Ниједна одлука Уставног суда БиХ није прошла без бурних реакције неке од заинтересованих страна у БиХ, било да је реч о реакцијама институција са нивоа БиХ, или институција Ентитета, или пак о реакцији политичких странака, невладиних организација, удружења грађана, па и појединаца. Тако је било када је реч о Одлуци Уставног суда БиХ у вези књижења ентитетске војне имовине на државу БиХ. Уставни суд је одбио апелацију Правобранилаштва РС и потврдио пресуду Суда БиХ којом је Републичкој управи за геодетске и имовинско-правне послове РС наложено да изврши укњижбу права власништва на БиХ, перспективну војну имовину, тачније објекат Велики Жеп код Хан Пијеска. Реч је радио-релејном чворишту површине 11.480 квадаратних метара, који РС сматра својим власништвом, које то и јесте, а органи БиХ, једном од неколико десетина перспективних војних објеката које треба књижити као власништво БиХ. 

Министарство одбране БиХ, политички лидери из Федерације БиХ, као и бошњачке странке Одлуку Уставног суда сматрају „коначном и обавезујућом, чије ће спровођење у складу са законом захтевати Правобранилаштво БиХ, као законски заступник Министарства одбране БиХ“. С друге стране, Републичка управа РС за геодетске и имовинско-правне односе је саопштила „да не постоје услови за књижење војне имовине на државу“, а председник РС Милорад Додик је подсетио „да не постоји закон који каже да БиХ има имовину“. Институције у РС, политичке партије на власти и њихови лидери сматрају „да Уставни суд БиХ и даље доноси антиуставне и политичке одлуке, искључиво на штету РС“. Такође, српски члан Председништва БиХ Младен Иванић још раније се противио регистрацији војне имовине као државне имовине „док се не реши питање укупне државне имовине“, додајући да је за оваква питања у БиХ „потребна потпуна политичка сагласност, које још увек нема и требаће доста времена да се она постигне“.

Својевремено су се све политичке странке које су вршиле власт на нивоу БиХ и на нивоу Ентитета сагласиле у вези дефинисања одређених војних локација и објеката који су неопходни за Оружане снаге (ОС) БиХ, без да су предходно разрешили сва питања или постигли политичку сагласност у вези са имовином БиХ. Спорења у вези са имовином државе БиХ и укњижбе војне имовине са подручја Ентитета као власништво БиХ само су врх леденог брега, који се зове (не)функционална и (без)перспективна БиХ. Већ 22 године од потписивања Дејтонског споразума, конституисања БиХ на новим уставно-правним темељима, не постоји општа или потпуна сагласност у вези с тим шта је то БиХ. За РС то је нова држава, коју карактеришу елементи конфедерално-федералног облика државног уређења, јер су оба Ентитета учествовала у потписивању Анекса IV Општег оквирног спосразума за мир у БиХ – Устава БиХ, што је каратеристика конфедералног облика државног уређења; односно да је БиХ оно што су се договорили Ентитети уз посредовање међународног фактора и држава гараната споразума, те да ће БиХ убудуће функционисати као израз воље и договора Ентитета на основама Устава БиХ, који је дефинисао њихове изворне надлежности, као и надлежности институција БиХ, које су веома симбиличне. С друге стране, бошњачки политичари и представници бошњачког народа у институцијама БиХ исту сматрају јединственом-централизованом државом, која наставља континуитет Републике БиХ у пуном смислу те речи, са тежњом за додатном централизацијом и развлашћивањем Ентитета, до њиховог укидања, стално иницирајући измене и допуне Устава БиХ уз подршку Високог представника у БиХ, како би БиХ из дана у дан добијала нове и нове надлежности уз свесрдну помоћ Уставног суда БиХ. Како би у БиХ било што мање РС, што мање српских легитимних интереса.

Дакле, имамо два потпуно супростављена политичка става. Један је став РС – „нема БиХ без Ентитета“, а други, „нема Ентитета без БиХ“, је став бошњачке стране, а мање представника хрватског народа у БиХ. Ентитети и народи у БиХ нису до сада, у послератном периоду успели да се сложе са рекли бисмо аксиоматским ставом, да је БиХ суверена, сложена а не централизована држава, састављена од два Ентитета, који не могу бити укинути.

Зашто је то тако? Постоје историјски разлози, а то су неостварени прокламовани ратни циљеви сукобљених страна у рату у БиХ, који је завршен компромисно, прихватањем Дејтонског споразума, који није задовољио коначне аспирације зараћених страна. Дејтонски споразум је посебно фрустрирајући за бошњачке политичаре, који га уз помоћ Високог представника и Већа за примену мира у БиХ настоје „поправити“ у циљу накнадног остваривања ратних циљева, а то је стварање унитарне БиХ, са низом нових институција и нових надлежности, и БиХ без ентитета.

