Нови нацрт „Закона о хрватским бранитељима из домовинског рата и члановима њихових обитељи“ (који ће без сумње бити усвојен у Сабору) у својим основним одредбама, и то већ у члану првом, путем „правних“ формулација, утврђује узроке, карактер и циљеве рата који је вођен у Хрватској, у њеној „борби за отцепљење од СФРЈ“. На овај начин Влада РХ дефинише „агресора“ на РХ. Многе квалификације историјске, политичке и идеолошке природе у вези са карактером рата, које је на овај начин утврдила, Влада РХ сматра неупитним. Стигматизује Србе, као „хегемонисте и агресоре“.

Тако Влада и Сабор РХ једну материју историјске, политичке, идеолошке, правне природе о ратовима на простору бивше СФРЈ, о којој су написане десетине и стотине књига, сажима, квалификује и законом кодификује само у једном члану од три посебна пасуса (става). Тако се у ставу првом поменутог члана каже: “Темељ сувремене РХ, као самосталне, независне, суверене и демократске државе, побједа је хрватских бранитеља из Домовинског рата и хрватског народа у праведном, легитимном, одбрамбеном и ослободилачком Домовинском рату“ (курзив аутора). У другом ставу првог члана се каже: „…..хрватски бранитељи који су вођени домољубљем стали су у одбрану слободе, демокрације и заједништва хрватског народа, поштујући највећу разину етике ратовања и начела ратног права“ (курзив аутора). У трећем ставу се истиче: „хрватски бранитељи су бранили и одбранили РХ……од оружане агресије коју је извршила Србија, Црна Гора, Југословенска народна армија, и паравојне постројбе из БиХ уз помоћ великог броја припадника српске националне мањине у РХ организоване и спровођене великосрпском политиком“.

Остатак Закона третира искључиво права „бранитеља“ и њихових породица.

Међутим, када погледамо само први члан поменутог Закона онда видимо да су на врло малом простору и са мало текста законописци рат у СФРЈ на простору РХ дефинисали као одбрамбени и ослободилачки домовински, праведан и легитиман за Хрватску и хрватски народ; агресор је спољни – Србија, Црна Гора и паравојне формације из БиХ, које су са припадницима српске националне мањине у РХ, као „унутрашњим непријатељом РХ“, извршили агресију на једну суверену и демократску државу, потпомогнути изнутра. На овај начин су истакли „тисућљетне тежње“ хрватског народа за самосталном државом (што се може сматрати као легитимно), али су и нагласили „деценијске великосрпске и хегемонистичке тежње и аспирације према хрватским територијама“.

Узроци и карактер рата у РХ су питања која захтевају врло опширне, студиозне и научне расправе са уставно-правног, историјског, политичког, међународног, војно-политичког, геостратегијског и геополитичког становишта. Законске формулације наведеног карактера не могу осветлити ниједан од аспеката рата на простору бивше СФРЈ и РХ, и само доприносе још већој конфузији, заоштравању међунационалних односа у РХ, погоршању положаја Срба и међудржавних односа у региону, посебно односа између Србије и РХ.

Чак ни у хрватској интелектуалној и стручној јавности не постоји јединствен став о карактеру рата у РХ. Неки сматрају да је реч о грађанском рату (таквих је врло мало); неки сматрају да је реч о грађанском рату са елементима агресије (таквих је нешто више), као што је историчар Хрвоје Класић, који каже: „Код нас се домовинском рату приступа емотивно и субјективно. Све се још своди на доказивање ко је жртва, а ко кривац. Но мислим да је исправно рећи да је на делу била агресија с елементима грађанског рата“. Његов колега Невен Будак сматра да је „рат почео и као грађански и као међународна агресија“. Међутим, већина сматра да је реч о агресији на РХ. На пример, историчар Иво Банац, који каже: „Радило би се о грађанском рату да су ратовали Хрвати против Хрвата, или грађани РХ међусобно, иако су Срби били грађани РХ, они су се одмах одрекли те припадности“. Нису се они, драги Иво, одрекли тога да су грађани Хрватске, они су прво избачени из Устава, а касније и физички протерани.

Свака власт у РХ се на одређени начин додворавала „бранитељској популацији“ као најширој изборној бази, а посебно су то радиле владе које је предводио ХДЗ. У предходним законима о „хрватским бранитељима“ није се налазио наведени члан актуелног нацрта закона, односно није био квалификован агресор као такав, нити се дефинисао карактер рата. Само је у дефиницији појма „хрватски бранитељ“ наведен појам „агресор“ коме је пружан оружани отпор, без навођења ко је био агресор.

С обзиром да се овим Законом детаљно и свеобухватно регулишу права „хрватских бранитеља“, која подразумевају и велика материјална и финансијска средства из буџета (прорачуна) РХ, онда је лакше издвојити средства и оправдати их када се дају онима који су „бранили РХ од српских агресора и српско-четничке армаде“. Истовремено се јача „љубав према домовини“, подижу тензије у друштву и лакше оправдава склањање споменика са усташким обележјима са јавних места и премештање на „мање јавна места“.

