Неозбиљне претње «високог изасланика» међународне заједнице

Валентин Инцко, високи представник међународне заједнице за Босну и Херцеговину (БиХ), несумњиво да би обзнанио своје постојање и увеличао своју лажну моћ, повремено упућује отровне провокације иначе несагласним актерима  кипућег «босанског лонца». Заправо, призива оружани конфликт у БиХ као «оптималну» могућност за радикално преобликовање  Дејтонског мировног споразума о миру у БиХ.  Реч је о својеврсном провокатору (провокатор је нечији агент) који, очевидно сматра да је провокација (провокација је изазивање, подстицање, подбадање, бушкање, наговарање на извршење неког противзаконитог дела или акта који се обично не би предузео или не у облику у коме je извршен и на месту где je изазван) коју  саопшти јавности  ефективна, уколико буде схваћена као претња од стране неког локалног или међународног субјекта. На жалост, реч је о представнику међународне заједнице који злоупотребљава своју функцију за рачун  (по налогу) дела међународне заједнице који не скрива намеру да дестабилизује постојеће крхко политичко-безбедносно стање у БиХ. Он то показује темпирaним, отровним, вербалним провокацијама. У ствари, «празном пушком» прети Републици Српској и смишљено подбада перјаницу исламиста  (терористички контингент у Федерацији БиХ) да буде још необузданија. Из само њему познатих разлога, Инцко наговештава зло на Балкану.

Констатовано потврђују бројне Инцкове «отровне стреле» испаљене у претходном периоду попут интервјуа Ројтерсу (13. 12. 2016.), у коме je, између осталог, казао: «Сепаратисти који настоје да поделе БиХ по етничким линијама могли би да угрозе њене напоре да се прикључи Европској унији и да принуде међународне силе да интервенишу. Интервенисали бисмо уколико би црвене линије биле прекорачене, ако би (босански Срби) расписали референдум о независности – то би представљало такву црвену линију».

Две чињенице у вези са поменутим интервјуом, јасно разоткривају дослух Инцка и  заговорника рата, односно његову подмуклу провокаторску улогу. Прво, западне дипломате наводе да би у случају сецесије босанских Срба Инцко имао овлашћење да позове стране трупе како би спречиле оружани сукоб, и друго, загребачки «Вечерњи лист» (13.12. 2016.) открио је јавности да је НАТО спреман да оперативно интервенише на Балкану кад то буде потребно да би спречио међуетнички сукоб и промовисао сигурност и стабилност.

Да би ваљано разумели шта је Инцко хтео да поручи оваквом упозоравајућом провокацијом, баш у овом тренутку, треба се критички реалистично осврнути на неколико битних чињеница.  Најпре, евидентна је, наравно неутемељена, Инцкова безбедносна «проницљива (?)» једностраност и пристрасност, јер као главну опасност по опстанак БиХ види деловањe сепаратиста и као такве идентификује Србе и Републику Српску. Међутим, расположива сазнања указују на то да смртну опасност по опстанак БиХ представљају заговорници унитарне БиХ и «свеприсутни» селефије-вехабије у БиХ који наговештавају успостављње «Балканског калифата». Затим, запрепашћује његова оцена о томе да сепаратисти могу да угрозе напоре БиХ да се прикључи Европској унији (ЕУ), будући да БиХ је само декларативно опредељена за прикључење ЕУ, а то не значи да мора постати чланица ЕУ. Реч је о тек започетом сложеномдугорочном процесу (напорима), чија успешна реализација више зависи од начина одлучивања климавог врховног менаџмента ЕУ него од  напора ентитета БиХ (Републике Српскe и Федерацијe БиХ). Коначно, у највећој могућој мери забрињава Инцков, односно став његових налогодаваца («међународне силе?») да ће интервенисати, ако би босански Срби прешли «црвену линију» – расписали референдум о независности. Додуше, ублажио је карактер могуће интервенције у случају сецесије босанских Срба, наводом да би се радије држао мирних решења, као што је међународни притисак. Међутим, западне дипломате су му дали «ветар у леђа» наводом да Инцко има овлашћења да позове стране трупе да спрече оружани сукоб у БиХ.

Хајде да покушамо да размрсимо поменуту Инцкову енигматску провокацију. Поћи ћемо од тога ко је надлежан да оцени тренутак наступања «црвене линије» у БиХ  – Председништво БиХ, Савет министара БиХ, ентитети (Република Српска и Федерација БиХ), Савет за имплементацију мира у БиХ, Република Србија и Република Хрватска, гаранти Дејтонског споразума, Високи представник међународне заједнице за БиХ или неки невидљив фактор, познат само Валентину Инцку? Анализа садржаја његовог провокативног  интервјуа Ројтерсу указује на то да одлуку о установљавању «црвене линије» у БиХ доноси неки невидљиви фактор изван БиХ, што је веома опасно. Наиме, уколико је реч о «међународним силама» које би биле «принуђене да интервенишу», то подразумева одлуку (резолуцију) Савета безбедности ОУН за њихово ангажовање. У том случају, као могући интервенти се нуде: војни савез западних земаља  (НАТО), Руска Федерација и НР Кина.  Није познато да ли Инцко Русију и Кину сматра међународним силама, будући да их  досадашња америчка администрација сматра регионалним силама, иако је пресудан допринос Русије у борби против тзв. Исламске државе на Блиском истоку, региону који је веома далеко од руског блиског суседства.

