Најаве могућег светског рата и војне и нуклеарне конфронтације САД и Русије, као основних судионика у могућем рату, није нова. Можда су неки заборавили да се о томе говори већ десетак година, откако је Владимир Путин на челу Русије, и откако је Русија изашла на светску сцену у свој својој величини.

САД су користећи политички, економски и војни суноврат СССР, а касније и Русије крајем прошлог века и почетком овога, прошириле свој утицај у свету, ширећи своје присуство у неким земљама некадашњег СССР, у директној форми, или у форми савезништва, продирући дубоко на исток Европе, на простор блиског и средњег истока, и јачајући своје снаге на далеком истоку. У том смислу су врло вешто под плаштом борбе против тероризма у исламском свету, осујећивања иранског нуклеарног програма, распоређивале своје војне снаге и одговарајуће ракетне и антиракетне системе непосредно на границама Русије, почев од Балтика, преко Пољске, Украјине, земаља блиског истока, у Ираку итд. Проширење НАТО на исток Европе пратило је и распоређивање антиракетног штита у новим чланицама НАТО (Пољска, Румунија, Чешка). На овај начин Русија бива опкољена чланицама НАТО пакта, и оним земљама које су блиски савезници САД и које дозвољавају стационирање америчких војних база на својој територији. Све се ово одвијало у временском периоду опадања моћи Русије, а делимично и у периоду постепеног раста моћи Русије.

САД нису биле кадре, када је пропао покушај употребе „меке моћи“ према Русији и када је пропала „вестернизација Русије“, да предузму одлучујући корак кроз примену војне стратегије потпуног исцрпљивања и уништења војних потенцијала Русије. Једина брана томе био је руски нуклеарни потенцијал.

У протеклих 5-6 година моћ Русије нагло расте. Русија предузима адекватне одговоре на кораке САД и НАТО пакта. Русија без претензија да се шири на запад Европе или пак на неке делове Азије, предузима кораке ојачања и распоређивања војних снага на својим источним границама. Схватајући значај црноморског региона, Русија предузима стратешки важне кораке на подручју Крима, пружајући подршку руском народу који путем референдума одлучује да се припоји Русији. На овај начин Русија јача своју позицију на Црном мору, штитећи и ојачавајући своје поморске базе и црноморску флоту. У Калињинграду, својој енклави, која је стратешки врло важна за њену одбрану, Русија инсталира значајне војне потенцијале, пре свега ракетне и антиракетне системе. Упоредо са свим тим, Русија демонстрира потпуно нову војну доктрину у рату у Сирији и даје одлучујући допринос борби против Исламске државе. САД су постале потпуно свесне кашњења у својим акцијама према Русији, схватили су да су пропустили шасну да Русију поптуно поразе и да је разбију на неколико држава или региона, као што су планирали.

Русија је сада кудикамо мање рањива, односно значајно је поправила свој геостратешки положај и учврстила своје границе у црноморском региону, као основици за своје деловање ван властитих граница.

Генерали војске САД и даље сматрају да су САД надмоћне у односу на Русију у свим војним потенцијалима, и да једино руско нуклеарно оружје може да угрози САД. Неки генерали војске САД, пак, сматрају да су САД инфериорне у односу на Русију у погледу нуклеарног оружја. Главна безбедоносна претња по САД, према мишљењу генерала Милија, су садржане у формули „4+1“, где се четворка односи на: Русију, Кину, Северну Кореју и Иран, а јединица је резервисана за „континуирану“ борбу против међународног тероризма.

На војно-техничком плану Русија стоји веома добро, посебно када је реч о конструкцији, производњи и увођењу у наоружање војске нових, модерних система, пре свих ракетних, и модерних оклопних борбених возила. Русија ради на изради суперсоничне хиперзвучне нуклеарне ракете, која ће омогућити да постојећа равнотежа снага превагне у њену корист. Ради се о ракети чија брзина износи 15000 км на час, па противваздухопловна одбрана САД неће моћи да се избори са таквим оружјем. Увођење такве ракете у наоружање очекује се 2020. како је изјавио генерални директор корпорације „Тактичко ракетно наоружање“ Борис Обносов.

САД захтевају од својих европских савезника у НАТО да повећају финансијска издвајања за властиту одбрану и одбрану савеза. Новоизабрани председник САД Д. Трамп упозорава европске савезнике да терет властите одбране морају првенствено подносити сами, али у оквиру НАТО пакта, јер би самостална оружана сила ЕУ била нож у срце НАТО пакта, како то сматрају будући чланови будуће Трампове администрације. Од чланица НАТО се тражи да за одбрану издвајају 2 и више процената државног буџета. То чини само 5 чланица од њих 26. У том друштву су поред САД (3,6), Велика Британија, Грчка, Естонија, и Пољска. У овом тренутку САД издвајају за одбрану 664 милијарде долара, док осталих 26 европских чланица Алијансе издваја 239 милијарди долара.

