Савремени, модерни човек вероватно није ни свестан колико је постао конвертит, верник једне секте која и није тако нова. Модерни систем, глобализам, за многе је постао као неко будистичко, пантеистичко свемогуће и свудаприсутно божанство у кога се слепо верује, у кога се узда, од кога се све очекује, који ће водити бригу о свему и обезбедити све, и који наравно, тражи и захтева своје следбенике и – њихове жртве.

Модерна држава, савремени политичари, институције, постали су његови пророци и месије. Његова религија је једна врста обожавања самога себе као дела тог система, његовог „новог завета“, нове „реалности“ новога доба и новог светског поретка, његовог наводног садашњег времена и моћи.
Богослужење, ритуал у том систему јесте самоугађање, сопствена удобност и уживање у раскошном храму економског, материјалног „животног стандарда“. Све што ти прија за тебе је добро – гласи једна од основних заповести нове (в)ере. Рај и „царство небеско“, сврха свега, циљ живота и разлог за постојање је просто – сопствено уживање и задовољство самим собом.

Његово „свето писмо“ и његова „теологија“ – начин веровања, постепено се откривају одозго, допуњују, развијају и стварају на разним међународним форумима, самитима, у глобалним политичким, научним и друштвеним круговима које систем финансира и одржава. Систем њима и они њему за узврат, дају легитимитет, једни друге промовишу, своја „откровења“ сами извршавају и намећу свим средствима, свим силама и свом пропагандом, као што су то одувек чинили сви фанатични верници било које секте.
Његова „хармонија“ и „симфонија“ јесте политичка коректност, која је његово правоверје и његова ортодоксија. Међу његовим политички коректним верницима има доста оних који су узнапредовали и од фанатика прешли у зомбије. А зомби су уствари, потпуно предани и посвећени том новом светском божанству, њему најдражи. Јер оно од човека не тражи да мисли, већ само да се покорава, да верује и да извршава, да би без икакве одговорности уживао у царству тог свемогућег и свудаприсутног божанства.
При свему томе, као што и стара пословица каже, много је лакше преварити човека него му објаснити да је преварен. И ово модерно, лажно и непостојеће, немоћно, ружно и одвратно, људождерско божанство, управо и рачуна на то. То је једна од његових основних „догми“.

Зашто немоћно? Зато што сва његова моћ лежи у превари глобалистичке вере и идеологије. У томе да се овај глобалистички верски систем разуме као глобална свемоћ. У томе да сам човек испуњава оно што је том материјалистичком божанству потребно и угодно. Јер оно само, без човека, није у стању да уради ништа. Не би чак ни постојало. Овај свет је створио Бог. А лажно глобалистичко божанство и веру у њега је створио човек заљубљен практично у самога себе. И тако се круг затвара: човек поверује у лаж да сам може да постане бог, или нешто као бог. Управо онако како је змија у Рају лагала наше прародитеље.
Зашто ружно и одвратно? Зато што лишава човека сваког смисла. Сам човек и његово уживање нису и не могу сами себи да буду сврха – смисао. Плодови тога су депресија, смрт духа, душе и целог човека, његовог ума, осећања, воље. Бесмисао је негација свега позитивног, доброг, лепог, здравог и корисног. По глобалистичкој верској „догматици“ оно што је некада било добро сада је зло, и обрнуто. А када се нешто изврне наопачке оно није ни добро, ни лепо, ни корисно, ни привлачно.

 

…a у почетку беше смисао

Усвојио сам ову реченицу од вољеног и блаженопочившег епископа Данила (Крстића). Он је библијски израз „Реч“ (Реч Божија) поистовећивао са смислом. Јер суштина речи је смисао. Реч је реч – само ако има смисла. Бесмислени звуци или шкрабања се не називају речима.

Смисао је супротност бесмислу, веровању у пуко уживање, забаву, задовољство које бежи од сваког смисла, које је само по себи бесмисао. Зато данас многе људе смисао оптерећује, и они га не желе, буне се, аргументују: „То мене не интересује, шта ја имам од тога?“ – рекли би.

Грех је стваран исто као што је стварна и врлина. Реалан је материјални свет исто онако као што је реалан и духовни. Али није материја, него је дух енергија и покретач свега. Кажу: „Лепо је то, али ако немам новца да напуним резервоар не могу да стигнем на посао, немам да једем, не могу да функционишем; без новца не могу да живим.“

Не могу да живим ни без ваздуха, али не живим ради њега. Сврха, смисао је реална енергија и покретач свега. Одласку на посао претходи неки смисао, исто као што и пуњењу резервоара на колима претходи сврха и смисао. Самом животу, нашем постојању и свим делима претходе смисао и сврха. Уствари и самом, толико обожаваном новцу, који је у стварности само парче шареног папира или пластике, вредност даје једино – смисао! Без тог смисла новац би био само шарени папирић, исто онако као и старе новчанице или неке друге хартије од (без)вредности, које су временом изгубиле своју „подлогу“, т.ј. своју сврху и смисао.

Грех је погрешан смисао, промена, извртање смисла. А истина – стварност налаже један смисао. Човек не мора да га прихвати, бар не тренутно. Јер, човек заиста може да избегава стварност, али никада неће моћи да избегне последице избегавања стварности. Зато „овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који се ослања на људску (тјелесну) снагу, а од Господа одступа срце његово!“ (Јерем. 17, 5.) Уздање у човека укључује и уздање у самога себе уместо у Господа, у свој телесни ум, уместо у Реч Божију.

Зато је Христос рекао: „Ја сам пут, истина и живот!“ (Јн. 14, 6.) Истина – не у простом смислу неке лепе и паметне, корисне информације, неког знања или теорије, већ у смислу стварности у којој постојимо, у којој „живимо, крећемо се и јесмо.“ (Дјел. 17, 28.) На најпрактичнији и најреалнији начин, свакога тренутка и свуда ми постојимо само зато што нас, како Оци кажу, једино рука Божија држи у постојању изнад амбиса ништавила. Господ се зато назива Сведржитељ, јер без Бога, Његове речи као силе, енергије постојања, благодати – љубави и смисла као разлога постојања, све би се вратило у – ништа. Он нас буквално свакога тренутка одржава и држи у животу – постојању.

Зато смрт не треба суштински мешати са непостојањем. Јер, чињеница је, да и када нешто умре оно и даље постоји. Само у другом облику и у другој средини, али у истој стварности. Разлика је само у смислу или бесмислу, у Богу или без Бога, у греху или у љубави, праведности и у свим врлинама које чине тај Божији стварни смисао.

Лаж нове вере је у одбацивању тог смисла, истине и стварности, у одбацивању врлина као нечег што је „застарело“, за рачун најкратковидијег могућег „шта ја имам од тога“!

Човек ваљда, не мора да буде пророк да би разумео куда и где то води.

 

Прот. став. Србољуб Милетић

59 гласовa