Изгледа да је Путин дефинитивно закључио да од Трампа више не треба ништа очекивати сем дугих и срдачних приватних разговора на маргинама међународних конференција, уколико и то буде смио да га кући не оптуже за велеиздају. Рекао је да „ако се однос САД према Русији и промијени – то неће бити скоро“, а 30. јула је већ наредио да почне војно-морнаричка парада на Неви. Си Ђаопинг је истог дана у унутрашњости Кине командовао ненајављеном војном парадом на којој је демонстрирано 40 одсто новог кинеског науружања и ракета домета 10 хиљада километара. С друге стране, потпредсједник САД Пенс је стигао у Подгорицу поводом учлањења ЦГ у НАТО. А Зајев очекује и убрзан пријем Македоније. Шта ширење НАТО-а у сусједству значи за војно неутралну Србију? И зашто је њен предсједник Вучић, нетом по повратку из Вашингтона, отворио Унутрашњи дијалог о Косову?

У вријеме неуспјелих побуна против ауторитарних социјалистичких режима у Источној Европи (Њемачкој 1952, Мађарској ’56, Пољској ’58, Чехословачкој ’68) западни кремљолози су процјењивали како би изнутра могло да дође до урушавања Совјетског блока. Неки су сматрали да би ствар ријешила ланчана реакција у више земаља које снаге Варшавског пакта, на челу са Русијом не би стигле да угуше, други пак да би била неопходна симултана побуна у свим земљама.

Ријетки су очекивали оно што се догодило, да су промјене кренуле из самог центра када је на чело КПСС дошао Горбачов, један несумњиво добронамјеран и дозлабога наиван политичар са харизмом, који је хтио да оконча хладни рат, да земље лагера пусти да иду својим путем, да од СССР-а направи ЗНД, у којој ће развити гласност (демократију) и перестројку (тржиште). Али, умјесто биполарног, он је произвео униполарни свијет под командом „побједника у хладном рату“, а разочарани демијург „епохалних премјена“ остао је без посла у Москви и иселио на Запад са Нобелом за мир, који су му дали за почетак да се снађе.

Послије су САД, транзиционом маркетизацијом – опљачкале, и транзиционом демократизацијом – окупирале посткомунистичке земље, и на крилима идеологије о „крају историје“, о „извозу демократије“, „свјетског полицајца“ и „америчке изузетности“, завладали планетом и од земље узора постале глобална бабарога. Војном суперсилом, штанцањем долара без покрића, медијском доминацијом, технолошким иновацијама у надзору, направиле су, у интервалу од Реагана до Буша млађег, од читаве планете америчку животињску фарму. Када је изгледало да су господари из сјенке (Рокфелери, Ротшилди, Виндзори, Оранжи, Сороши …) своју неолибералну догму глобализовали, тада су им и саме САД, као центар империје који је ексклузивно уживао аутентичне цивилизацијске тековине слободе, људских права, демократије, постале сметња. Спектакл 11. септембра у Њујорку био је „паљевина Рајхстага“. Бумеранг еxпорта фалш вриједности са периферије се вратио у центар. У име одбране од исламског тероризма, у САД је уведено ванредно стање са суспензијом елементарних права и слобода. На Менхетну су остале канцеларије, а фокус интереса „200 најбогатијих породица без домовине, којих никад нема на Форбсовој листи“, помјерио се на глобални банкарски менаџмент и контролу међународних војних (НАТО), политичких (УН, ЕУ) финансијских (ММФ, СБ, СТО), правосудних (МКС) организација. Као и развој мреже невладиних организација – од кровних попут Трилатерале и Билдерберга, до безбројних услужних, капиларно разгранатих по периферији. Врхунац и „почетак опадања“ (Бжежински) моћи глобалне олигархије била је криза на Вол стриту 2008, када је, мимо елементарне логике система, из државног буџета социјализована банкротирана банкарска и ре/осигуравајућа мултинационала.

У појави Трампа многи су били препознали неку врсту америчког Горбачова. Баш као што је Горбачов хтио да растерети руску економију од субвенција совјетским републикама, од наоружавања и надзора сателита у Источној Европи, те због трошкова у трци у наоружању прекине хладни рат, тако је Доналд Трамп добио изборе прије свега на обећаном враћању производње у САД, на запошљавању америчких радника, на обустављању рушења режима по свијету, на ратосиљању од НАТО-а и ЕУ, на сарадњи са Русијом, на враћању Америке себи и претварању пренапрегнуте империје у опадању у нормалну државу. Горбачовљева пружена рука је остала у ваздуху, а политичко неискуство, мањак такта, прецјењивање предсједничких овлашћења и, зачудо, потцјењивање утицаја великог бизниса на политику коме је на нижем нивоу и сам припадао, ипак су само мали дио објашњења за Трампов досадашњи неуспјех.

