Својевремено сам, на једном скупу са већим бројем учесника, остао усамљен у одбрани тада изложене тезе Мевлута Чавушоглуа. Била је то прича како западне земље и међународне организације не смеју да притискају остале у Европи и на Блиском истоку да по хитној процедури прихватају њихове стандарде и вредности. Уређење политичког система се тиче и историјских околности и традиционалног друштва и сваки притисак јавља и контрареакцију. А у збиру, све то доводи до дугорочне дестабилизације. Чавушоглу је тада био посланик у турском парламенту (иначе је и један од оснивача Ердогановог АКП-а), а касније је постао и шеф турске дипломатије. Запамтио је моје постављање и било му је интересантно да после тога неколико пута поразговарамо. Мени је било интересантно да од њега чујем одговоре о неоосманистичкој доктрини Турске. Конкретно, занимало ме како Турска мисли да ојача своје присуство на Балкану, без пактирања са Бугарима и Србима. Претерано ослањање на мухамедански фактор, то јест на Албанце и муслимане у БиХ, може само изазвати контрареакцију осталих балканских држава. И Турска ће онда направити себи више штете него користи. Разговори су били интересантни, а закључак који сам још пре неколико година извукао је да ипак не постоји конзистентан одговор на моја питања.

Ахмет Давутоглу, творац неоосманистичке геополитичке концепције, је написао рад који је у теоријском смислу одличан (у преводу на српски језик „Стратегијска дубина: међународни положај Турске“, Службени гласник, Београд, 2014). Међутим, често се дешава да је теорија једно, а политичка пракса нешто сасвим друго. У теоријским разматрањима, поготово када је о геополитици реч, се дефинише шта треба учинити како би се постигао циљ, а у реалполитици се дефинише шта може. Често оно што треба и не може да се оствари. Зато се и разрађују различите тактике. Давутоглу је у осмишљавању тактике потпуно омануо. То су показали и претпоследњи избори у Турској на којима је АКП подбацио. На последњим је успео да поправи резултат, али је то дуга прича, која се по својој прилици неће добро завршити.

Елем, и Давутоглу и Ердоган су много раније него што је требало почели да се понашају као да је Турска већ увелико постала велика сила. Као да је неоосманистичка концепција већ реализована. Несумњиво, Турска је имала потенцијал да то и постане, али је она суштински представљала само регионалну силу. И то регионалну силу која је од 2009. године улазила из једног проблема у други. Од циља да Турска постане „држава са нула спољнополитичких проблема“, дошло се до позиције да је постала „држава са нула пријатеља“. У односима са САД Ердоган је затезао до линије пуцања, због сумњичења Вашингтона да подржава Фетулаха Гулена и спрема га за „турског Хомеинија“ који ће се у једном тренукту вратити у Анкару и преузети власт. Са ЕУ спор траје прилично дуго око многих ствари, а мигрантска криза га је само продубила. Са Израелом су односи нарушени због претераног уплитања Турске у решавање палестинског питања. Док је у Сирији званична Анкара све карте бацила на свргавање Башара Асада не изградивши алтернативну позицију. Паралелно, Ердоган је све време зазирао од могућности да Иран ојача своју позицију, што није претерано ни крио.

Истовремено је отворено превише фронтова. Давутоглуова рачуница, безрезервно подржана од стране Ердогана, је имала системску грешку и резултат је морао бити лош. Са Русијом је Ердоган играо врло опрезно, покушавајући да на тај начин створи баланс у спољнополитичком наступу, а са Путином је чак договорио стратешки споразум, који се пре свега тицао енергетске сарадње. У једном тренутку се учинило да то може представљати и одступницу у грађењу алтернативне позиције Турске у Сирији. После позива Асада да се Русија укључи у борбу против тероризма на сиријској територији на Блиском истоку више ништа није исто. Турска је своје интересе морала да брани у неком новом оквиру, који је најпре могла да договори са Москвом и вероватно Техераном.

Међутим, као и у другим приликама, Ердоган је погрешио у одабиру тактике. Одлучио се на симетричну реакцију, потпуно превиђајући последице. Последња, вероватно и кобна грешка Ердогана, била је обарање руског борбеног авиона изнад Сирије. У одбрани своје позиције Ердоган и Давутоглу су се толико запетљали, да не само да у њихове одговоре више нико не верује, већ су добро пољуљали сопствени легитимитет у међународној арени. Ко ће сада веровати Ердогану и сматрати га за кредибилног партнера? Ипак, највећи проблем у целој овој причи не представља што је напетост у турско-руским односима порасла до тачке пуцања, већ што ништа из досадашњег Ердогановог постављања не говори да он може да промени своју тактику. После најаве Давутоглуа да се размишља о промени устава, како би Турска добила чист председнички систем, више је него очигледно да Ердоган има намеру да настави са предузимањем симетричних одговора на сваки нови изазов. Сасвим је могуће да он сада неког претераног избора и нема. Уколико би се повукао и показао попустљивост пред захтевима Русије, његов рејтинг би се стрмоглавио. А шта може да значи наставак досадашње Ердоганове тактике, требало би да занима цео свет. Јер, акцијама у претходне четири године, које су биле усмерене на рушење Асада по цену сарадње са Исламском државом, а што је кулминирало обарањем руског авиона, Турска је потрошила све кредите да учествује у будућим договорима о Сирији, а вероватно и о реконфигурацији Блиског истока. Наставком таквог понашања (даље наоружавање исламских екстремиста, копнена интервенција у региону Алепа, интензивирање акција против турских Курда) сасвим је могуће да ће доћи и до реконфигурације Турске. Довољно је само да Русија снажније подржи Курде и да кризу из Сирије пресели у Дијарбакир. За разлику од Ердогана, Путин се показује као изванредан реалполитичар и он предузима асиметричне одговоре. Не улази у директне сукобе, нити покушава да води битке са неизвесним исходом. За сада, обезбедио је Сирију најмодернијим противваздухопловним системима, територија коју контролише Исламска држава се смањује из дана у дан, а за своје потезе је обезбедио пуну подршку регионалних играча (Иран, Ирак), који су му потребни за несметано извођење војних акција. Ако се одлучи да подржи Курде, то неће бити једнострани потез, већ манвеар договорен са низом других актера (између осталог, сасвим је могуће да ће бити договорен и са САД).

У сукобу са Путином, Ердоган једноставно не може да победи. А ако призна пораз у овој фази рата, отвара се питање његовог останка на власти у самој Турској. Иако је могуће да ће се Ердоган још неко време одржати на челу Турске, што захваљујући променама устава, што захваљујући последњем споразуму са ЕУ који му доноси „свеж политички ваздух“ (три милијарде евра за збрињавање миграната плус безвизни режим), биће то период мучења и за њега и још више за Турску. Подбацио је у утврђивању тактике, заједно са премијером Давутоглуом, којем је после свега поверио још један мандат. Неоосманистичка доктрина је отворила пуно питања, која су захтевала конзистентан одговор и асиметричан приступ у реализацији. Турска власт то није имала. Сада је доспела у ћорсокак из којег не може изаћи без великих последица.

47 гласовa