Недовољна одлучност НАТО у продору на исток Европе и уплитање у отворене оружане сукобе широм средњег и блиског истока, на северу Африке, а пре тога ангажовање у сукобима на Балкану, успорило је његов продор на исток, и пружило је шансу Русији да се економски усправи, политички стабилизује и војно реорганизује и заузме чврсте позиције регионалне силе, повезујући се са другим земљама у евроазијском региону, стварајући нове облике одбрамбених и безбедносних интеграција (ОДКБ, ШОС). Истовремено Кина економски јача, безмало достигнувши економску снагу САД, истовремено јачајући своје оружане снаге и енормно повећавајући средства за војни буџет. Поред тога, неке земље које су САД сматрале или сматрају и даље „силама осовине зла“ или пак „отпадничким земљама“ – (Северна Кореја, Иран, касније су им придодате Куба, Либија и Сирија), пркосиле су интересима САД, а Северна Кореја и Иран су развијали и јачали свој нуклеарни потенцијал. Ово је додатно развлачило политичке, дипломатске и војне потенцијале САД, у процесу успоставе њихове светске доминације.

Данас, када анализирамо односе снага и моћи међу државама у свету, онда пре свега имамо у виду односе моћи између САД, Русије и Кине, ако посматрамо појединачне земље. Отворено и непосредно надметање се одвија између САД и Русије, између САД и Кине, а такође и одређено надметање између Кине и Русије, али много нижег интензитета и у атмосфери међусобне толеранције и сарадње. Ако овим земљама придодамо њихове савезнике или савезе у којима се налазе, онда се ради о односима моћи између НАТО на челу са САД са једне стране и Русије и држава чланица ОДКБ, са друге; између НАТО и Русије у источној Европи, у црноморској регији, на Балтику и на простору Сирије. У зависности о којим регионима у свету је реч, можемо посматрати односе моћи и између земаља у појединим регионима, па тако можемо мерити моћ и односе између Јапана и Кине, Русије и Јапана на Пацифику и далеком истоку, где се неминовно појављују и САД; између Турске и Ирана на средњем и блиском истоку, између Ирана и Саудијске Арабије, између Израела и арапских земаља; између Индије и Пакистана, између Русије и Турске, пре свега на простору Сирије итд. На простору Јужне и Централне Америке такође постоје односи надметања и мерења моћи између земаља које су изабрале самосталан пут развоја и оних које су у блиском савезу са САД.

Сви наведени, а и други, односи моћи међу државама у свету немају једнак значај и не утичу на мир у свету или избијање рата на исти начин или једнаким интензитетом. Нови „хладни рат“ који се води између НАТО на челу са САД са једне и Русије, са друге стране, и сви политички, дипломатски, пропагандни и војни процеси, непосредни су одраз предходног поремећаја и успоставе нових односа моћи између САД и Русије. Пре једне деценије било је очигледно да је моћ САД у свету доминантна, да Русија са много мање моћи учествује у међународним односима и да САД са мање трења и са мање енергије и снаге намеће властите интересе у свету. Данас се тај однос видно променио. Постало је очигледно да Русија успешно обуздава америчку доминацију и да се успоставља нова равнотежа моћи, пре свега на пољу војних снага. Војна моћ коју је Русија демонстрирала у Сирији, на границама са Украјином, на границама са балтичким земљама и потези које је вукла на Пацифику, као и способност стварања нових савезништава, принудила је САД да са респектом гледају на Русију и да ту чињеницу морају узети у обзир. Као што рече руски председник В. Путин, САД некада нису чуле глас Русије, међутим данас тај глас чују и морају да га уважавају.

Развој политичких и дипломатских односа између САД и Русије, пораст војне моћи и снаге Русије, довели су до успоставе нових односа моћи између ове две државе. Да ли у оваквим околностима може доћи до прекретнице, у смислу погоршања тих односа и доласка до тачке оружаног сукоба, како би се зауставио даљи развој тих процеса на штету неке од страна. Да ли смо близу тачке када је могућ превентивни рат? Може ли доћи до примене војне стратегије маневра или стратегије дуготрајног исцрпљивања па све до уништења једне од страна у могућем сукобу?

Погледајмо номиналне параметре моћи САД и Русије, као статичне вредности, које имају и свој одговарајући динамички одраз.

Табела: Елементи и параметри моћи државе

(Подаци су дати на основу информација са сајтова: sh.m.wikipedia.org; pescanik.net/nuklearni/paritet; https:rs-lat.sputniknews.com; http:www.cia.gov/library//publication/the-world-factbook/geos/us.html)

КРИТЕРИЈУМИ САД РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА

О С Н О В Н И

Територија у хиљ.км2 9.826 17.075
Становништво у мил. 318,9 (2014.) 143,5 (2013.)
Стопа писмености 99% 99,4%

В О Ј Н И

Нуклеарне бојеве главе Ук. 9600, активно 7000 (у стању бор.деж. 1930) Ук. 16000, Акт. 7290 (у стању бор.деж. 1790)
Војни буџет у милијар. Дол. Око 650 Око 70
Оружане снаге – бр.вој. 1,4 милиона 1,03 милиона

Е К О Н О М С К И

Друш. Произ. у милијар. дол. по паритету куп. моћи 13.860 2.076
Друш. произ. по гл. стан.у дол. 46.000 14.600
Број кор. интер. на хиљаду стан. 630 152

 

Да би се на основу наведених елемената и параметара моћи САД и Русије могла направити адекватна компарација, неопходан је нумерички израз тих параметара. При израчунавању моћи најчешће се користе квантитативни показатељи, добијени на основу вредносних скала. Овде се не ради о универзално прихватљивом поступку. Према дефинисаним елементима моћи и укупном исказу, суштина моћи често се изражава способношћу испољавања утицаја на кретања у држави, у региону и на глобалном плану. Најмоћније су државе које своју моћ испољавају широм света или захватају свет. Оне располажу силом као средством принуде ради наметања своје воље и остваривања својих интереса. Други тип држава са аспекта моћи су регионалне државе, које испољавају свој утицај у функцији остваривања својих регионалних националних интереса. Трећу групу држава чине државе које располажу са скромном моћи, коју користе за решавања својих унутрашњих проблема (и то понекад тешко). Оне немају никакв регионалан утицај.(5).

