“Само пази на себе и добро чувај душу своју, да не заборавиш оне ствари које су виделе очи твоје, и да не изађу из срца твојега докле си год жив; него да их обзнаниш синовима својим и синовима синова својих.”

                                                                                                   (пета књига Мојсијева, 4:9)

 

                 Ми сигурно нисмо видели све што су чинили наши очеви, ђедови, прађедови, то нажалост није било могуће. Али нас то не спречава да се о томе распитамо, информишемо да о свим њиховим херојским делима нешто прочитамо. На тај начин ћемо сачувати душу своју али и својих потомака. Никад не смемо да сметнемо са ума да су наша деца наставак нас самих, а њихова дела резултат нашег васпитања. Зато ако желимо да их научимо да ходају кроз живот не треба да пазимо на њихове кораке, већ на наше. Наши потомци ће само наставити нашим стопама. Пазимо зато на срца своја док их имамо, а то чемо најбоље учинити ако упознамо ко смо заиста и то сачувамо.

               Да би схватили колико су нека дела велика за време у којима су урађена, неопходно је упознати се боље са историјом. Управо је то оно што морамо учинити када говоримо о српским „орловима“, витезовима и херојима неба. Када говоримо о њиховој надљудској храбрости ми знамо да је она последица светосавског духа и љубави ка Отаџбини, али често не знамо како је дошло до тога да имамо своје јунаке и на небу. А ми смо их имали практично одмах са настанком авијације, а пре већине земаља Европе, о свету и да не говоримо. Наравно то праве Србе не чуди, они знају колико народ светог Саве воли своју Отаџбину. Колико светосавци воле слободу, а она је немогућа без српског неба које је слободно и наше.

                 Присетимо се зато шта се све догађало на небу са појавом првих авиона. Забележено је да је први званично успешан лет на Свету изведен  17. децембра 1903. године. Авион „Флајер I“ (Flyer I) који су конструисала браћа Вилбур и Орвил Рајт. Сам авион покретао се сопственим лаким бензинским мотором и био је повезан на две елисе. Резултат овог лета није било нешто чиме би се са данашњих становишта било ко хвалио. Али за оно време три метра висине и 12 секунди трајања, био је прави успех. Пилот је био Орвил Рајт. Покушана су тог дана са извођењем  још три лета, најдужи лет је био онај од 260 метара и трајао 59 секунди. (1)

            1906. године 13 септембра чувени француски пилот и конструктор Сантос Димон извршио је прво јавно летење у Багатели у Француској. Прелетео је тада 220 метара а лет је трајао 21 секунду. У јануару 1908 конструктор и признати француски пилот Анри Фарман са бипланом типа „Воазен“ без прекида прелеће један километар, тиме постиже тада светски рекорд даљине.

              Док се свет дивио овим резултатима, храбрим конструкторима и пилотима у Србији су већ расли они који су своју будућност видели управо у пилотском позиву. Остаће исто тако упамћено да су Александар и Јовица Дероко, Љубиша Глишић, Ђорђе Рош, Константин Петровић и Страхиња – Бане Нушић 1909 године већ кренули да праве разне конструкције аероплана.

                    Није дуго потрајало, а у Београду на Бањици авијатичар Симон је на аероплану који је снабдеван мотором „Анзани“ од 30 коњских снага и три цилиндра пред представницима војних и цивилних власти као и многобројним београђанима полетео. Додуше и тај лет је трајао само пар стотина метара након чега је авион пао и разлупао се. Иако је лет завршен падом остало је упамћено да је тог маја 1909 извршен први лет авиона на београдском небу.

                Поред тога што је то био први лет био је и позивница осталим авијатичарима да дођу у Београд и покажу своје умеће. Први од њих стигао је руски пилот Маслеников, који је на авиону типа „Фарман“ извршио петнаестак успешних летова. Ти летови били су онај тас на ваги, који је код наших војних власти довео до озбиљног размишљања за практичну употребу и формирање војне авијатике. А та 1909. година могла би се сматрати пресудном за каснији настанак српског ратног ваздухопловства. То је свакако година која је највише допринела за појаву српских „орлова“ изнад Србије.

                  „Ко је у то време, кад су у Београду летели Симон, Маслеников, Чермак и Аграфанов свраћао код „Балкана“, могао је сваког дана наћи једно исто мало друштво за једним столом. На први поглед тај сто не би ником нарочито пао у очи, јер и остали кафански гости беху исти – Србијанци, Македонци, Херцеговци, Босанци и Црногорци, – измешани са тадашњим Београђанима, којима темперамент и срце нису давали да воде своје личне бриге, већ су сматрали да им је позив нешто више – да уређују Балкан и да брину о будућности Србије. „Балкан“ је тада био чисто комитска кафана, а у „Балкану“ и у целој тој гомили раније и доцније знаменитих и чувених личности играо је видну улогу кафеџија Ђорђе Попара, чији цалкелнер Спаса од четника није примао бакшиш, а келнер Андра у свима омладинским манифестацијама кроз Београд био добошар и барјактар.