„Истине“ о наведеном рату су многобројне и супростављене. Истина је онолико колико је било зараћених страна. Међутим, у историографији и историјским анализама многих историчара постоји одређени заједнички именилац који указује на објективну анализу узрока и карактера ратова у бившој СФРЈ.

Сваки непристрасан аналитичар ће се сложити са чињеницом да је рат у СФРЈ почео сукобима у Словенији и Хрватској, јер су оне желеле и отпочеле насилну сецесију. СФРЈ у то време је међународно призната и суверена држава. Жељу за ратом и насилним отцепљењем и стицањем независности РХ потврдио је и њен први председник, Ф. Туђман, који је на митингу на Тргу Бана Јелачића у Загребу рекао: „Рата не би било да га није желела Хрватска“. Рату у Хрватској претходиле су активности Стипе Месића, хрватског члана председништва СФРЈ, који је чинио све да СФРЈ нестане, неуставним и насилним путем. Он је изјавио, по повратку у Загреб: „Посао сам завршио, Југославије више нема“. Дакле рат почиње нападом на регуларне снаге ЈНА, као једине законске оружане силе СФРЈ. Истовремено почиње и напад на Србе, грађане Хрватске, који су претходно избачени из Устава и изгубили конститутивност. Ради се о класичном грађанском рату у коме учествују грађани СФРЈ на простору Хрватске као федералне јединице. Након признања РХ и њеног ступања у ОУН, повлачи се ЈНА, али се сукоби настављају између грађана РХ, Хрвата на једној, и Срба на другој страни. Значи, и пре повлачења ЈНА из Хрватске и после тога ради се о грађанском рату.

У поменуток Закону о бранитељима каже се да је рат био легалан и легитиман, праведан, ослободилачки и да је вођен на етички начин уз поштовање закона и обичаја ратовања. Свако добро зна колико је ово нетачно. Није био легалан. Хрватска је повела рат против ЈНА односно СФРЈ и Срба – хрватских грађана, не поштујући законе и Устав СФРЈ нити Устав Хрватске. Није био ослободилачки, јер се нису ни од кога ослобађали, јер нису били окупирани. У Хрватској никада није било проглашено ратно стање нити агресија. Једино су се ослобађали и на крају се ослободили својих грађана српске националности. Хрватска није водила етичан рат, сукоби су били етнички мотивисани и вођени са високим нивоом мржње према Србима. У тим сукобима су почињени стравични ратни злочини широм Хрватске. О етичности и правичности рата који је водила Хрватска, најбоље говори пресуда Суда правде у Хагу по противтужби Србије против Хрватске за геноцид у хрватској војној операцији „Олуја“ против Срба – својих грађана. Суд је пресудио да су „малтретирања и напади на цивиле који се нису могли бранити били таквих размера и у таквом броју да се могу сматрати геноцидом“, дакле утврђено је да је током и након акције „Олуја“ почињен геноцид, али „није потврђена намера геноцида“, па је противтужба Србије одбачена.

Међународни суд правде је својом пресудом утврдио да су војне и полицијске снаге РХ чиниле распрострањене злочине против Срба у операцији „Олуја“. То су чинили и пре те операције. Међутим хрватско правосуђе се не бави процесуирањем истих, па тако ствара привид да је рат био „етичан и да се водио по правилима ратовања“. Нешто слично је исти суд утврдио за српску страну, пресуђујући по хрватској тужби за геноцид против Србије. Такође је утврдио да су српске снаге Крајине и ЈНА чинили злочине, али без намере да се почини геноцид. На основу оваквих судских оцена хрватски политичари извлаче закључак да се догодила агресија на РХ од стране Србије и Црне Горе. Свакако реч је о неутемељеним закључцима.

Такође је занимљив став из првог члана наведеног Закона, у коме се између осталог каже: „….хрватски бранитељи који су вођени домољубљем стали су у одбрану слободе, демокрације и заједништва хрватског народа…“. То заједништво хрватског народа је током рата стварано на мржњи и презиру према српском народу у Хрватској и Србима у целини. Хрватски народ је био уједињен у прогону Срба. То јединство је најбоље демонстрирано у операцијама „Бљесак“ (прогон и погром Срба из Западне Славоније) и „Олуја“ (прогон и погром Срба из Крајине у целини). То се у РХ слави и данас.

Дакле, Закон о хрватским бранитељима домовинског рата баца стигму на српски народ у Хрватској и Србе у целини, квалификује их као агресоре, изазива негативне правне и политичке консеквенце, отвара додатне сукобе између Хрватске, Србије, БиХ и Црне Горе, занемарујући све објективне и научне истине до сада утврђене о ратовима на простору бивше СФРЈ. Власт у Хрватској остаје дубоко заробљена у својој новијој историји и под снажним утицајем историјских димензија борбе за самосталну Хрватску и под утицајем „борбе за ослобођење из тамнице југословенских народа“ на чијим „вратима су, наводно, стајали Срби, задојени велико-српком хегемонијом“, како су истицали историчари Д. Биланџић, посебно Ф. Туђман, а и данас неки млађи хрватски историчари.

Остаје врло тешко бреме прошлости на плећима Хрватске. Срби у Хрватској ће, због свега овога, тешко да се изборе за своја права и да опстану у Хрватској.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

28 гласовa