Уважено тужилаштво,

моћ коју сте добили увођењем тужилачких истрага и осталим прозападним „реформама“ српског правосуђа, а које већина грађана Србије тек постаје свесна гледајући како црвено светло на семафору очас постане зелено када то некоме треба, а камера која грађанина лако препозна када направи саобраћајни прекршај не може идентификовати ауто који је починио убиство, чини Вас битном друштвеном полугом од чијег функционисања умногоме зависи стањe у држави. Верујем да сте тога свесни. Посебно је значајан онај сегмент због којег се госпођица Јустициа од памтивека приказује са повезом преко очију – једнакост пред Вашим мачем!

Када сте, ономад, против извесног господина Ивана Ивановића, лидера СНП „Наши“, подигли оптужницу зато што је објавио некакав списак „издајника и србомрзаца“, чак и кад апстрахујем чињеницу да сте својом реакцијом мултипликовали медијски значај поменутог „списка“, био сам сигуран да правите огромну грешку из најмање два капитална разлога:

  • Свима сте отворено ставили до знања да вирите испод поменутог Јустициног повеза и то увек на исту страну, страну где миришу власт и/или новац
  • Улазите у процес који ће или прерасти у отворену диктатуру или се претворити у друштвени циркус, а не зна се шта је од тога горе.

Моје мишљење базирало се на познатој чињеници да су квалификације „издајник“ и „србомрзац“ толико рабаћене и одомаћене у нашем политичком вокабулару да тај господин Ивановић није рекао баш ништа што у појединим фазама своје политичке метаморфозе већ нису изговорили председник Николић, премијер Вучић, министри Дачић и Илић, разуларени Чанак и многи други, куси и репати, на нашој политичкој сцени. Зашто се, онда, њему суди а њима не? – питање је које се логично наметало сваком грађанину Србије који ријалити програме гледа мање од три сата дневно.

Одговор на ово питање постоји и понудио га је сам ток судског процеса господину Ивановићу, али на то бих се вратио нешто касније. Хајде да прво видимо на шта личи, односно куда се креће тај процес пред Вишим судом (!!) а по Вашој оптужници за „расну и другу дискриминацију“ против господина Ивановића? Ка диктатури или ка циркусу?

Бојим се, да се на крају, свима нама заједно, у овом случају десило оно најгоре што се могло десити – папазјанија диктатуре у покушају и циркуса у најави. Јер, несумњиво због Ваше темељитости, процес Ивановићу се креће одвише споро, док се, опет несумњиво, због премијеровог необичног темперамента, друштвени процеси у Србији одвијају ненормално брзо. Лете. А када је тако све се обесмишљава.

Рецимо, док је чланица тог Ивановићевог „списка“, 83-огодишња госпођа Латинка Перовић, дошла на ред да буде саслушана у суду, Војислав Шешељ не само да се вратио из Хага (где се налазио кад је „списак објављен“), него је стигао и да се пред њом појави у палати правде, помене јој некакав „омашћени конопац“, подржи Ивановића, а представнику тужилаштва добацује и поставља му неприлична питања. Пред више десетина сведока! И ником ништа. Шта је такво понашање према Ивановићевом непотпуном „списку“? Или, усуђујем се да питам, шта је тај несретни „списак“ према квалификацијама које је жртвама савамалског насиља упутио премијер Вучић, а које указују на мотиве и могуће извршиоце? Али нигде оптужнице, ни у једном, ни у другом случају?!

РАЗУМЕМ СТРАХ

Но, цењено тужилаштво,

не бих волео да помислите како ја држим страну господина Ивановића, а противу Вас и Ваше намере да станете у крај онима који плаше другосрбијанце по друштвеним мрежама. Таман посла. Тим пре што ја више и не знам шта значи реч „издајник“ или „србомрзац“. Кунем Вам се.

Од кад нам је Вучић потурио под нос Тонија Блера као пријатеља Срба, а српски народ то прихватио и високо оценио на изборима, некако се у мени све помешало. И сломило. Знам, знам да то нису били избори, већ „избори!“, али ништа друго не разумем. Ни људе, ни време, ни догађаје. Ни господина Ивановића не разумем са тим „списком“, а Вас још мање, даме и господо тужиоци, са Вашом оптужницом.

Али, зато, разумем страх Јелене Милић, Вашег главног сведока и особе која Вас је, како то показује судски процес, увукла у читаву ову фарсу. Она заиста ради један незахвалан и фрустрирајући посао.  Плаћени је лобиста НАТО-а и као таква прима новац да нам објасни како нас је Алијанса убијала за наше добро, и како је осиромашени уранијум здравији од обогаћеног. Како смо ружни, прљави, зли и како су НАТО-бомбе истеривале ђавола у нама. Није то лако. Заиста се труди, али не иде јој најбоље. Превише је мали играч за тако велики клуб, превише фрустрирана за силу која стоји иза ње. Шта год каже или уради НАТО-у популарност опадне за неки степен. А и новац који прима тужно мирише на малу Милицу, живот без најмилијих и редове који чекају зрачење на Онколошком институту. И тако годинама. Разумем њен страх. Страх од сутра. Страх од Бога. Страх од газда који плаћају, а резултата нигде… 