                   Само по томе што би се ове личности, у свако доба када нису биле запослене налазиле поред оног стола, могао је добар познавалац ових чудних људи закључити да је тај сто душа целе ове кафане и да су ови људи око њега нешто мало друкчији од осталих посетилаца.

                      За тим столом биле су, са прекидима, исте личности. Некад их је било више некад мање, али њихово дежурство није никад недостајало. Ту су били: Воја Танкосић, Војин Поповић, војвода Доксим, војвода Василије Трбић, војвода Бабунски, војвода Глигор, војвода Пећанац, војвода Довезенски, апотекар Сава Мумцић, калуђер Гапон, поручник Антонијевић, студент-комита Дуле Димитријевић, новинар Јоца Тановић, студент-комита Миомир Миленовић, студент-комита Драгиша Стојадиновић, војвода капетан Сретен Рајковић, поручник војвода Драгиша Ковачевић, банкарски чиновник Миливоје Јовановић, комита Јова Тодоровић, апотекар код „Гуслара“ Јова Гаслер, четник капетан Борко Паштровић и други. Онај коме је неко од њих требао имао је доћи у „Балкан“ да их нађе на окупу, где обично у веселим разговорима прате догађаје тих дана. На сред стола стајао је један мали рулет, од чијег су се прихода издржавали сиромашни четници или се прикупљао путни трошак за каквог повереника.

                  За тим столом пала је прва идеја да Србија, пред којом су стајали велики задаци, не сме да заостане иза осталих држава у погледу најновијег проналаска апарата који се, иако тежи од ваздуха, диже у ваздух и лети. Истина, у то време нити је могао сањати војвода Василије Трбић да ће, после десетину година, бити аеропланом пребачен са Солунског фронта у дубоку позадину немачке и бугарске војске код Прилепа, нити је војвода Коста Пећанац мислио да ће и њега, једног дана, лепо упаковати у француски аероплан код Солуна а спустити га и оставити самог око Прокупља, у срцу поробљене земље.

                      Главно је то, да је ова мала група људи брзо била начисто с тим, да аероплан може бити од велике користи Србији и да се, при пречишћавању рачуна са Турцима и Аустријанцима, мора употребити и ово оружје…“ (2)

 

                   Као и свугде где су  прави Срби, у овој „чисто комитској кафани“ седели су они чија је душа испуњена само вером, љубављу ка Отаџбини и основним осећањем сваког ко се осећа човеком, слободом. Такви Срби немају недоумица у рашчишћавању рачуна са свима који покушавају да нам одузму веру, Отаџбину или слободу. То су врло брзо осетили Турци, Бугари и Аустроугари. Али нису они мислили само на тренутно решавање проблема, већ и о будућности своје мајке Србије. Зато међу њима и настаје идеја о српској авијатици. Та идеја 1912. бива реализована и преточена у стварност, тако је бар део тих снова постао реалност.

                 Док су припреме за рат са Турском већ биле у пуном јеку први српски пилоти већ су завршавали своју обуку. Са објављивањем мобилизације одобрена су средства и кренуло се и у куповину наших првих аероплана. Били су то један једносед типа Блерио, два двоседа типа Блерио и три биплана двоседа типа Анри Фарман. Аустроугарска као и увек „пријатељски“ настројена ка Србији и Србима се свим силама трудила да заустави и спречи стизање аероплана. Ипак Срби сналажљиви као и увек проналазе начин да их допреме. Тако почетком јануара 1913. године српска војска добија своје авионе и креће са њиховом пуном употребом.

               Када је требало извршити извиђање над Скадром и утврдити тачан распоред и јачину турских снага лет је требало вршити на већим висинама. Из тог разлога тај задатак требао је бити поверен искусним Француским пилотима које је српска војска због тога ангажовала и плачала. Ипак Годфроа, Ведрин и Броден који је био и инструктор нашим пилотима за време њиховог школовања, измишљајући разне изговоре одбијали су да то учине. Није их на то сем части изгледа обавезивала ни плата од тада огромних 1.000 динара.

               Зато су ту били српски „орлови“ са платама од 42-180 динара, који до тада никад нису летели на висини већој од 300 метара. Они су неустрашиво кретали у извршење свих задатака, онако како само српски војник и официр знају. Када је Отаџбина у питању недоумице за светосавца не постоје. Какав год ветар да дува он стени не може да нашкоди. Српски војник је управо та стена навикла на све ветрове и недаће, онај први одбрамбени и непробојни бедем мајке Србије.

                  Ни погибија Михаила Петровића прве жртве наше ратне авијатике 7.марта 1913, над Скадром није поколебала његове колеге, наше „орлове“. Већ сутрадан су поново извиђали кретање непријатељских јединица над Скадром. Чак су Илић, Станковић и Томић успели да баце и неколико граната на турске трупе. Њихово дејствовање унело је озбиљну панику у турске редове. Онда када су се завршавале велике припреме за отсутни напад на опседнути Скадар и Турке, велике силе нас у томе спречавају. Опет смо послушали Европу наше лажне пријатеље, а они су нас као и увек саветовали вођени само својим интересима. Тако да се са тим завршава и дејство наших пилота у Првом балканском рату.

