Увек када нам се пружи прилика морамо да се сетимо, говоримо или пишемо о онима који су нам омогућили  да можемо да ходамо усправно. Оним синовима Србије који су нам очували Отаџбину. Оно што треба да нас чини поносим  јесте да је таквих српских витезова било толико да када би помињали све знане не би могли књигу да завршимо. Где су тек они незнани који су својим моштима поплочали мајку Србију. Они див јунаци који су своја херојска дела чинили само да би светосавски одужили  свој дуг мајци Србији и свом народу, знајући да то неће бити забележено. Српски и витешки, иако ће их историја заобићи у својим записима радили су то пуним срцем.

Какав је дух владао овим просторима колико је душа била испуњена вером може се видети и из примере Првог балканског рата. Србија је тада као и увек чини се била политички подељена али није се делила кад је љубав ка Отаџиини и народу у питању. Рат против Турске имао је потпуну подрушку целокупног српског народа. Није у Србији постојао нико ко је могао да носи пушку и сматрао се Србином  а да то није и учинио. Колико је било јединство када је била у питању одбрана и ослобођење Отаџбине говори и пример тадашњих политичких противника Краљевине а припадника социјалистичке интернационале. Они су заједно са својим вођама Димитријем Туцовићем и Душаном  Поповићем узели одмах активно учешће.  Политичко неслагање није имало везе са одбраном Отаџбине.

Сличан пример Србију је Васкрснуо и 1999, подељеност између позиције и опозиције је тада можда била и већа него икад али оног тренутка када је то непријатељ хтео  да искористи што му је са политичарима одлично ишло од руке није могао са народом. Витешко срце свих српских орлова није се двоумило када је у питању српски народ и мајка Србија. Србин зна да је једно политика и неко будуће уређење али да је Отаџбина непроменљива категорија.  Мајка Србија је једна једина и дужност је сваког Србина да она буде слободна.

Прави дух српског војника можемо осетити сећајући се многих хероја и њихових часних витешких примера. Сигуран сам да ни са једним српским јунаком не можемо погрешити. Овог пута задржимо се на војводи Живојину Мишићу. Један од разлога за то је и подсећање на његов став који нажалост регент Александар није послушао а Србија је то скупо платила. Присетимо се те изјаве дате после службеног обиласка територија које сада припадају новоствореној Хрватској и са ове временске дистанце њене истинитости:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице. Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала. Ништа се неће моћи урадити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.”

Након што је саслушао емотивно, искрено и врло јасно излагање војводе Живојина Мишића, регент Александар је тражио предлог решења. Војвода Мишић се ни ту није двоумио:

„Ја сам са тим рашчистио. Двоје нам неминовно предстоји: потпуно се одцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају. Границе ће бити тамо где их ми повучемо, не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити право и Богу драго.”

На констатацију Александра да би то значило да Хрвате препуштамо загрљају Италијана, додао је:

„Нека им је са срећом. Нека се они са Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми с њима нећемо усрећити. То су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Ваше Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати.“

Сећајући се ових речи војводе Мишића сада када се љуто кајемо јер регент није послушао светосавску душу остаје нам нада. Нада да ће нам будућност подарити довољно вере, храбрости и памети да не чинимо сличне грешке.  Потрудимо се да никад више не дозволимо ситуацију да жеље вођене личним амбицијама неког владара или владајуће структуре цео народ повуку поново у амбис. Помолимо се да заслужимо бољу и извеснију будућност кроз коју ће нас водити часни и храбри Срби, светосавским путем.

Орлови и витезови иза којих стоје часне речи и дела попут оних војводе Живојина Мишића. Познавајући душу српског војника знао је како да врати пољуљани морал, да додатно охрабри да у сваком свом војнику пробуди оно најчасније и највитешкије. Одлучним гласом који краси правог српског комаданта и у најтежим тренуцима уливао је поверење и враћао дух. Онда када ни врховна команда није била сигурна како даље војвода није имао дилеме. Знао је шта Србин не сме а несме никада на колена. Одлучност се могла видети и из разговора војводе Мишића и пуковника Душана Васића. У моменту када су се Бугари спремали за заузимање Битоља пуковник Душан Васић се обратио војводи:

„Господине ђенерале, ако и Врховна команда, у чијем саставу и ви заузимате важан положај, пристане да се Битољ преда Бугарима, онда ће, кунем вам се, Моравска дивизија прво раскрстити с онима у Врховној команди, који на то буду пристали, а потом бранити Битољ, који смо уз онако велике жртве отели од Турака. Браниће га до последњег човека.”