А страх је емоција, флуид. Лако се трансформише. И онда те неко стави на некакав „списак“. У тренутку су се сви њени страхови и евидентне фрустрације слиле у тај један страх, страх од „списка“. И он је за њу реалан баш као нама НАТО бомбе. Имам разумевања за то и заиста сматрам да треба да јој помогну све државне институције надлежне за страх. Па и Ви, даме и господо тужиоци. Сваки грађанин треба да се осећа сигурно и безбедно, без обзира ко је и шта ради. Па и ја. Али, ја се не осећам безбедно и страшно се плашим. Ње, Јелене Милић. И као што прихватам да њу треба заштити од последица онога што је урадио господин Ивановић, тражим да мене заштитите од последица онога шта је урадила она. И зато, као грађанин, подносим ову отворену пријаву…

ТЕЛЕФОН ЈЕЛЕНЕ МИЛИЋ

Поштовано тужилаштво,

Моја пријава није никаква сатира, нити иронија, како би сте, у први мах, због стила писања могли помислити. Она ће садржати место, време и опис учињеног дела, које је у мени изазвало трајни страх од госпође Милић. Што се тиче начина мог изражавања он је такав јер немам новаца за адвоката, а нисам ни правник, већ само аутор Фонда Стратешке Културе (надаље ФСК), најпознатијег руског портала на српском језику. Дакле, непомирљиви идеолошки противник Јелене Милић. Она мисли да Србија има просперитет у НАТО-у, а ја здушно сматрам да се треба окренути ОДКБ-у. Она верује у Новац и Униполарни свет, а ја у Путина и Трећи Рим. И тако ТО. Не смета ми њен посао, а мислио сам да она чак и не зна ко сам ја, али изгледа да зна.

Углавном, било је то овако. Госпођа Милић има велики и скуп мобилни телефон, на чијој је полеђини изгравирана или налепљена америчка застава. Права правцата, са пругама и звездицама. Из те заставе злослутно се уздиже око моћне камере, па читава направа када је усмери према Вама делује не само опасно, него и претеће. Посебно нама, који смо рођени на Космету, и којима су  баш таквом заставом разуларени Шиптари махали док смо у дугим збеговима одлазили са земље на којој смо рођени. Можда и заувек! Али, сигурно да ни другима није пријатно када им справу која личи на дрон уперите у лице. Официрима војске Србије, који су ратовали против НАТО-а, на пример. А управо је то она радила, дана 12.12.2015. године у београдском Медија центру, на Међународној конференцији „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“ коју је организовао ФСК. На самом почетку, устала је и почела да своју скупоцену телефонску справу усмерава у правцу учесника и слика их. Једног по једног, одстрељивала их је својим блицем, све док луцидни пуковник Светозар Радишић није узвратио, па свој телефон усмерио на њу и кликнуо. 

Шта је то значило, ако не застрашивање?! Сви знају да она ради за НАТО и да НАТО убија људе. Свуда по свету. И без разлога, а камоли када умисле да имају неки разлог. Зато, никако није пријатно да Вас неко ко ради за њих слика на анти-натовској конференцији, уперивши у Вас стаклено око које извире из америчке заставе. Ја чак нисам био ни учесник конференције. Стајао сам у ходнику са једним пријатељем, када је она изашла, прошла па застала, а онда се окренула и у мене уперила своју претећу справу. Севнуо је блиц. Ноге су ми се одсекле. Боже, она зна ко сам ја – претрнуо сам. Шта ће њој моја слика? Хоће ли је послати у Брисел или Вашингтон? Аналитичком оделењу или ликвидаторима? Зашто сам се уопште петљао са овим Русима? – муњевито ми је пролазило кроз главу. И шта сада да радим? Да ли да се променим ко Вучић или да потрчим за њом и паднем на колена молећи је да ме избрише из меморије те злолутне справе? Или бар да ми нигде не пошаље слику. Признајем, свашта ми је падало на памет, док сам је гледао како замиче низ степенице… 

Од тада се, цењено тужилаштво, мој живот променио. Смршао сам и онемоћао. Бојим се за себе, бринем за децу. Пишем лошије, а живим од писања. Понекад  је и сањам. Јелену Милић и њен телефон. Не знам шта је горе. Будим се мокар од зноја, уморан од очаја. Стењем и питам се где је моја слика? И сигуран сам да се осећам угроженије него она после Ивановићевог “списка”. Ето …! 

И зато тражим од Вас да детаљно истражите зашто је Јелена Милић, дана 12.12.2015. подизала телефон-америчку заставу на пензионисане официре који су ратовали против НАТО-а и немоћан народ? И зашто је, чим је исликала кога је хтела, отрчала негде? А посебно зашто је, у ходнику, сликала мене, кога никада пре тога није видела и који нисам био ни учесник скупа? Такође, да ли је, и коме, слала тада начињене фотографије? 

Мислим да би истражне радње по овим питањима за Србију биле, ако не већег, а оно барем истог значаја као истражне радње које су предузете у случају Ивана Ивановића. И обавезно да се утврди, да ли је некада и господина Ивановића сликала својим застрашујућим телефоном, па ако јесте да му се то узме као олакшавајућа околност.

Прочитај без интернета:
108 гласовa