Милице, српска довека мученице! Опрости…

… први пут након осамнаест година, на дан када је почело звервство над твојим детињством, нису се зачуле сирене опомене и нашег бола. Ни глас туге наше. Ни гнев праведника. Угасио их један чика који је продао своја сећања и сада брише сећања свих нас. За власт и новац. А шта смо МИ, без сећања на ТЕБЕ, без сећања на НАС, Милице…?

Ни робље нисмо. Већ, суза без лица! Река без извора! Војска без застава! То смо, МИЛИЦЕ, српска довека девојчице!! Кћери и сестро НАША, болу наш непролазни…

И није само сирене угасио. Тај је чика, власт без сећања, дан нашег јада и страдања у предизборни митинг претворио. И на дан нашег бола и пркоса, на нашу земљу, земљу којој је твоје крхко тело предато, крвника довео и загрлио. Једног од оних који су твоју смрт наредили.  И пустио га је да говори, да нам се у лице руга, како смо од тада, од твоје смрти,  “на европском путу напредовали”…

Њега, Герхарда Шредера, неосуђеног ратног злочинца, првог немачког политичара после Хитлера који је немачке бомбе на страну земљу бацао. И то баш на НАС, баш на ТЕБЕ, Милице. На твоје руке мајушне, на твоје лутке крпене, на твоје игре невине. Њега, њега је довео да нам каже кога да бирамо. Опрости нам, Милице, српска довека мученице…

Али, тај чика, човек који је продао своја сећања, није само њега, Шредера, довео. Ширећи Србијом страх и сиромаштво, бацајући мрвице и празна обећања, многе је преварио и повео на тај пут без сећања. У сто аутобуса могу стати. На хиљадама партијских радних места препознати. Пуна Арена их је била. Некада су, на тај дан, свеће за тебе палили, а сада твом крвнику тапшали. За још мало партијског плена. За још неку купљену диплому. За још мало плате из буџетског дефицита. Нека им је просто, Милице!

Јер, није ни њима лако. Није лако заборавити твој осмех. Још теже га је издати. Јер, ти ниси само сећање, ни чиста душа дечија! Ти си Српска историја, Милице! Кћери и сестро НАША, пупољку наш ишчупани…

Знају и они да више нису људи, јер нема људи без сећања и поноса, већ су једни уплашено стадо које јури да се прехрани, а други профитери који својом земљом тргују. И који се надају да ће, као и њихов вођа, своја сећања продати, јер не знају да тамо где их воде само један сећања наплаћује. Препознају се по томе што те никада у очи не гледају, а Бога помену само на дан својих лажних слава или тешке болести. Јер, они који сећања продају, они који тебе заборављају, ни Бога не могу имати.

Шта је Бог, ако није сећање на нас саме?! Милице! 

И зато, чика који је своја сећања продао и на Дан бола и поноса твога крвника загрлио, већ дуго поздравља рогатим поздравом. Све нас. И рунама сатанским  своје име у кампањи представља, у Србији земљи православној. На европском путу. И на дан, када су прве бомбе пале, када је почело твоје убијање, те су нас руне из Арене гледале. И читав тај циркус накарадни био је велики сатанистички ритуал, који се твојој смрти ругао, не би ли је поништио и сећање на ТЕБЕ избрисао. И зато опрости, …

Али, нећемо те дати, Милице, српска довека праведнице… Ни црним рунама, ни забораву, ни болесном Мефисту који је за власт продао своју душу и сећања. И нека знају крвници, Шредер и Блер, да Србија памти! И не љуби крвнике! А да тај који их је довео и његова свита, власт без сећања, нису Србија!

Србија смо МИ, Светосавци и Православци! Народ верујући, који зна да без Смрти нема Васкрсења. Једини народ, уз браћу Русе, који има две домовине – Небеску и Земаљску.  Оно што те домовине везује, што брише границу, јесте Вера, Мит и Сећање!

И зато, шта би то били МИ, без сећања на ТЕБЕ, без сећања на НАС, Милице…?

Милице, српска довека мученице! Никада те нећемо заборавити! Ни опростити … 

Трогодишњу Милицу Ракић усмртио је НАТО пројектил 17.априла 1999. године, око 21 сат и 45 минута.

 

 

 

117 гласовa