                  Са почетком Другог балканског рата после мучког напада Бугара, чим су почеле борбе на фронту српска ескадра је наставила са извршавањем својих ратних задатака. Поново су српски „витезови“ неба давали све од себе у борбама са непријатељем. Након завршетка бугарског рата Србија је била потпуно исцрпљена финансијски. Немавши тренутно могућности за нове кредите није извршена реорганизација авијатике. Аероплани су месецима лежали неупотребљавани и тек понекад се са њих скидала прашина, а са мотора рђа. У таквом стању дочекујемо и догађаје који су следили, а то су били један за другим: сарајевски атентат, ултиматум и на крају рат.

              Аустроугари који су се тако здушно трудили још у турском рату да нас зауставе у набавци авиона, знали су то. И не само то, на почетку Првог светског рата аустријска авијација је иначе била надмоћнија, спремнија и савременија од свих других у свету. Сада је постало и много јасније зашто им је било толико стало да зауставе испоруку авиона Србији. Све то ипак није спречило храбра срца српских пилота да се супротставе оним са чим располажу. Знали су да је у одбрани Отаџбине сваки отпор пожељан и потребан. Када се супротставља агресору нема отпора који је узалудан, има само оних који можда не дају резултат одмах већ је на њега потребно сачекати.             

                   Показали су светосавци кроз векове да то одлично знају. Зато су неустрашиво увек на крају односили победе без обзира на снагу зла које их је нападало. Имали су други можда боље авионе али никад пилоте оданије Отаџбини и храбрије од српских. Суочили су се са том истином Аустроугари у Првом али и Немци у Другом светском рату.

                 Други светски рат смо дочекали са много бољим стањем и доста бројнијом ратном авијацијом. Наравно то је опет било вишеструко пута мање од  тада најјаче војне силе, нацистичке Немачке. Та инфериорност која се огледала у броју авиона и техници захваљујући јуначком и херојском држању наших „орлова“ није дозволила надменим Немцима такво понашање и на небу изнад Србије.

                 Када се сем силине којом је нацистичка Немачка извела напад и бомбардовање Србије у обзир узме још изненадност напада јасно је колико је било тешко супроставити се томе.  Ипак српске „орлове“ као и све светосавце никад није водило размишљање да ли можемо и чиме то да урадимо. Док год носимо ону чисту душу у грудима и нама тече крв наших славних предака неће бити важно чиме јер ћемо увек знати како.

                 Касније су у исказима Немци и сами признали да им је  најјачи и најозбиљнији отпор у тада поробљеној Европи пружила управо Краљевина Југославија ношена херојством својих пилота. Наравно и ово признање као и многа друга остала су негде дуго скривана чињеница јер никако нису одговарала новој Брозовој власти. Посебну сметњу је чинило то што је ЈВО била једина регуларна војска и као таква у саставу антифашистичке коалиције. Оног статуса који „бравар“ није могао да обезбеди својој војсци. Не треба заборавити ни чињеницу да је у новој Титовој Југославији било неопходно умањити и што више избрисати све што је српско.

                 Нису сви разлози били само унутар наше земље, и нашим „пријатељима“ ретко је одговарала истина. Тако је рецимо Енглеска имала потребу да се похвали првим савезничким бомбардовањем територије нацистичке Немачке у Другом светском рату. А историја и истина кажу да су то прво бомбардовање Трећег Рајха извршили наши хероји неба. Када свет буде спреман да истини погледа у очи сви ће знати да су пилоти Краљевине Југославије први бомбардовали терирорију агресора чинећи то по циљевима у Аустрији и Мађарској територијама које су припадале Трећем Рајху и њеним савезницама. (3)

               О томе јасно на суђењу сведочи и Хитлеров Фелдмаршал Александар Лер који је спроводио наредбу о варварском бомбардовању Београда. Лер је том приликом изјавио: „Напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности“. (4) Авиони, 8. бомбардерског пука авијације Краљевине Југославије полетали су из базе Ровине надомак Бања Луке. Тог 6.априла у 14.40 српски „орлови“ крећу на задатак бомбардовања Трећег Рајха којим ће ући у историју.

                   „Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошња дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/ч… Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе…

Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!…“ (4)

                  Нажалост живимо у свету где истина води усамљену борбу са западном сатаном. Борбу са онима који желе да наше небо поново прекрију неки нови црни НАТО јастребови, али их у томе спречава снага вере и правде оне светлости која незаустављиво зрачи из српских душа. То је она снага победника коју су тако поносито кад је најтеже увек показивали и српски „орлови“. Они који су носећи печат светосавља у својим срцима храбро ширили своја крила без обзира на снагу, бројност и силу „црних јастребова“ и лешинара који су нападали нашу Отаџбину. Живи и живеће мајка Србија због оних синова Отаџбине који су својим делима завредили вечно царство. Њих је међу светосавцима увек било и биће.

 (1) sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%90%D0%B2%D0%B8%D0%BE%D0%BD

(2) „Историја југословенског ваздухопловства“, Сава Микић, Београд 1932 стр.19 и 20

(3) www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=99488&Dan-kada-smo-bombardovali-Rajh

(4) Исто.

Прочитај без интернета:
94 гласa