Погледајмо сада шта све на политичком, уставно-правном и институционалном плану није решено у БиХ, у вези са имовином, са којом је повезана и наведена одлука Уставног суда БиХ. Питање имовине државе БиХ је врло сложено питање. Бошњачки политичари су сматрали да је питање имовине БиХ спорно још од 1992. године и да су након ступања на снагу Дејтонског споразума само делимично решена предметна имовинска права државе и других нивоа власти у БиХ. У покушају решавања ових питања још 12. децембра 2004. године Савет министара БиХ основао је Комисију за државну имовину. „Ради лакшег рада Комисије“, по мишљењу Високог представника у БиХ, он је 18. марта 2005. године донео, читај наметнуо, законе на државном и ентитетском нивоу којима се привремено забрањује пренос државне имовине.

Комисија за државну имовину није урадила скоро ништа што би довело до израде Нацрта закона о државној имовини, па је формирана Радна група за вршење пописа имовине. Међутим, након мукотрпног рада није се успело доћи до јединствених критеријума. Дана 9. априла 2009. године Савет министара БиХ доноси нову Одлуку о формирању Радне групе за попис имовине. Савет министара БиХ је сазвао оснивачку седницу Радне групе, која се након тога састала шест пута, али није донела никакве значајне заједничке ставове. Због тога је Високи представник у БиХ донео Одлуку о попису државне имовине унутар и изван БиХ 11. септембра 2009. године. Овом приликом је пописано укупно 1000 јединица државне имовине. Преко 30% пописане имовине је имовина бившег ССНО-а (бивше југословенско министарство одбране). Из фонда ове имовине касније је Председништво БиХ дефинисало перспективне и неперспективне локације за потребе ОС БиХ.

Устав БиХ ништа није рекао у вези са имовином БиХ. Због тога су се законодавци још 2008. године (Парламентарна скупштина БиХ), приликом израде Нацрта закона о државној имовини, позивали на чл.1 и тачку 1 Устава БиХ којим је потврђен „КОНТИНУИТЕТ државе БиХ, која ће наставити своје постојање по међународном праву као држава са унутрашњом структуром модификованом како је у Уставу одређено…..“ Ово значи да законодавац, позивајући се на континуитет државе, примењује принцип континуитета власништва. Поменути Нацрт закона о државној имовини државну имовину третира скоро на исти начин као и Закони о државној имовини других бивших југословенских република, сада држава, зато одредбе тога закона нећемо наводити.

Законом о државној имовини је требало оснажити континуитет БиХ као државе, занемаривши специфичности уставно-правног система БиХ, већ третирајући БиХ као централизовану и унитарну државу, попут других држава насталих распадом СФРЈ. Због тога је поменути Нацрт закона дуго био на чекању и није разматран на седници Савета министара БиХ. Након дужег времена у Бања Луци су 9. марта 2012. године шесторица лидера који су у то време вршили власт у Ентитетима и на нивоу БиХ договорили усвајање Закона о државној имовини и војној имовини. Међутим, и тај договор је пропао јер су накнадно од стране бошњачких предлагача у Закон уврштени елементи пресуде Уставног суда БиХ из лета 2012. године, по којој сва имовина припада држави, а да се Ентитетима уступа на располагање.

Уставни суд је у својој одлуци дефинисао државну имовину на сличан начин као што је то било предвиђено Нацртом закона о државној имовини из 2008. године. Уставни суд БиХ је, у ствари, реаговао на Закон о статусу државне имовине који је донела Народна скупштина РС још 2010. године, према коме је државна имовина на територији РС под забраном располагања (Сл.гл. РС број 135/10). Наведеним законом сва државна непокретна имовина која припада БиХ на основу међународног Споразума о питањима сукцесије, те сва имовина на којој је право располагања и управљања имала бивша СРБиХ до 31.12.1991. године постаје власништво РС (чл.2.). Да би изашла у сусрет потреби функционисања БиХ, Закон је предвидео да Влада РС може споразумно уступити БиХ одређену имовину на употребу (чл.5). Изузетак од ове имовине представља перпсективна војна имовина, потребна ОС БиХ (чл.9)

Ради новог покушаја решавања питања државне и војне имовине формирана је Радна група за то питање, која се није могла усагласити па је Савет министара БиХ, након добијених информација априла 2014. године повукао Нацрт закона из процедуре у Савету министара БиХ.

Можемо рећи да сви проблеми у БиХ настају због схватања да Дејтонски устав нуди само најосновније смернице уставноправног развоја, те представља веома груб концепт државе који треба стално разрађивати. Како сматрају бошњачки стручњаци за уставно право, правни систем државе, који ужива формалноправни континуитет и након Дејтонског устава, мора се стално прилагођавати новом уставноправном систему БиХ и савременим стандардима. Они даље сматрају да се само тако БиХ може изграђивати у „државу“ у смислу једног функционишућег система за све грађане и све нивое власти, јер је по њима изградња државе неприкидни процес. Ако формално схватимо да је све ово тачно, никако из вида не смемо изгубити принципе и начин функционисања и уопште постојања БиХ као дејтонске творевине. Пут којим су кренули и мисле ићи бошњачки уставобранитељи може одвести БиХ у уставноправно беспуће.

