Гледао сам једне вечери неки спортски канал, и као сваки Србин  заспим пред упаљеним телевизором. Заиста не знам колико сам времена провео у тој наменски неудобној фотељи, кад ме из сна тргао солидно јак ударац у стомак. То је мој верни псић, из пуног залета скочио на мене, вероватно тражећи да иде у шетњу. Колатерала тог ударца је притисак шапом на даљински управљач. Променио се канал и појачао тон. На екрану је у углу латиницом писало ХРТ, били су тамо неки људи за столом и причали су о папама. Заинтересован и бунован, наставио сам да гледам, заправо више да слушам. Очигледно се ту радило, како се стручно каже, о панел дискусији. Причали су о пољском папи, па о немачком папи у оставци. У неко доба, неко је поставио питање, вероватно најобавештенијем у студију – ко ће бити следећи папа? Господин на кога озбиљно сумњам да је кришом читао моја делца, изговара следеће: „Papa može postati svatko tko je papabile!“

Моментално сам био потпуно будан,  наћулио сам уши као ловачки пас… Остали присутни у студију били су видно изненађени и питали су га шта то значи. Његов одговор ме је одушевио – теоретски, папом може постати било који крштени католик. Помислих, дакле ја не могу! Међу присутним тајац… Један ће бојажљиво, више за себе – значи не мора бити бискуп? Не, понавља најобавештенији, то може бити сватко тко је папабиле. На то се ипак јавља још један који тражи да му се преведе папабиле на њихов језик. Нашта експерт, мртав ладан, одговара – папабиле значи опапљив! Чувши ово скочих и кренуше ми сузе радоснице. И у налету надахнућа од опапљив сачиних још два израза – опапљивост и опапити се.

Пролазили су дани и коначно се појавио и бели дим. У вртлогу времена схватам да сам ухваћен у замку неуролингвистичког програмирања. Очигледно нисам имао снаге да се отргнем мислима о римском бискупу.

Попут правог месечара настављам даље… Зашто се садашњи папа код нас зове баш Фрања, кад му је глобално име Френсис, бар у англосаксонским медијима? Он је Аргентинац а шпанска верзија је Франциско, зашто се у Срба не назива тако? Ово је једно класично мало-велико питање. Добро, јесте Рим у Италији и тамо може да буде и Франческо. Прва асоцијација на то име ми је Петрарка, на Франциско па, Циско-кид, Сан Франциско. На Френсис – Форд Копола. Лавина се наставља, Копола – „Кум“, Раф Валоне је кардинал, из фонтане у дворишту манастира вади облутак који је мокар, разбија га и показује Ал Паћину потпуно суво језгро, уз антологијски коментар о хришћанству у Европи – оно је само споља!

Име дакле, поред значења, производи и подсећање на нешто. Тако кад чујем Фрања, одмах се сетим нашег маратонца Фрање Михалића, па тек потом Фрање Јосифа односно Франца Јозефа. Питања тек следе, зашто га онда не зовемо Фрањо, као суседи, можда због непријатног подсећања на комунистичког и дејтонског генерала Туђмана. И, како је у Србији Франциско постао Фрања? Не знам одговор, ту одлуку је ипак неко донео, само с којом идејом? Могуће је да Фрања, ономе који је извршио одабир, звучи најсрпскије и самим тим најпријатељскије и најприхватљивије.

Фрања анте портас. Нађено је наводно соломонско решење за понтифов долазак у Србију. Доћи ће, ако дође, као државник а не верски поглавар. Дивно. Питам се, а да бих се то питао не морам да будем Виктор Новак, да ли су сужњи у тзв. НДХ зверски побијени у организацији и под покровитељством шефа државе или шефа цркве? Сувишно је рећи да је њима сигурно то било све једно.

Причињава ми се да у даљини кукуриче петао. Ноћ је при крају. Зора је скоро опипљива!

Прочитај без интернета:
91 глас