Ако желимо да моћ државе изразимо нумеричком вредношћу онда ћемо се послужити следећом формулом:

Pp=(C+Е+М) x (S+W) при чему су: Pp – процена моћи; С – становништво плус територија; Е – економска способност; М – војна способност; S – стратешки циљеви; W – прихватање стратешких циљева од јавног мнења.

Ради прецизнијег одређења моћи, неки аутори говоре о опипљивим – материјалним елементима и о неопипљивим – нематеријалним елементима. Материјални елементи су: оружане снаге, становништво и његова старосна структура, образовни систем – вештина и знања, економска и научно-технолошка снага, географски положај, природни ресурси и др. Нематеријални елементи моћи су: спољна политика и њен квалитет, морална снага народа, способност владајуће елите и др.

Ако спрам ових елемената погледамо статички, номинални однос моћи САД и Русије, можемо приметити да су САД доминантне у броју становника, економској снази и научно-технолошкој развијености, а Русија у величини територије и географском положају, природним ресурсима и укупном броју нуклеарних бојевих глава. Конвенционалне снаге су приближно изједначене. У копненој војсци број оклопних борбених возила је приближно исти: око 25.000 САД, а Русија око 27.000. У броју авиона су надмоћне САД, оне имају близу 17.000 летилица, а Русија преко 3000. Поморске снаге су осим броја носача авиона (САД имају 10, а Русија 1) и броја разарача (САД имају 62, а Русија 13), приближно једнаке.

Врло је важно на који начин се елементи и параметри моћи практично користе, како су они распоређени у геополитичком смислу. САД имају распоређену војску широм света. Према писању Спутњика, који преноси податке са којима располаже амерички професор Вајт, САД имају око 800 војних база у иностранству. Само у Немачкој има 172 базе, у Јапану 113 и у Јужној Кореји 83. Још на стотине гарнизона се налази у 80 земаља. Америчке војне базе су распоређене широм света у складу са „америчким националним интересима“, и геополитичким потребма САД. Поред низа других економских, војних, политичких, дипломатских, пропагандних, културних механизама, САД преко низа војних база распоређених плански и у складу са Доктрином националне безбедности, остварују улогу суперсиле у свету. Оне располажу са импозантном моћи, која се пре свега огледа у војној моћи. Дакле војне базе САД и њена војна моћ су подређени геополитичким учењима о значају „римланда“ односно мора, рубног појаса конитенената и острвског дела планете. САД се држе теорије: „онај ко доминира над римландом доминира и над Евроазијом, онај ко доминира над Евроазијом, држи судбину света у својим рукама“.

Русија своје војне базе има углавном у земљама бившег СССР, и реч је углавном о ваздухопловним базама, системима противваздухопловне одбране, као и системима за праћење ситуације у свемиру. Број руских војних база је врло скроман у односу на базе САД. Дакле руске војне базе се налазе у: Белорусији, Казахстану, Таџикистану, Јерменији, Киргистану, Грузији, Молдавији, Јужној Осетији, Абхазији, Придњестровљу, Сирији и Вијетнаму. Русија је ближа геополитичкој теорији о значају „хартленда“, срца земље, континенталног језгра. Русија у потпуности увиђа значај Источне Европе и Евро-Азије, у процесу контроле хартленда, односно евроазијског средишта.

Ако посматрамо динамички израз моћи кључних држава у свету (САД, Русија и Кина), онда можемо приметити да још увек постоји најоптималнији баланс елемената моћи државе код САД. Наиме, економска снага САД, војни потенцијали који су адекватно распоређени широм света, капацитети савезништва, научно-технолошка развијеност, културна доминација и информативно-пропагандно деловање у свету, омугаћавају САД да своју моћ изразе и остваре на ефикасан начин.

Русија је респектабилна војна сила, са тенденциом сталног унапређења, али економски чиниоци њене моћи у потпуности не прате увек потребе оружаних снага и у потпуности не гарантују дугорочан развој војног чиниоца. Русија у новије време исказује све више способности на информативном и пропагандном плану у светским оквирима, па су због тога неки медији као што је лист „Спутњик“ и телевизија „Russia today“ (RT) сврстани, од стране Европског парламента у исти кош са терористичким организацијама као што је Исламска држава. Док се Кина, и поред наглог економског раста, у економском смислу приближила, а у неким елементима и достигла САД, она нема адекватне елементе војне моћи који би јој дали снагу светски моћне државе – суперсиле. Међутим, Кина све више улаже у развој и јачање војних чинилаца моћи, па из дана у дан постаје незаобилазан фактор на Пацифику, Далеком Истоку и Југоисточној Азији, са тенденцијом да у сарадњи са Русијом и земљама ШОС, постане кључни светски играч.

Наставиће се….

9 гласовa