Патрик Бјукенен

Да је Трампово председниковање под опсадом, то се не може порећи.

Кад је председник Доналд Трамп одлетео да проведе август у свом клубу у Њу Џерзију, стигла је вест да је специјални тужилац Роберт Малер III формирао велику пороту и упутио судске позиве припадницима Трампове породице и сарадницима његове изборне кампање.

Поротници ће се бирати из редова грађана града (Вашингтона – прим. прев.) у ком је Хилари Клинтон покупила 91% гласова, а Трамп 4%.

Које год оптужнице Малер буде желео, он ће их и добити.

Захваљујући медијима који га непрекидно черече, Трампова подршка је пала на 33 одсто, према анкети Универзитета Квинипак, односно испод 40 одсто према већини других.

Пре него што је Трамп одлетео из Вашингтона, Вашингтон пост је објавио транскрипте његових телефонских разговора са лидерима Мексика и Аустралије.

Чак су и ветерани Обамине администрације били у шоку.

Дошло је, дакле, време да питам: ако овај град буде срушио Трампа, да ли ће се остатак Америке радовати?

Шта ће бити реакција у делу земље који се прелеће („flyover country“ – израз који се односи на континентални део САД, где је Трамп однео победу, који се прелеће авионом на путу између две космополитски и политички либерално настројене обале – прим. прев.), тој земљи у којој живе „јадници“ („deplorables“ – израз који је Хилари Клинтон употребила да опише ту популацију – прим. прев.) који дају војнике који се боре у нашим ратовима? Хоће ли они наздрављати „слободној штампи“ која је срушила председника којег су они изабрали, и у ког су полагали толике наде?

Моја процена: реакција ће бити мешавина горчине, цинизма, очајања, осећаја да је игра намештена, да шта год ми урадили, они нам неће дати да победимо. Ако Трамп буде срушен, америчка демократија ће претрпети тежак пораз. Изгледаће као превара. И повратна реакција ће затровати нашу политику тако да ће само неки спољни удар, попут 11. септембра, моћи да нас уједини.

Наши медији се шепуре и представљају као браниоци демократије, посвећени истини, који нам нуде двадесетчетворосатну заштиту од тираније. Међутим, половина нације већ сада сматра медије за пропагандни огранак либералног естаблишмента којег су људи већ више пута на изборима одбацили.

Размотримо Вашингтон пост-ово објављивање транскрипата Трампових телефонских разговора са председником Мексика и премијером Аустралије.

Када је новинар Грег Милер добио те транскрипте, његови уредници, знајући да ће они нанети штету Трампу, су их објавили преко целе прве стране.

Вашингтон пост је допустио да буде искоришћен од стране некога ко пушта поверљиве информације и чини нелојална и потенцијално кривична дела. Без обзира на то, Пост је пристао да гарантује поверљивост и сакрије идентитет тог Трамповог мрзитеља.

То је наш посао, каже Пост. Људи имају право да знају да ли председник Трамп говори једну ствар на јавним скуповима – да ће Мексико платити за зид – а другу самом председнику Мексика. То је новинска вест.

Али овде је посреди много већа прича, у склопу које је овај чланак Вашингтон поста само један пример. То је прича о синхронизованој кампањи, у којој анти-трамповски медији објављују процурела документа, чак и кад то повлачи криминалну одговорност, из Федералног бироа за истраге (FBI), Централне обавештајне агенције (CIA), Агенције за националну безбедност (NSA) и Савета за националну безбедност (NSC), да би срушили председника којег престонички медији и њихови сарадници из дубоке државе мрзе и желе да униште.

Престонички медији захтевају да знају да ли је Трамп сарађивао са Путином да би победио Клинтонову, док су у исто време у дневном дослуху са криминалцима из дубоке државе ради рушења председника Сједињених Држава.

А ако је у току тихи преврат од стране режима којег су Американци одбацили 2016 – коришћењем цурења поверљивих података и убојитог оружја специјалног тужиоца ради поништавања изборних резултата – није ли и то прича којом се вреди бавити подједнако као и оним шта је Трамп рекао Пењи Нијету (мексичком председнику – прим. прев.)?

Нема ли народ право да зна ко су змије које у сарадњи са заклетим анти-трамповским медијима руше његовог шефа државе? Није ли откривање идентитета криминалаца из дубоке државе прича на коју је истраживачки новинари требало да се баце пуном снагом?

Ако је Грег Милер у обавези да заштити свој извор, у реду. Али зашто његов идентитет не откривају неки други новинари?

Одговор се сам намеће. Ово је заједничко дело, где свако штити изворе оног другог, јер сви имају исти циљ: шкартирање Трампа. Па, ако то захтева сарадњу са криминалцима, нека буде.

Министарство правосуђа сада покушава да уђе у траг цурењима, због чега је Бен Визнер, из Америчке уније за заштиту грађанских слобода (ACLU), ван себе: „Сви Американци се морају забринути због претње Трампове администрације да ће појачати своју борбу против узбуњивача и новинара. Обрачунавање са цурењима информација је обрачунавање са слободном штампом и демократијом.“

То је један начин да се то опише. Други начин је да су неки од тих „узбуњивача“ политички криминалци који одбацују одлуку америчких гласача из 2016. и покушавају да је пониште. А поменути „новинари“ им то омогућавају и сарађују с њима на том задатку.

А ако је, по Визнеру, заштита тајни исто што и „обрачун са слободном штампом и демократијом“, онда није ни чудо што слободна штампа и демократија имаји све гору репутацију широм света.

Делујући синхронизовано, мејнстрим медији, дубока држава и људи специјалног тужиоца, којима је дозвољено да вршљају где хоће, могли би да сруше још једног председника. Ако успеју, даће за право увиду Џона Адамса (другог председника САД – прим. прев.):

„Демократија никад не траје дуго. Она убрзо саму себе потроши, исцрпи и убије. Никад није постојала демократија која није на крају извршила самоубиство.“

 ПРЕВОД ФСК

Извор: buchanan.org/blog/after-the-coup-what-then-127443

29 гласовa