Српски народ сваког маја, од далеке `45. године прошлог века сумира своје жртве, за победу над нацизмом и фашизмом у свету.

Промене владајућих идеологија и партија, доносиле су и промене појавних облика пригодне прославе, али не и оправданог захтева српског народа за истином, без политикантсва и калкулације за тренутну власт.

Све до инсцениране свађе са првом земљом социјализма, после победе, указивало се на стварну пресудну улогу Црвене армије у сламању здружених фашиста Европе, јер су њихове оружане формације било редовне, било добровољачке, од самог почетка биле јединствене, у агресији на Совјетски савез.

Због места и улоге новонасталих земаља „народне демократије“, у моменту када су острвски покварењаци свесно спустили „гвоздену завесу“ није се више казивало, да је чехословачка војна индустрија, тих тридесетих година прошлог века најразвијенија у Европи, након Минхенског споразума битно ојачала материјалну базу будуће немачке армаде, јер су Шкодини тенкови уз Реноове, који ће стићи после Гудеријанове кратке шетње до Денкерка, чинили скоро половину немачких panzerdivizion тог јуна `41.године,а фабрике биле попуњене инжењерима и високо квалификованим радницима.

И данас, упорно лажу европски историчари о јаком покрету отпора у окупираним земљама, али у ниједном немачком документу није забележен штрајк или саботажа у фабрикама наоружања, а радиле су пуним капацитетом за Источни фронт, јер другог и није било, до јуна `44.године!

Тек после слома нациста под Стаљинградом и почетка совјетског незадрживог похода на Берлин, забринути Ватикан активирао је све своје ресурсе, да се покрене акција слабљења будуће победе Совјетске армије!

Уплашили су се, да ће одлучни Жуков стићи до Атлантика, док разни европски борци против фашизма пијуцкају пићенце и разглабају о успешној стратегији.

Једино је Шарл Де Гол, отворено подржао Совјете и послао симболичну помоћ у виду ескадриле француских пилота, који ће по свом избору летети на совјетским машинама, иако су им у Москви понудили било коју савезничку. Черчил је оштро осудио овај гест, али Шарл је био државник, читао је пијандуру ко буквар те је гледао далековидо, желећи равноправан статус Француске у коалицији велике четворке.

Једини народи којима Ватикан у Европи није упливисао у организовање покрета отпора немачким и талијанским окупаторима, били су православни Грци и Срби!

Били су и једини европски народи, којима је британски ратни савет упорно наметао активну борбу против окупатора до последњег борца, притом немарећи за њихове националне интересе, како би се сачувало британске војнике!

И Грци и Срби имали су два покрета отпора, ројалистички који је следио упутства владе из Лондона, чланице антифашистичке коалиције са војним руководством покрета отпора у самој окупираној земљи, те комунистичког покрета отпора који тежи промени система, користећи притом саму антифашистичку борбу као средство за освајање власти!

Зато ће британски покварењаци помагати и једне и друге, али промењивим интензитетом, видно саображеним како се одвијала ратна срећа здружених фашиста на Источном фронту.

После капитулације Италије, ценећи да ће изразито подржавање бравара Broza ојачати њихову послератну позицију, уз Ватикан подржали су НОП у Југославији, да унапред ослабе будући утицај Совјета.

У Грчкој су са истим циљем, подржали свим снагама ројалисте против комуниста, притом не презајући од изазивања грађанског рата, да ослабе евентуални утицај Совјета.

Заправо су бранили свој толико жељени повлаштени положај у Медитерану, као „својој бари“.

Тек кад су се победничке совјетске трупе приближиле Варшави, активирали су ројалистички покрет отпора за устанак, који нису ни планирали да логистички подрже, али јесу да генеришу нови талас већ пословичне пољске мржње наспрам православних Руса (наравно ослободилаца).

Пожуривали су укључивање америчких трупа у отварање другог фронта, јер сами нису имали ни снаге ни воље да се радикално обрачунају са немачким нацизмом, ког су активно подржавали тридесетих година, чак и у шпанском грађанском рату када је фашизам показао своје право лице у обрачуну са народом, који је изабрао демократске промене. Свесно су потом жртвовали своју одану савезницу Чехословачку, да нахране нацистичку звер на самом почетку потенцијалног сукоба, рачунајући да ће потом одмах кренути у освајање источног „lebensrauma“, како би они на крају тријумфовали (Сибир, санак пусти!).

Због склопљеног пакта са Немачком, злонамерно су потстрекли српски бес у Београду, знајући да ће то изазвати реакцију која њима погодује, не марећи за укупне последице тога чина.

Најбоља слика британске егоистичне политике, илустрована је у беседи Черчила када је основана SOE (Управа за специјалне операције у окупираној Европи), која лаконски гласи — „Запалите Европу“!

Не чуди стога, да су британски историчари данас најагилнији ревизори „истине о Другом светском рату“, уз пословично маштовите синеасте из Холивуда који сликом дочаравају „напоре америчких ослободилаца“, као јединих који су донели жељену слободу окупираној Европи.

Притом се немачки војници увек приказују као „добри“ хумани Wermacht и брутални SS, али филмски записи самих Немаца-службених сниматеља, оповргавају ову злонамерну лаж.

Заробљени материјал говори сам за себе, те никако не могу да тврде да је то вешта пропаганда Совјета, упркос напора наручених истраживача, увек из малих колаборантских народа, који су били активни извођачи раних радова на Источном фронту.

Да се икако потисне сећање на зло нацизма и фашизма, здружена Европа радо је Дан Победе преименовала у дан Европе, притом ни не помињући пресудну улогу Црвене армије, коју упорно приказују као „азијатску хорду у походу на кршћанство“, који је био гори и од самог Атилиног!

Нарочито им смета неговање сећања на херојско дело ослободилаца названо Бесмртни пук, јер већина земаља данашње ЕU може само да гаји култ предака, учесника у редовима нацистичко – фашистичких агресора на тадашњи Совјетски савез!

Једино Срби и Грци нису имали организоване формације у редовима те здружене европске армаде на Источном фронту, ни редовне ни добровољачке, те се и по томе разликују!

Само су у Грчкој и Србији, за убијеног или рањеног немачког војника, стрељали по неколико десетина невиних талаца или цивила нахватаних у рацијама, као рибе у мрежу!

Чланство у ЕU данас, није разлог да се лажно превиђа значај Дана Победе, јер је то темељ данашњег слободног света, нарочито од када је заустављено натоовско злоупотребљавање ОUN за „демократизацију неразумних“, што је широм света резултирало милионима мртвих, рањених и протераних са своје земље!

Међу првима, над Србима су вежбали овај модел као огледни и показни, али би сада да га Срби напрасно забораве, и уместо Дана Победе славе дан Европе, и то оне, чији су војници у саставу NАТО учествовали у злочиначкој операцији „Милосрдни анђео“, коју ОUN и није одобрила, али јесте самовољна америчка администрација! Победници пишу историју, политичари упорно казују, али то не значи да победници смеју и лажи да прогласе „истином“!

28 гласовa