Патрик Бјукенен

„Ако бисмо користили традиционална мерила за разумевање лидера, која се односе на одбрану граница и национални процват, Путин би се квалификовао као водећи државник нашег времена. Ко би се на светској позорници могао такмичити са њим?“

Ово питање поставља Крис Колдвел из Викли стандарда (Weekly Standard, познати амерички неоконзервативни часопис и сајт – прим. прев.) у запаженом есеју објављеном у мартовском броју часописа Imprimis који издаје Хилсдејл колеџ (елитни приватни факултет у савезној држави Мичиген – прим. прев.).

Шта то издиже Путина изнад свих других лидера 21. века?

„Када је Путин ступио на власт у зиму 1999-2000, његова земља је била беспомоћна. Била је банкротирана. Испарцелисана од стране нових клептократских елита, у сарадњи са старим империјалним ривалима, Американцима. Путин је то променио.

У првој деценији овог века, урадио је исто што и Кемал Ататурк у Турској током 1920-их. Из рушевина империје васрксао је државу-нацију, дајући јој кохерентност и сврху. Дисциплиновао је њене плутократе. Повратио њену војну моћ. И одбио је, користећи чак директнију реторику, да прихвати подређену улогу Русије у амерички вођеном светском систему који су пројектовали страни политичари и пословни лидери. Његови гласачи сматрају да је спасао земљу.“

После 17 година на власти, Путинов рејтинг надмашује рејтинге свих западних лидера. Међутим, док његови импресивни кораци ка рестаурацији руске величине објашњавају зашто је обожаван код куће и у руском расејању, шта објашњава Путинову привлачност на Западу, упркос медијским нападима који ни мало не заостају за дивљачким нападима на председника Трампа?

Одговор: Путин се супротставља западној прогресивној визији будућности човечанства. Он се пре више година сврстао са западним традиционалистима, националистима и популистима, а против свега онога што им је постало омражено у вези њихове сопствене декадентне цивилизације.

Путин се гнушао онога чега су се и они гнушали. Он је руски патриота који верује у Бога и своју земљу. Он одбацује Нови светски поредак који су крајем Хладног рата успоставиле Сједињене Државе. Путин ставља Русију на прво место.

И, пркосећи Американцима, он говори у име оних милиона Европљана који желе да поврате своје националне идентитете и суверенитет који је предат наднационалној Европској унији. Путин се такође противи прогресивном моралном релативизму западне елите која је одсекла сопствене хришћанске корене и пригрлила секуларизам и хедонизам.

Амерички естаблишмент мрзи Путина јер је, по њима, он агресор, тиранин, „убица“. Он је напао и окупирао Украјину. Његови стари пајтоси из КГБ-а убијају новинаре, дефекторе и дисиденте.

С друге стране, мада је тачно да је политика у доба царева и комесара у Русији често била крвав спорт, шта је то Путин приредио својим домаћим непријатељима што би се могло упоредити са оним што је наш арапски савезник, генерал Абдел-Фатах ел-Сиси урадио против Муслиманског братства којег је збацио током војног преврата у Египту?

Шта је то Путин урадио што би се могло поредити са оним што је наш НАТО савезник председник Ердоган урадио у Турској, затварајући 40.000 људи у времену после пуча у јулу прошле године – или наш филипински савезник Родриго Дутерте, који председава над вансудским убијањем на хиљаде дилера дроге?

Да ли ико мисли да би председник Си Ђинпинг нежније поступио са масовним демонстрацијама против свог режима на Тргу Тијанмен него Путин ове седмице у Москви?

Велики део непријатељства против Путина произилази из чињенице да он не само да се супротставља Западу када брани руске интересе, већ у томе често и успева, некажњено и без покајања.

Не само да одржава популарност у сопственој земљи, већ има обожаваоце и у земљама чији су политички естаблишменти неумољиво непријатељски настројени против њега.

Једна децембарска анкета (у САД – прим. прев.) је показала да  је 37 посто свих Републиканаца имало позитивно мишљење о руском лидеру, док их је свега 17 посто имало позитивно мишљење о председнику Бараку Обами.

Постоји још један разлог зашто се на Путина гледа позитивно. Милиони етнонационалиста који би желели да се њихове државе отцепе од ЕУ у њему виде савезника. И, док је Путин отворено подржао многе такве покрете, америчке елите чак нису ни неутралне у том погледу.

Путин чита нови век боље од својих ривала. Док је 20. век обележила подела између комунистичког Истока и слободног и демократског Запада, нове и различите борбе обележавају 21. век.

Нове линије поделе су сада повучене између друштвеног конзервативизма и саможивог секуларизма, између трибализма и транснационализма, између националне државе и Новог светског поретка.

Путин је стао на страну устаника. Они који сањају о Деголовој Европи нација која замењује визију Једне Европе којој тежи ЕУ, у Путину виде савезника.

И тако долазимо до старог питања: чија је будућност?

У новим борбама новог века, није немогуће да ће Русија – као што је то била Америка у Хладном рату – бити на победничкој страни. Сецесионистичке политичке партије широм Европе већ сад гледају у правцу Москве, а не ка другој страни Атлантика.

„Путин је у својој борби против глобализма постао симбол националног суверенитета,“ пише Колдвел. „И испоставља се да је то највећа битка садашњег времена. И, како су показали наши последњи избори, то се односи и на нас овде.“

ПРЕВОД ФСК

Извор: www.unz.com/pbuchanan/is-putin-the-preeminent-statesman-of-our-times/

31 глас