Пре 75. година, неупитан, народ је српски осудио потписивање споразума са немачком нацистичком влашћу, памтећи страшне злочине почињене у Великом рату, али и цену слободе која је извојевана, а није дарована!

Цветковић је отад синоним за издају националних интереса, те зато одмах по успостави „жуто-црвене“ коалиције настаде спонтана ругалица – „влада Цветковић-Дачек“!

Војни удар за обарање те владе није био потребан, на наредним изборима већина бирача са олакшањем је дочекала да „жутима“ најзад види леђа, надајући се да ће Дачек ипак имати мрвицу националне свести као нови самоизабрани премијер, у часу кад Тома без земље врши удар на Бориса лепога да не искушава народни гнев, јер је сиротиња раја дотерана до дувара.

Тако се тада роди тројац – Алек, Дачек, Томек – да се са њима гаулајтери разни четири године играју корисних игара, разарајући остатке остатака Србијице на брдовитом Балкану, док тројац запомаже да неће водити народ и државу у сукобе и погибељи са драгим комшијама у региону а оно све србождер до србождера, баштиници фашизма и геноцида ал` припадници ЕУ и НАТО, као већ доказаног стожера римејк поклоника за жељену игрицу „Barbarossa-2“!

У међувремену, народ српски је масовно кренуо за хлебом насушним а тројац у Брисел, да расточи што су обећали пре него ли заклетву народу положише.

Потсећања ради, заклетву су ипак полагали на српском да их Срби и Србија јасно разумеју, а текст договора са диливери пријатељима усаглашавали су на њима другоговорном језику, неко течно говорећи, неко сричући, а неко у папир зурећи.

И прође споро четири дуге године за народ, ал не и за братију у скупштинским клупама, таман се навикли (већина по неколико мандата) мењати странке и обећања, а фактор расписао изборе.

Изборне су листе кандидата ко радна препорука кума куму, уосталом једном је један изјавио ону чувену– „ком је до морала, нек иде у цркву“ а ово су ипак избори, власт тако драгу недамо по цену нових договора са гаулајтерима и управницима из ЕУ, ММФ и НАТО.

Тако, у општој апатији која тишином изазива сећање на чувено питање кнеза Милоша о стању у народу и помињање мајке миле, доминира ипак размишљање о оловки.

Оловка (наравно кинеска хемијска!) постаде најјаче српско оружје за опстанак и толико жељени опоравак, претња издајницима националних интереса, ситнорачунџијским лобистима страних НВО, братије другосрбијанске антисрпске, што жељно чека свој нови круг „двојком“, притом све машући гранчицама грма који се назива Forsitia Europea а управо је процвао жутим цветом, у земљи Србији.

Већина бирача не зна, тај украсни грм је др Владан Ђорђевић запатио као својеврсан чистач ваздуха, у средину која тада није имала организовану комуналну службу а за комуналну хигијену ни марила није.

Екологија још није била „in“ те ни зелени настали нису, а Владан је већ домаћицама у кругу „двојке“ (као градоначелник он је трамвај васпоставио у Београду) новчане казне разрезао, за своје смеће избачено на улицу.

Иако је жути грм запатио, беше Владан доказани српски патриота својим делом и стручним и општим, остао је запамћен као борац за национални напредак и јачање државе Србије те не приличи да се његовим грмом, данас другосрбијанске домаћице ките!

Предизборни лов, што тајан што јаван, најзад је окончан и познате личности из јавног, културног и стручног миљеа истакоше своју цену, одлуком чију листу ће да красе, било као фикус или Forsitia Europea a понеко и као коприва, коју народ и жара назива.

Како се називали да називали, имаће исту судбину ако и доспеју у клупе скупштинске, не значи да ће њихов глас као вапијућег у пустињи до тројца и допрети, а камо ли надмашити шапат диливери пријатеља или пуцкање прстима каубоја гаулајтера, који не трпи непослушне.

Пред свечану предају изборних листа, у Нишу бројни освештени патриоти потсетише да је један Цветковић био и име града брукао, ал` да се они поносе Чегром и Синђелићем, притом називајући „хуманитарце“ НАТО правим имено за злочинце.

Окупљени патриоти потсетили су на заказани скуп у Београду 27.марта, датум баш незгодан у предизборној трци таман да се свакако заборави, ал` народ неразумни изгледа неће, те га извлачи упорно из сакривених дубина националне свести, о себи и Отаџбини.

Уосталом, где баш у Нишу нађоше да организују тај скуп, а ту онај центар ко коска у ЕУ и НАТО грлу, а тројац не може да дозволи да се драги пријатељи даве, па како сад да се угоди и диливери пријатељима и народу неразумном.

Само још да се она хамлетовска дилема растумачи у народној верзији са Балкана, па тешко и власти и диливери пријатељима.

Срби су почесто почињали са мочугама и батинама, као средством гласачким на нерасписаним али обнародованим референдумима питања од националног значаја, те упорно истицање да неће бити референдума о уласку у НАТО, тобож` јер неутрални остајемо, власт не чита како народ јасно пита – Јел окупација тај ваш споразум? – а фактор, напрасно оглувео!

Цариградским друмом, потсећања ради он кроз Ниш и пролази, ишли су сви моћници окупаторски, помпезно наступајући и подвијена репа безглаво бежећи без испраћаја сарадника послушника, ал` увек народа гневнога!

Друм је прва еуропска инвестиција на брдовитом Балкану, градили га још у време римске империје наводно ко претечу пута свиле, ал`потом њим ходиле све војне силе.

Цариградски друм чека, искуство учи ко чека тај и дочека, па оловка као мочуга има исту снагу и легалну демократски признату тежину, коју ни диливери пријатељи (већ доказане антисрпске битанге) не могу да негирају или заобилазе, јер стрпљењу народном има границе.

Срећом, на овим изборима већински су бирачи писмени, те се не може користити искуство употребе „ћораве“ кутије бравара Broza, када су диливери пријатељи били саветници како превести Србе жедне преко воде.

Прошло време, народ омудрио и данас већина собом носи флаширану воду, нарочито на изборе!

Прочитај без интернета:
35 гласовa