Неке чињенице у тајном документу НАТО-а о забринутости земаља чланица НАТО-а ситуацијом на Балкану откривају извориште Инцковог отровног оглашавања и подсећања на овлашћења(?) да позове стране трупе (претпоставља се не руске или кинеске, већ НАТО трупе) да спрече оружани сукоб у БиХ. У том поверљивом документу, између осталог,  наводи се  да је руска пропаганда  најчешће  усмерена према српском становништву у региону, да Русија пружа и политичку и економску подршку Републици Српској како би подстицала ометање евроатланског пута БиХ и да је «приближно 260 страних бораца» који су отишли да ратују на страни  терористичких организација «Исламска држава» и Ал Каида.

Евидентна је подударност између Инцкове изјаве Ројтерсу о томе да би сепаратисти могли да угрозе напоре БиХ да се прикључи ЕУ и оперативне спремности НАТО-а да интервенише да би спречио међуетнички сукоб на Балкану. Више је него јасно да су  Срби  идентификовани као сепаратисти у БиХ против којих  НАТО има «ексклузивно» право да интервенише када оцени да је то неопходно, а све то с разлогом да «промовише безбедност и стабилност на Балкану». Међутим, креатори оваквих сулудих планова губе из вида врло важну чињеницу, односно то да оно што су могли противно Повељи ОУН и међународном праву да чине на Балкану за време униполарног периода (1990-2000), не могу то да чине данас – у мултиполарном свету. Зато, постоји могућност да је садржај овог поверљивог документа НАТО-а првенствено процурио у јавности с циљем да се упозоре поборници селефијског ислама у БиХ и ћутљиве надлежне институције Федерације БиХ о исламистичком тероризму на том простору, да неће бити толерисано њихово насиље које је, не само толерисано од 1992. године и касније, већ и директно подржавано.

Такву могућност аргументовано потврђују недавне рафалне изјаве званичника Хрватске, посебно њене председнице Колинде Грабар-Китаровић, у вези са ширењем радикалног ислама у БиХ. С тим у вези, загребачки «Глобус» је писао да америчке обавештајне службе (не помиње хрватске тајне службе које су верује се свеприсутне у БиХ) будно прате процесе у БиХ у «којој се одвија један од  најважнијих процеса у светској политици», да се тренутно у БиХ налази око 500 радикалних исламиста и њихови потенцијални сарадници (око 2.000 особа) и константно «лебди питање тренутка када се нешто може догодити». Основано је претпоставити да су хрватске обавештајне службе прибављеним поузданим информацијама о  плановима џихадиста у БиХ и њеном окружењу, несумњиво усмерених и против хрватског народа у БиХ, као и територијалног интегритета Републике Хрватске, у великој мери утицали на  спремност НАТО-а да интервенише на Балкану, и изради једног извештаја намењеног новоизабраном америчком председнику САД Доналду Трампу. То потврђују чињенице објављених у загребачком «Глобусу», попут: «постоје јасно разрађене стратегије појединих земаља за даљи наставак исламизације БиХ», «једна земља има јасно разрађен план продора утицаја исламских кругова све до мора» (читај: хрватског мора), указује се на куповину кућа и терена на подручју које је «најзападније» у БиХ, али и најближе деловима територија земље која је и најближа мору», указује се на феномен да је БиХ једино место на свету где шиити и сунити успешно сарађују, да постоје процене да чак 10% становништва БиХ инклинира радикалном исламу, да је појачано занимање Турске за БиХ и сличних.

Под претпоставком да високог представника међународне заједнице за БиХ Валентина Инцка карактерише моралност и професионалност у обављању повереног мандата, уместо да неосновано етикетира босанске Србе  као сепаратисте и претњу стабилности БиХ само зато што се грчевито боре да одбране надлежности Републике Српске које гарантује Дејтонски споразум, требало би да  необоривим аргументима о ескалацији селефијског тероризма у БиХ систематски узбуњује све факторе у Федерацији БиХ, који углавном ћуте о тој нарастајућој опасности. Посебну ревност у узбуњивању требало би да испољи и усмери ка његовим  налогодавцима из сенке, који иначе не скривају намеру да успостављају «ред и мир у босанском лонцу» након евентуално испољеног насиља џихадиста и њихових поборника у БиХ. У ствари, крајње је време да се међусобно договоре како ће се односити према глобалном селефијском тероризму – поданички-подстицајно (у случају Федерације БиХ и тзв. Исламске државе) или одсудно-одбрамбено (стратегија противтерористичке одбране система вредности САД). Њихова сазнања о томе не мањкају, а то поткрепљујемо једном релевантном чињеницом: чувени амерички дипломата Ричард Холбрук је 2008. године оценио како би да није било Дејтонског споразума (1995), терористички напад 11. септембра 2001. године вероватно био испланиран у БиХ, а не у Авганистану.

Проф. др МИЛАН МИЈАЛКОВСКИ

12 гласa