Ужаснути господари из сјенке подигли су на ноге дубоку државу, велике медије, „мочвару“. Свијет заиста иде ка мултиполаризму, Америка заиста више није водећа у економији, губи медијски монопол, долар је потиснут, задуженост је достигла историјски рекорд од преко $60.000 по глави становника. САД, међутим, и даље троше на војску више него сљедећих десет земаља заједно, и настојаће да милитаризацијом међународних односа натјерају конкуренцију на терен на коме су најјаче и да и 21. вијек буде амерички. Конструкција „избор Трампа уз помоћ Путина“ постала је парола потицања антируске хистерије и продаје оружје Балтику, Пољској, Шведској, Норвешкој, Украјини, Румунији, а ускоро и Црној Гори и Македонији. А пошто је као бизнисмен за мање од годину потенцијално уговорио продају више америчког оружја него Обама током осам година предсједниковања, војноиндустријски комплекс трља руке и можда да га награди другим мандатом. Окружен кадровима који су му или наметнути или су прешли на другу страну, попут Пенса, Тилерсона, Келија, ионако је безопасан, тим више што је очито спреман на све да би остао у Бијелој кући. Ширење НАТО-а и јесте прије свега бизнис и политика, принудна продаја чланицама застарјелог америчког наоружања и успостављање спољног монопола силе над номинално сувереним државама, те наднационално манипулисање њиховим међусобним конфликтима. Англосаксонци су стари мајстори у изазивању, дозирању и управљању сукобима, а Балкан њихов омиљени експериментални полигон. Остало је фасада.

Које пусто ширење одбрамбеног савеза?! Ко је, рецимо, пријетио нападом на Црну Гору да јој Пенс уочи посјете обећава заштиту. Далека Русија или још даља Кина? Србија која је са жаљењем испратила њен излазак из државне заједнице? БиХ која не зна ни шта ће са собом? Хрватска и Албанија, чије војске су под командома америчких генерала? Нико! А како ће тек Црна Гора, са бројем становника омањег америчког града, који живе на земљи површини неколико америчких војних база, да ојача НАТО? Никако! Једини смисао уласка ове државице у НАТО је у томе да САД затворе Русији поморски приступ Балкану. Ко опет па реално пријети Македонији? Србија је подржава и више него што је заслужила. Грчка поставља само проблем имена, Бугарска – језика, али опстанак јој угрожава једино Албанија, која је амерички фаворит на Балкану и притишће је на све нове уступке својој мањини на западу земље. А за шта би БЈРМ могла да послужи НАТО-у? Ни за шта друго доли да се не нађе под руским утицајем и не постане дионица на кинеском Путу свиле!

Гдје је у свему томе војно неутрална Србија, као и Српска, за коју је Додик рекао да ће у томе слиједити матицу? Вучићева изјава послије посјете Вашингтону није дала директан одговор. Под рутинском дипломатском флоскулом да су „разговори допринијели унапређењу односа двије земље“, крије се загонетна поента која ће, како рече српски предсједник, остати између њега и Пенса „како не би била криво протумачена“. И, логично, позив нацији на „унутрашњи дијалог о Косову“, који је услиједио по повратку у Београд, јавност је протумачила као ултиматум који је донио с пута. Шта све још обухвата, можемо да нагађамо …

Да ли је Пенс поднио читав списак директива? “Хитно окончати спољни дијалог са Косовом!“ „Баталити дипломатски статуса руског центра у Нишу!“ „Пролонгирати фарбање и преузимање МИГ-ова!“ „Обуставити разговоре о набавци С-300!“ „Откачити Српску!“ „Окупити Хрвате, Бошњаке, Македонце и Црногорце као НАТО-родбину преко ујака у Охају!“ „Радити на некој врсти балканске економске заједнице или четврте Југославије у којој ће Команда НАТО за југоисток Европе хроничне конфликте држати на тихој ватри!“ „Може и једно по једно, али више нема времена за отезање, јер Русија, Кина, Њемачка, Турска су на вратима Балкана!“

Да ли је Пенс при томе поновио Бајденову пријетњу да би се Србија, сједећи на двије столице, могла наћи на „линији ватре“ Запад-Исток? Или је лицемјерно рекао да Тачија и Харадинаја не може више да држи „на кратком поводцу“? Можда је чак цинично примијетио да је незгодно да се база НАТО-а „Бондстил“ налази на територији војно неутралне Србије? Или да би останак Косова у Србији имплицирао укључивање 30 одсто Албанаца у државну власт у Београду? При томе га је сигурно подсјетио да је Србија опкољена проамеричким новим Европљанима – Хрватском (Колинда је бивша упосленица НАТО-а, гради на Крку спремиште за гас из САД), Румунијом (прави ракетни штит према Русији) и Бугарском (увијек бира тренутно јачу страну) и новим НАТО-вцима Црном Гором и (ускоро) Македонијом – Србија нема куд. Не би се рекло да се Вучић оглушио, поготово да је рекао да одустајање од неутралности нема само једну алтернативу, или да је скренуо пажњу Пенсу на Дугинову понуду да се Србија стави под заштиту Русије или, зашто не, Кине, која овдје гради мостобран за економски улаз у ЕУ.

