Евидентна су настојања Сједињених Држава да умање улогу и успјехе Русије у Сирији. Примјетна је и бојазан да би Москва могла наоружати Курде, чиме би у преговорима о постконфликтној Сирији добила значајног савезника. Мало је вјероватно да се аутократски режими у Дохи и Ријаду, и све више аутократски, режим у Анкари, могу залагати за демократију у Сирији, нарочито када се има у виду огроман број страних бораца које наведене земље опремају и финансирају. Турска, Катар и Саудијска Арабија подржавају групације из тзв. умјерене опозиције са сједиштем у покрајини Идлиб, које су ради успостављања шеријатске државе починиле велика етничка чишћења, убијајући хиљаде хришћана и других мањина. Владине снаге скоро свакодневно проналазе масовне границе са тијелима погубљених војника, жена и дјеце.

Па опет, свјетски медији поново ће оптужити Асада за терористичке акције и окривити Русију за све већи прилив избјеглица из ратних подручја. Медијска кампања би требало да буде довољан разлог да се пред УН постави захтјев о потреби увођења сигурне зоне у Сирији, односно зоне забрањеног лета. Та зона би подразумијевала шири појас  од оног уз Турску границу, обухватајући градове Алепо и Раку, као и већи дио тока Еуфрата, што се, опет, подудара са трасом планираног цјевовода из Катара. Шта још можемо очекивати? На амерички потицај тзв. умјерена опозиција вјероватно ће опструисати сваки споразум, како би на крају поставила захтјев за зоном забрањеног лета, јер би тако, наводно, Сирија била заштићена од тероризма, а у Турску, Либан и Јордан, не би се сливале колоне избјеглица као посљедица акција руске авијације.

У свјетлу напетих односа са Русијом треба посматзрати и најаву „ратних игара“ у Украјини, што ће с обзиром на присуство ратника џихада на страни Кијева, бити подршка исламистима, не само на Блиском истоку већ и на Закавказју. Оно што је сигурно јесте наставак демонизације руског предсједника Путина, који ће бити приказиван као непредвидив и опасан. То је само дио арсенала хибридног рата који се води против Русије. Рецепти су једноставни, али ако се примјењују у дужем временском периоду могу бити разарајући. Основни циљеви хибридног рата су да се Русија, критикована са више страна, по свим могућим питањима и од што више особа,  држи у дефанзивном и подређеном положају. Наравно, медији у томе имају незаобилазну улогу, а свим операцијама се руководи из једног центра. Те критике су наизглед насумичне, неконструктивне, већ речене, досадно се понављају. Међутим, оне се пласирају у пажљиво одабраном тренутку, углавном прије или након политичког сусрета или конференције, које руски лидер оствари у свијету или код куће. Русија хибридном рату може да парира, а на столу је безброј материјала који свједоче о погрешним потезима Вашингтона или Пентагона. Рецимо, амерички предсједник Обама је недавно изјавио да је интервенција у Либији била велика грешка. Али, та изјава није покајничка, већ циљано пласирана да Либију свјетска јавност доживи као фијаско, а да се заборави да је управо кампања у Либији била варница која је запалила регион и за посљедицу имала четири милиона жртава. Значи, та грешка се није задржала у Либији.

Теза да је Путин за напад на Исламску државу питао Обаму за одобрење, па се чак на ту тему и састао с њим, пласира се с намјером да се створи утисак да САД имају ексклузивно право да са својим коалиционим партнерима изврше политичку транзицију Сирије. То значи да Асад ипак мора да оде, иако је договорено да на власти остаје све док народ Сирије не одлучи другачије. А у случају Асадовог одласка, услиједило би јачање санкција Русији, што би било у функцији обезврјеђивања њене важности и улоге у борби против тероризма, те стварање утиска да је Русија својом интервенцијом само закомпликовала ситуацију и изазвала егзодус избјеглица. То би уједно било у духу Обамине изјаве да је пристао да Москва интервенише, али је и указао да ће доживјети неуспјех. Према Обами, за укидање санкција, Русија треба да се одрекне Крима, што је уједно и порука које треба да се држи ЕУ. Међутим, када би Русија, хипотетички, и вратила Крим, санкције би остале.

Што се тиче ЕУ, њени челници, нарочито представници Њемачке, сматрају да је ЕУ модел пропао, скупа са својом економијом и политикама. Ужаснуло их је гласање Холандије против Украјине као и могући одлазак Британије из ЕУ. Ако би Британци и напустили ЕУ, амерички утицај на ЕУ не би ослабио, јер САД имају „кеца у рукаву“, а то је Турска преко које од ЕУ могу радити шта желе, а острвска земља ће остати ван свих недаћа ЕУ.

Ако би Асад био уклоњен, Турска, Саудијска Арабија и Катар би неометано наставили да реализују своје планове за Балкан и даље према ЕУ. Укидање виза Турској планове би олакшало и убрзало. Балкан и ЕУ били би премрежени терористичким мрежама. Балкан већ ври и довољно је пустити џихадисте Исламске државе или УЧК па да експлодира. Проблеми се ипак могу ријешити. Довољно је да САД утичу на Турску и Саудијску Арабију да престану наоружавати терористе и препусте народу Сирије да сам одлучи о својој судбини. Али, то није план. План је хаос.

34 гласa