледну политичку инструментализацију тог суда, методом већ устаљене матрице прегласавања путем гласова судија странаца и бошњачких судија, било каква одлука о одустајању од референдума, под било којим условима, представља превелик ризик за Републику Српску.

Идеја коју је председник Додик изнео у јавност о могућности брисања казнених одредаба из текста Закона о празницима деловала је као хладан туш, дубоко разочаравши све оне који се залажу за доследну примену Дејтонског споразума. Казнене одредбе имају своје место јер њима законодавац уводи санкције у случају непоштовања републичких празника, а што говори о посебном друштвеном значају који се тим празницима придаје. Наравно, поштовање празника је обавеза свих правних субјеката, како физичких тако и правних лица, без разлике, што произилази из начела једнакости свих пред законом, како у погледу права, тако и у погледу обавеза. Одустајање од те регулативе не би представљало ништа друго до сигуран доказ о слабљењу државне моћи Републике Српске и попуштање пред притисцима, који изгледа долазе са свих страна, а којима се мора одолети.

На крају треба рећи да је за тзв. међународну заједницу најбитније да се у Републици Српској никада не спроведе референдум, ни овај, нити било који други, из разлога што би се одржавањем референдума манифестовала сувереност Републике Српске, а што се жели по сваку цену спречити. Кресање надлежности Републике Српске које је добила Дејтонским мировним споразумом, правним насиљем које је вршио Високи представник, са једне стране, и одлукама Уставног суда, са друге стране, усмерено је ка коначном нестанку Републике Српске.

У датим условима, одустајањем од референдума, Република Српска би постала саучесник властитог укидања.

слика http://thesrpskatimes.com/there-is-no-any-hidden-agenda-behind-a-referendum-on-republika-srpska-day/

27 гласовa