Ко би још само пре недељу дана могао да претпостави да  руски ловац који се на минут залетео и нашао у турском ваздушном простору  може да изазове у Бриселу такву панику! Упада грешком на „туђи део неба“ има свакодневно по читавом свету и обично их не прате званичне реакције, зато што сви схватају да навигациони уређаји, посебно када је видљивост лоша или, као овога пута, када је војни аеродром постављен уз саму границу, могу да преваре.

Али, турски „фантоми“ још нису успели ни да се одлепе  од стазе за полетање када су добили наредбу да се врате, а генерални секретар НАТО-а Јен Столтенберг је већ, као да гори кућа, сакупљао представнике земаља на ванредно заседање Савета НАТО-а – оног истог, који је позван да решава судбине рата и мира, да покреће армије, даје наређења милионима људи у војним униформама шта да чине.

Пошто су се сакупили из свих крајева света чланови Савета су поседели од ужаса чим су сазнали какву је „провокацију без преседана“ направила Русија. Савет је запањио свет изјавом у којој је  грешка руског пилота названа „изузетно опасним и неодговорним кршењем ваздушног простора Турске“,  и од Москве се захтевало да „објасни шта се догодило, као и да не  дозволи у будућности такве упаде“. Јако се узнемирио и шеф Стејт департмента САД Џон Кери. „Ми смо озбиљно забринути  зато што се ради о томе, да уколико би Турска реаговала, све је могло да се заврши  рушењем тог авиона“.

Наравно да су западни медији још мало досолили причу. А пилоту руског ловца који је направио преширок окрет при слетању на аеродром, остаје само да се поноси што је његова техничка непажња и те како пресекла руководећу групу изузетно снажног НАТО блока.

Ипак – шта је   изазвало тако хипертрофирану реакцију?

Да можда није туга политичких вођа НАТО-а који су пратили успешно деловање руских  ваздушно-космичких снага, уз чињеницу да су оне у врло кратком периоду почеле да решавају задатак који уједињене снаге чудне коалиције,  формиране од стране  Американаца,  не успевају да реше –  ево већ друга година. А још – шта уколико војна кампања коју су започели Руси доведе до прелома у рату? Којим ће то пепелом руководиоци НАТО-а морати да се посипају пред јавношћу? Јер однос снага руске авио-групације која делује у Сирији  и те  поменуте  коалиције потпуно је неупоредива?

Уколико Русија са тако мало силе дође до брзог војног успеха, а до краја мисије још потцењивачки  предложи Северно-атлантској алијанси да размене искуства, какви ће то онда бити сви покушаји „ширења“ НАТО-а на Исток? И како да се захтева од европских савезника да се  повећају трошкови за одбрану? Како, на крају крајева, да порески обвезници одрже војну индустрију? Јер тај исти порески обвезник  може да каже: господо, зар вам није боље, пошто залечите своју војну психозу, да кренете на преговоре о смањењу нивоа супротстављености? Русима све једно нисте ни до зуба. Само забављате свет. Биће и  јефтиније, и безбедније.

Када се најзад концентрација усредсреди на замишљање такве перспективе, стварно није тешко да се побесни!

Мада постоје и другачији, рационалнији прилази. У оној истој изјави Савета НАТО-а се још каже: „Наши савезници су изразили дубоку забринутост због пораста војног присуства Русије у Сирији, а посебно због удара ВВС по Хами, Хомсу и Идлибу који су довели до жртава цивила, а нису оштетили позиције ИСИЛ-а“.

Хтели бисмо да схватимо ко су ти тајанствени савезници Брисела који су узнемирени због тога што руска авијација јури терористе са територија које су ти исти терористи освојили? Влада Сирије такву забринутост није изразила. Саудијска Арабија и Катар пљуцкају на судбину становника сиријских градова Хама, Хомс и Идлиб. Па онда – одакле „дубока забринутост“ загонетних савезника? Укратко, започета је недостојна  политичка  лакрдија у којој су дозвољена сва средства, само ако може да се осујети војна победа Дамаска и Москве у рату с „Исламском државом“.

А најзабавнији део  у изјави Савета НАТО-а звучи овако: „У НАТО-у сматрају да је Русија дужна да прекине нападе на опозицију, као и да треба да почне са решавањем сиријског конфликта преко политичке регулације“.

У Бриселу су већ заборавили да су ту скоро представници сиријске „умерене опозиције“ били у Москви, сусретали се са С.Лавровом и, изгледало је, нешто се и договорили. Тамо има скроз разумних људи. Само после њиховог повратка у западне престонице, где су се они сместили, неко им је нагазио на жуљ и они су успорили кретање. Најважније је – ни речи о разговорима са Москвом! Уопште не може да се схвати како сада са њима да се разговара. Може да се догоди да они опет дођу у Москву, наравно, уколико у Москви уопште пожеле да са њима поново разговарају!

Све у свему, како је то говорио Винстон Черчил, Американци ће увек наћи једино тачно решење – пошто испробају сва остала. Несаница у Бриселу и Вашингтону неће моћи тек тако да прође. А нама предстоји да видимо нове неочекиване заокрете у политици Северно-атлантског блока.

55 гласовa