Упркос извесном уласку у НАТО пакт и добијању позивнице за чланство у том савезу у децембру 2015. године, Црна Гора је у 2016. години поново у политичкој кризи. Сукоб између владајућих партија је кулминирао на седници парламента у јануару 2016. године када се гласало о поверењу Влади премијера Мила Ђукановића. Председник Народне скупштине и мањег коалиционог партнера у власти СДП-a, Ранко Кривокапић је жестоко напао премијера. Оптужбе су биле толико тешке да су изазвале једну врсту изненађења у црногорској јавности јер је Кривокапић до тада остављао утисак неодлучног полтрона и каријеристе који се не разликује од Ђукановићевих сарадника из партије. Међутим, Кривокапић и његови посланици су неколико дана узастопно жестоко критиковали Ђукановића и ДПС. Оптужбе су се кретале од ратних злочина до криминала и корупције Ђукановићеве породице, посебно свемоћног брата. Дакле, добијање НАТО позивнице није ујединило прозападну власт. Показало је да се између њих годинама стварало жестоко непријатељство које је букнуло у јануару 2016. године. Ђукановић је одговорио инцијативом за смену Кривокапића са места председника Народне скупштине.

Ђукановић је прекројио и народну вољу почетком 2016. Због разлаза са Кривокапићем он је изгубио већину у Народној скупштини. Гласови мањина му нису били довољни. Зато је привукао део Позитивне партије, до тада жестоко опозиционо настројене. Председник те партије Дарко Пајовић је иначе био један од највећих критичара Ђукановићеве власти од оснивања Позитивне 2012. године. Међутим, он је доживео “просветљење“ у јануaрау 2016. године и подржао је Ђукановићеву власт у Народној скупштини. Интересантно, нису сви посланици Позитивне подржали овакав поступак Пајовића (који је током опозиционог деловања стално делио моралне лекције осталом делу опозиције, од питања Сребренице и Косова до самохвалисања како је он успешан и ван политичког деловања). Посланик Перић је вратио мандат странци када је видео да ће његова странка подржати власт. Тако је Пајовић за пар година од оснивања Позитивне успео да уништи партију која је 2012. године имала 7% на изборима и била највеће изненађење. Према последњим истраживањима Позитивна је испод цензуса, на 2%.[1] Дакле, чак и са Позитивном,Ђукановић нема већину у народу, што значи да је изгубио легитимитет у Црној Гори почетком 2016.

Очигледно свестан да нема легитимитет какав има његов најбољи пријатељ у региону и сарадник Александар Вучић у Србији, Ђукановић је пристао на дијалог са делом опозиционих партија о изборним условима под покровитељством шефа делегације ЕУ у Црног Гори Митје Дробнича. Са опозиционе стране су учествовали Демос Миодрага Лекића, УРА Жарка Ракчевића, СНП Срђана Милића и Демократе Алексе Бечића. После неколико састанака Ђукановић је одбио њихове услове за фер изборе. То је додатно заоштрило ситуацију у Црној Гори. За партије које су преговарале се сматра да су умерена опозиција (наравно, не у смислу поделе која се примењује у Сирији).

Са друге стране, такозвана радикална опозиција коју чини коалиција Демократски фронт састављена од Нове српске демократије Андрије Мандића и Покрета за промјене Небојше Медојевића је већ месецима на улици где протестује и фактички је ван парламента (иако формално још увек примају плату у Народној скупштини). Уз њих је и неколико мањих партија попут ДНП Милана Кнежевића и Предрага Булатовића и ДСЈ Небојше Јушковића, који немају никакав утицај у црногорском бирачком телу. Ђукановић није у најбољим односима и са најпопуларниом институцијом у Црној Гори, Митрополијом црногорско-приморском Српске православне цркве коју предводи проруски настројен митрополит Амфилохије. Он се отворено противи уласку Црне Горе у НАТО. Подржао је радикалне протесте против Ђукановића. Међутим, због свог сарадника Велибора Џомића он нема добре односе са умеренијим делом опозиције и Кривокапићем. Џомић је иако свештено лице нападао неконтролисано Лекића у медијима због наизглед безначајног разлога (текст локалног одборника). Са друге стране, Кривокапићев министар је потписао решење о протеривању Џомића који се ипак на волшебан начин вратио у Црну Гору. Зато није реално очекивати да митрополит буде тај који ће ујединити опозицију као некада патријах Павле у Србији.

Ипак, уједињена опозиција има шансу да обори Ђукановића на фер изборима показују истраживања из фебруара 2016. објављена у листу Дан. Најјача опозициона партија је Демос Миодрага Лекића са око 13 %. Затим следи коалиција Демократски фронт са 10 %, СНП са 8%, УРА 7 %, Демократе 7 %, и СДП који је нови члан опозиције и има 4 %.[2] Укупно то је око 50 % или око 8 % више од Ђукановићевог ДПС коме ни коалиција са Бошњачком странком не доноси већину.

У том контексту, какав развој догађаја следи у Црној Гори 2016. године? У овој години морају да се одрже редовни избори. У случају избора који ће се одржати по старом законодавству Ђукановић ће уз помоћ изборних манипулација (крађа) однети минималну победу. Лекићев нерегуларан и минималан пораз (крађа у корист Вујановића у задњих неколико сати) на председничким изборима када је иза њега стала цела опозиција и посредно СДП то јасно показује. Бројање гласова у Рожајама је личило те 2013. године на време Иди Амина или Џомбеа у Африци.

Избори по новом и фер законодавству и под условима које тражи опозиција доносе вероватни пораз Ђукановића, показују анкете. Међутим, крах преговора у фебруару показује да Ђукановић неће добровољно пристати на фер услове.

Опозицији зато остаје само једна варијанта. Заједнички бојкот или претња бојкотом избора (исто оно што је урадио Ђукановић Милошевићу 2000. године). Да се Ђукановић прибојава те варијанте показују и дилеме које се јављају око расписивања локалних избора у Тивту у априлу 2016. по старим условима. Председник Вујановић (марионета Ђукановића) је дао више контрадикторних изјава о расписивању тих локалних избора.[3]

Да ли опозиција може да дође до заједничког става о бојкоту? У случају да склон неуравнотежним увредама и медијском експонирању Небојша Медојевић из Покрета за промјене (иначе се залаже за улазак у НАТО и црногорски језик) буде водио главну реч у преговорима у име Демократског фронта, тешко може доћи до договора између два најјача опозициона субјекта. Тачније, између Нове српске демократије као основе Демократског фронта и радикалне опозиције са једне стране, и Демоса Миодрага Лекића испред умерене опозиције са друге стране. Ако до тог договора не дође, опозиција годинама после тога неће имати нову шансу у тренутку када Ђукановић има озбиљне проблеме да одржи легитимитет и у свом гласачком телу после хапшења првог сарадника Светозара Маровића (оптужен за огромне крађе у Будви укључујући и 100 милиона евра од Будванске ривијере) и јавне и дрске наплате 8 милиона евра од државе коју је извршио његов свемоћни и бахати брат Ацо.

[1] Истраживање Ипсос Стратеџик маркетинга за фебруар 2016.

[2] СДП тврди у марту 2016. године да их Ђукановић прогања као деведесетих: www.vijesti.me/vijesti/sdp-dukanovic-se-vraca-na-pocetke-kada-nas-je-proganjao-zbog-evropejstva-877778

[3] www.vijesti.me/vijesti/vujanovic-spreman-sam-da-odgodim-izbore-u-tivtu-876961

Прочитај без интернета:
16 гласовa