Да ли нам досадашње историјско искуство ратовања, као последице раста и опадања моћи кључних светских држава, као и постојеће теорије у вези са избијањем превентивног рата или рата уопште у вези са порастом моћи једних држава или опадања моћи других, могу бити од помоћи за процену даљег развоја односа у свету? Погледајмо неке од тих теорија.

Према теорији транзиције моћи, држава чија моћ расте може да има мотив и прилику за рат. Ако се ради о релативном расту моћи, онда на дуже време status quo не одражава стварно стање моћи, и држава постаје незадовољна својим положајем. Незадовољство државе са status quo може да изазове жељу за борбом и ратом. Промена моћи, односно њен пораст, може да разреши проблеме незадовољства државе употребом силе. Држава чија је моћ у порасту може да уђе у рат ако су испуњена два услова: 1) незадовољство државе са актуелним положајем и учешћем у остваривању бенефита у међународним односима; 2) ако је свеукупна снага државе чија је моћ у порасту једнака или превазилази моћ државе која је у опадању.

Теорија динамичне диференцираности идентификује државу у опадању као могућег изазивача превентивног рата. До превентивног рата може доћи ако су испуњена два услова: 1) постојање прилике за превентивни рат; 2) постојање мотива за превентивни рат. У мултиполарном међународном систему до превентивног рата долази када држава чија је моћ у опадању још увек има изразиту војну надмоћ над свим другим државама. Међутим, без супериорних војних снага, држава у опадању може доћи у ситуацију да води дуготрајан и скуп рат и да изгуби значајне снаге. Изразита војна надмоћ је неопходна за победу над непријатељском коалицијом која може да се формира око растуће државе. У биполарном свету превентивни рат је прихватљива опција уколико је држава у опадању близу по војној снази држави у успону, против које ратује. Када је реч о постојању мотива за рат, држава у опадању је вољна покренути рат када је војно слабљење очито и неизбежно, чак и без предузимања војних акција. Држава чија моћ опада покренуће превентивни напад само ако се појаве околности у којима се не могу зауставити губици снага великих размера без њиховог занављања. Поларност међународног система одређује колико слабљење снаге државе је неопходно или довољно за отпочињање рата. У мултиполарности, држава чија моћ опада мора бити свесна чињенице да ће држава чија моћ расте временом задобити значајну војну надмоћ. У биполарном систему постојање војног паритета може државу у опадању погурати ка превентивном рату, пошто држава у порасту неће имати страх од контра-коалиције.

Офанзивно – дефанзивна теорија истиче значај офанзивно-дефанзивног баланса као шансу или вероватност за избијање рата. Према овој теорији, превентивни рат је могућ или вероватан ако офанзива има предност над дефанзивом. Ако је офанзива доминантна, војно погоршање може значајно умањити способности земље у опадању да се одбрани од будућег напада земље у порасту. Држава у опадању имаће пуну иницијативу да предузме брзу војну акцију. Офанзива је такође доминантна ако држава у опадању има прилику за превентивни напад. На крају, тешко је постићи дипломатски договор ако је офанзива доминантна.

У супротном, ако је дефанзива доминантна у односу на офанзиву, држава чија моћ опада биће у прилици да се одбрани од будућег напада државе у порасту, упркос војном опадању. Последично, држава у опадању има малу иницијативу за превентивни рат. Само ако је опадање моћи тако снажно изражено и тако очито, тада постоји снажан мотив за рат. Дефанзивна доминација може довести до неуспешног и скупог превентивног напада и тако обесхрабрити сваки покушај.

Приказане теорије делимично нуде одговор на могуће исходе промена моћи кључних држава у свету. Сматрамо да и даље постоји довољно јак баланс снага у свету, да би однос међу кључним земљама света ескалирао у оружани сукоб. Свет више није једнополаран, него постаје мултиполаран. Остаје да се тражи „модус вивенди“ у светлу неспремности Русије да се укључи у свет којим управља Америка, и донекле још њене недовољне снаге да се покаже, без сумње, као довољно озбиљан изазивач за САД, и тога да САД још увек не могу да изграде свет по властитој жељи – заправо, све ће мање бити способне за то – а нису спремне да од те намере одустану. Њихово међусобно балансирање моћи временом ће довести до веће равнотеже у свету, која може прерасти и у односе сарадње и већег међусобног уважавања.

Литература:
(1) Р. Стојановић, Спољна политика и државно уређење, Досије, Београд, 2 001. Стр.17.
(2) Р. Арон, Наведено према, Р. Стојановић, стр.22.
(3) H. Kissinger, ed., Problems of National Strategy, New York: Preager 1965. str.3.
(4) М. Ковач, Д. Стојковић, Стратегијско планирање одбране,ВИЗ, Београд, 2009.
(5) Д. Симић, Поредак света, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.
Београд 06.12.2016. Др Винко Пандуревић

16 гласовa