Када је реч о перпсективним војним локацијама које су потребне за ОС БиХ, РС не представља никакву препреку да се таква имовина и такви објекти уступе на кориштење ОС БиХ. Велики Жеп код Хан Пијеска као познато радио-релејно чвориште из времена ЈНА, касније из времена ВРС, поред војне намене има и цивилну намену, за потребе радио и ТВ-комуникација у РС.

Док не буде усвојен закон о државној имовини, односно о имовини БиХ, РС неће ометати функционисање ОС БиХ и оне ће имати на располагању све неопходне перспективне локације и објекте, али се РС неће и не може одрећи своје имовине. Могуће су различите правне гимнастике, различита објашњења у погледу књижења и располагања са државном имовином, али је једно неопходно да би тај процес био изводљив, а то је политички договор институција и органа БиХ и Ентитета. Уколико се све буде решавало одлукама Уставног суда БиХ, без јасне политичке усаглашености у институцијама Ентитета и БиХ, сходно дејтонској уставној позицији Ентитета, БиХ ће бити и остати неперспективна држава.

Проблем државне имовине и књижење перпсективних војних локација као власништво БиХ повезани су уско са одласком Високог представника у БиХ и уласком БиХ у НАТО алијансу. Усвајање Закона о државној имовини је један од услова затварања ОХР-а, а књижење војне имовине као власништво БиХ је услов за наставак евроатлантских интеграција БиХ, односно наставка пута ка НАТО. 

Мапа пута за чланство БиХ у НАТО, или Membership Action Plan (MAP), је предвидела одређени процес реформи, пре свега у сектору безбедности и одбране у БиХ. Један од услова за добијање и покретање МАП-а јесте и упис перпсективних војних локација као имовине државе БиХ. Лидери у БиХ и Ентитетима су у различитим временским перидима, у зависности да ли су на власти и на ком нивоу (на нивоу БиХ или Ентитета) показивали мање или више интереса за приближавање БиХ НАТО-у. Свакако да су хрватски и бошњачки лидери здушно за улазак БиХ у НАТО, док су се лидери из РС на различите начине колебали када је реч о уласку БиХ у НАТО. С обзиром да су се процеси реформи у БиХ, а пре свега промене Устава БиХ, било прихваћене или наметнуте, одвијали корак по корак, можемо рећи да су се реализовало успешно, с обзиром да актери у тим реформама нису увек ни били свесни последица које наступају. Сви реформски процеси у БиХ били су системски и на дуги рок осмишљени и у функцији унитаризације БиХ, као и снажног присуства НАТО снага у БиХ, ради смањења утицаја српског и руског фактора, а све под плаштом „функционалне БиХ“.

Прихватањем стварања заједничких, читај јединствених, ОС БиХ и укидањем ентитетских војски учињен је „највећи корак“ у реформи система одбране БиХ. Скоро сви политичари у РС који су у различитим периодима били на власти на нивоу БиХ или у РС су прихватили покретање процеса приступања БиХ НАТО-у. Српски члан Председништва БиХ је 2009. године био сагласан са подношењем апликације за учешће у МАП-у, и БиХ је добила условни МАП 22. априла 2010. године, који је подразумевао књижење перспективне војне имовине, коју би користило Министарство одбране БиХ. Председништво БиХ је 18. априла 2012. године донело одлуку о 63 перспективне војне локације, и књижење је могло да отпочне. Перспективне локације су оне које својом инфраструктуром пружају услове за функционисање било којих војних јединица, или својом геостратешком позицијом представљају значајну локацију.

Процес књижења војне имовине која је на подручју, читај у власништву РС, изазвао је велике проблеме. Услов који је поставила РС јесте доношење закона о државној имовини на нивоу БиХ. Међутим Одлуком Уставног суда БиХ у вези са тиме, уклоњене су формалне препреке том процесу. Власти РС се снажно противе Одлуци Уставног суда, не дозвољавајући да се територија и имовина РС отуђује у корист БиХ. Покреће се иницијатива о референдуму у РС о приступању БиХ НАТО савезу. Појединци страхују да ће сада НАТО запосести све перспективне локације, укључујући и Велики Жеп код Хан Пијеска. Увек је запад страховао да би неке од перспективних војних локација које су у поседу РС могле бити локације на којима би се нашле руске војне базе. Изузимањем тих локација испод власти РС, тако нешто се онемогућава.

Међу политичарима у РС долази до сукобљавања, тражења криваца за настало стање, међусобно оптуживање ко је више учинио на приближавању БиХ НАТО-у ит д.Сада је мање важно шта је ко до сада учинио. Тек сада многи политичари постају свесни „пузајућих реформи“ на које су пристајали, како би БиХ по жељи Бошњака и Високог представника постајала „функционалнија држава“. 

Досадашњи покушају враћања изворном Дејтону нису дали велике резултате. Зато је неопходно политичко и национално јединство српских политичара и српског народа у РС, да заузму јасне и одлучне ставове у погледу даљих поступања у вези са Одлуком Уставног суда БиХ, која се не сме спровести на штету РС.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
15 гласовa