На ово обраћање војвода Живојин Мишић је брзо одговорио онако како је само он умео:

„Господо, ако би се ко нашао у Врховној команди који би пристао на уступање Битоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рукама везати и дотерати овамо, одакле ћемо с нашим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ.“

Увек је знао само за витештво и част његове наредбе завршавале су исто као и дела онако како само и смеју наредбе правог српског официра:

           „Не дај се Вуле, жив у руке!“

           „С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у Отаџбину!“

         „У смрт, само не стајати!“

Зато не чуди и није случајно што су одлуку врховног комаданта Александра Карађорђевића да Живојина Мишића произведе у војводу пратиле речи:

„Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали.“

Баш зато што је био такав зато што су српски официри то носили у себи, испуњени вером у души осећали свој народ и били његов саставни и неотуђиви део, Србија је побеђивала. Ту Мишићеву унутрашњу снагу и витешко срце међу првима је приметио руски мајор Кирјејев. Николају Кирјејеву комаданту руских добровољаца у чији је батаљон са почетком Првог српско-турског рата Мишић био распоређен јасно је било кога му је судбина доделила. Одмах примећује таленат, храброст и одлучност младог српског наредника и поставља га за његовог личног ордананса. Приликом постављања за ордананса истичући Мишићеву бистрину ума Кирјејев саопштава нареднику Мишићу:

„Но чим потучемо Турке повешћу те са мном у Русију, да тамо ко мој питомац свршиш нашу војну академију.“ 

Мишић исказујући своју захвалност и поласканост понуђеним даје радостан пристанак. Нажалост до његовог одласка на школовање у Русију није дошло. Разлог лежи у томе што је храбри мајор Кирјејев херојски положио свој живот у бици код Великог Извора у Раковици до краја се борећи за Србију.

Ако и ми будемо довољно храбри, искрени и часни а душу испунимо вером живот ће нам подарити поново непоколебљиве српске витезове попут војводе Живојина Мишића. Оне Обилиће који никад не би прихватили да част коју су нам оставили преци упрљају због лажних шаргарепа ММФ-а или још горе крвавих долара НАТО окупатора и убица. Оне Србе који ће увек прво својим примером осветљавати пут пред нама, онако како је то чинио и часни војвода Мишић. Можда данас зато треба више него раније да размислимо о анегдоти коју нам је испричала Мишићева праунука Војислава Шипка сачувавши је тако од заборава:

„Док је чистио чизме, пришао му је један страни официр и упитао га зашто сам чисти обућу. Војвода Мишић му је одговорио: Ја чистим своје чизме, а чије ви чистите.“

Светосавац се никад није гордио, никад стидео рада, увек спреман да са поносом очисти своје али никад окупаторске чизме. Онда када је вера изашла из душе а заменио је интерес ка чиновима, материјалном или нечем трећем нестала је она неопходна конекција са Отаџбином и народом. Србија је тад доживела понижење, њеним официрима судиле су западне хијене они који никад нису имали части.

Дозволили смо да их злотвори који су нас убијали осуђују да служе казне за непостојећа дела у непријатељским  казаматима. Заборавили смо на веру, поност, част и витештво, некада је то било незамисливо. Када је војвода Живојин Мишић преминуо у Београду 20.јануара.1921 године, нисмо били такви. Тада смо знали да се одужимо и опростимо од својих хероја и витезова. Испратиле су га речи песме Војислава Илића млађег написане за ту прилику :

 

„Овде, где у незнан све заслуге оду

 А најлепше дело непризнато буде,

Отаџбини ти си пружио слободу

А она ти пружа – прегршт своје груде!“

А новине Трибуна су забележиле:

 „… Сузе су навирале прекаљеним ратницима његове Прве армије и целокупне Врховне команде, који су под његовом командом јуришали као рисови. Умро је највећи војник наше историје, о њему знају Рудничке и Сувоборске горе и Македонски кланци, брда и долине о њему причају све наше бучне и бистре реке. На победоносним крилима његове легенде име му се пронело и ван граница наше отаџбине.“

Сећајући се данас свих српских орлова и витезова а надајући се да ће нам их будућност поново доделити не смемо сметнути са ума да морамо и својим делима да их заслужимо. Немојмо никад заборавити на могућност да нам Господ намерно одсеца грану за коју смо се свом снагом закачили. Не да би нас казнио већ да би нас подсетио да нам је одавно дао крила али ми у страху никако да научимо да летимо. Рашириће поново српски орао своја крила а кад их и рашири схватиће да је витезовима граница само небо.

Прочитај без интернета:
189 гласовa