Косово, јел’да, никад и нипошто нећемо признати, а ево ћемо га де факто признати, и није тешко показати да смо то Бриселском резолуцијом већ учинили. Србија је, јел’да, војно неутрална, иако стручњаци одавно указују на то да смо ми одавно преузели све обавезе чланице НАТО-а. Београд је, јел’да, већ преко 25 година гарант Дејтонског споразума, и има не само братску него и међународну обавезу да брани Анекс 4, а Вучић није подржао референдум који се односи на једну отету ентитетску надлежност, па чак ни бенигни о датуму Дана Републике. Истина, актуелна власт Србије није изузетак, него дио континуитета.

Али, није само у питању не/досљедност него и опортуност једне политике. Да је Милошевић почетком ’90-их када су САД биле на врхунцу моћи, а Русија са Јељцином и Козирјевим у хаосу, показао мање принципијелности и одлучности у одбрани суверенитета Србије, а више реализма и прагматизма, можда би то било боље. Али, данас, када се однос снага у свијету драматично мијења, извјесно не на штету Србије, Вучић чини обратно. Не ради са само о паду америчке моћи и враћању Русије и изласку Кине на глобалну сцену, него и о отимању „старе Европе“ од америчког патроната и формирања осовине Брисел – Берлин – Париз – Рим која је против другог пакета санкција према Москви. Неопходан јој нови руски гасовод, енергенти, тржиште, а већ због првог пакета само њемачка привреда изгубила је десетине милијарде евра. Ових дана на првим страницама и наше штампе наслови: „САД окрећу леђа Европи“, „ЕУ окреће леђа Америци“ и сл. Ништа од тога без антиамеричке коалиције Брисела са Москвом и Пекингом коју Самир Амин пореди са антихитлеровском коалицијом из Другог свјетског рата. А гдје је ту Србија?

Србија на прелазу миленија не само касни него све ради у невакат. Када је требало да попусти, затегла је, када треба да затегне – попушта. Није ли моменат да Вучић подржи бар вољену Ангелу Меркел и, када му се већ тако намјестило, истим потезом нешто узврати пријатељу Путину за личну предизборну подршку, за подршку Србији у СБ УН, за поклон нашој војсци? Или је, можда, са пута за ЕУ скренуо на пут у НАТО виа САД? Ако је политика раширених руку према Бриселу, Вашингтону, Москви, Пекингу и Анкари дјеловала мудро и успјешно, комплименте су увијек пратила и уопозорења да је политика „добар дан чаршијо на све четири стране“ исувише компликована на дужи рок. Да истина, ако ништа друго, може да купи вријеме, али када се толики силни пријатељи међусобно заваде, ваља заузети страну или изгубити повјерење свих. Ако је Вучић већ изабрао страну, зашто онда баш Србима најмање наклоњену и дугорочно најмање перспективну која ће нам већ краткорочно прекинути Јужни ток и Пут свиле, двије кључне инфраструктурне полуге развоја Србије.

Да се разумијемо, за побједу у унутрашњем дијалогу, који ће довести до подјеле, Вучићу није тешко да извуче аргументе које смо и до сада сви имали у џепу. Све убједљивија албанска већина и све мања српска мањина, вријеме не ради за нас, судбина Срба који тамо остају да живе, перспектива дјеце која чезну за нормалним животом итд. итд. Ни референдум, који нам пријатељи предалажу не би ништа промијенио, јер ова генерација Срба већином није спремна за „Боље рат него пакт – боље гроб него роб“. Најзад, нису ли и стари и искусни „отац нације“ Ћосић и млади и „полетни реформатор“ Ђинђић предлагали подјелу Косова? Али овај посљедњи је као компензацију тражио да се аналогно поступи и са РС у БиХ и да се Србија, по истој логици, „чије овце тога и ливада“, помјери са југа ка западу. Тада му је речено да Српска још није на дневном реду, али сада би већ могла да буде.

САД јако журе да, док су још војно супериорне, ставе под војнополитичку контролу НАТО-а све што могу, укључив и Балкан, а онда ће Трамп сјести са Путином, Си Ђаопингом и, можда, Ангелом Меркел да направе нову Јалту. Наравно, уколико владари из сјенке не процијене да им се више исплати да у међувремену САД, са Трампом или без њега, изазову трећи свјетски рат.

А како нас виде, ако не из Вучићевог извјештаја о разговору са Пенсом, могли смо да прочитамо у Политици од 19. јула. У интервјуу на насловној страни, веома утицајни амерички тумач Балкана Роберт Каплан Србију категорише као „пропалу државу која претензијама изван својих граница, на Косову представља највећу опасност за мир и стабилност у региону, а Балкан, у цјелини, може нормално да функционише једино под иностраним империјама попут Османске, Аустроугарске и сада ЕУ“. Дакако, вазалне ЕУ, која преко ширења НАТО-а слиједи политику САД.
45 гласовa