У недавном чланку за познати и утицајни амерички спољнополитички часопис Форин полисии,[i] професор са Харварда Стивен М. Волт поставља два кључна питања:

  1. Како би изгледао свет да су последња три америчка председника – Барак Обама, Буш млађи и Бил Клинтон – водила „реалну“ спољну политику, тј. политику засновану на прагматичним интересима, несентименталном сагледавању света и улоге и домета државне моћи, и песимистичком погледу на људску природу и људске институције – а не активистичку и интервенционистичку политику по либерално-неоконзервативном обрасцу, у настојању да остатку света наметну своје „вредности“, ако не војном силом, а онда подривачком делатношћу и активном дестабилизацијом непожељних режима?
  2. Зашто је реалистички поглед на спољну политику, који има своје дубоке корене у америчкој спољнополитичкој традицији и низ великих имена која су га заступала или га заступају – практично прогнан из шире америчке јавности?

Ова питања су далеко од теоретских – она дотичу срж глобалних токова током последње две деценије, и због тога је овај чланак вредан пажње.

На самом почетку свог текста Волт истиче да се, на основу приказаних резултата, али и моћи предвиђања, може изнети убедљив аргумент да се реалистички модел показао супериорним у односу на „идеологизовани“ либерално-неоконзервативни, што чини његову маргинализацију још чуднијом. Наиме, по Волту, биланс овог другог приступа је, током последњих четврт века, поражавајући:

„По завршетку Хладног рата, Сједињене Државе су биле у добрим односима са свим главним светским силама, Ал Каида је представљала минорни проблем, на Блиском истоку се одвијао истински мировни процес, а Америка је уживала у свом ‘једнополарном моменту’“.

А данас?

„Односи са Русијом и Кином су све више конфронтирајући, демократија је у повлачењу у источној Европи и Турској, а ситуација на целом Блиском истоку се стално погоршава. Сједињене Државе су потрошиле стотине милијарди долара ратујући у Авганистану протеклих 14 година, а Талибани се не само и даље држе већ можда чак и побеђују. Две деценије америчког посредовања су оставиле израелско-палестински ‘мировни процес’ у фронцлама. Чак се и Европска унија – можда најчистије отелотворење либералних идеала на планети – суочава са притисцима без преседана, за које нема лаког решења“.

Сад долази на ред прво кључно питање: каква би била америчка спољна политика да су Клинтон, Буш млађи и Обама водили реалистичну спољну политику? Волт нуди следеће одговоре:

  1. Да је Буш слушао познате реалисте, попут некадашњег председничког саветника за Националну безбедност Брента Скоукрофта или шефа дипломатије, генерала Колина Пауела, не би извршио инвазију Ирака 2003. године и тамо заглавио америчку војску, већ би се усредсредио на уништавање Ал Каиде. Хиљаде амерички војника би данас било живо и/или здраво, као и на стотине хиљада Ирачана. Ирански регионални утицај би био далеко мањи, док Исламска држава не би ни постојала. Изражена у новцу, цена одбацивања реалистичне политике у корист интервенионистичке коштала је америчке пореске обвезнике неколико хиљада милијарди долара, уз пратећу цену у људским животима и геополитичком хаосу који је уследио;
  2. Да су се слушали реалисти, Сједињене Државе не би форсирале ширење НАТО током 1990-их, или би га ограничиле на укључивање Пољске, Мађарске и Чешке. Реалисти су свесни осетљивости великих сила на испољавања туђе моћи близу својих граница, и зато су стручњаци попуг Џорџа Кенана упозоравали да ће ширење НАТО „неминовно затровати“ односе са Русијом. Уз то, ширење НАТО није ојачало тај савез, већ је првенствено обавезало САД на одбрану слабих и тешко брањивих протектората географски удаљених од америчких граница али веома близу руских. То је не само охолост, већ и лоша геополитика. Реалисти су такође схватали да ће покушај западне интеграције Грузије и Украјине проузроковати негативну реакцију Москве. Да није било америчког уплитања, Украјина би вероватно и даље била неуспела држава, али би Крим и даље био у њеном саставу. Све у свему, свеукупни односи са Русијом би били далеко бољи, а источна Европа вероватно безбеднија да су се слушали амерички реалисти;
  3. Реалистични амерички председник не би играо на карту „двојног обуздавања“ Ирана и Ирака, већ би користио њихове природне противречности и балансирао између ове две државе и тако одржавао регионалну равнотежу. Уместо тога, САД су ушле у сукоб са ове две међусобно супротстављене државе, што их је приморало да држе велике копнене и ваздушне снаге у Саудијској Арабији и Персијском заливу, што је, са своје стране, било погонско гориво за антиамериканизам Осаме бин Ладена и других радикалних исламиста, отварајући пут ка нападу на Светски трговински центар и све што је након тога уследило;
  4. Реалисти су упозоравали да су покушаји „изградње државе“ у Авганистану осуђени на пропаст, и исправно предвидели да Обамино слање масовног војног појачања 2009. године неће уродити плодом. Да су слушали реалисте, Американци би прогутали дотадашње губитке и повули се – а резултати се не би разликовали од садашњих. Уз то, сачували би се небројени животи и велике суме новца, а САД би биле у далеко јачем положају данас;
  5. Мада је добро што су САД успеле да склопе нуклеарни споразум са Ираном – што је, иначе, била победа реалистичне политике – било би још боље да се са Ираном ушло у озбиљне преговоре док је његова нуклеарна инфраструктура била далеко мања, што би вероватно довело до тога да се ирански нуклеарни капацитети ограниче на далеко нижем нивоу од недавно постигнутог, а можда се спречио и избор Ахмадинеџада за председника Ирана 2005. године;
  6. Оглушавање о упозорења реалиста да амерички „специјални однос“ са Израелом подрива амерички глобални положај, подстиче тероризам и охрабрује израелске амбиције ка изградњи „Великог Израела“ на рачун Палестинаца – такође се обило Америци о главу. Уместо тога, требало је подједнако притискати и израелску и палестинску страну ако се искрено желело решење, а не преузимати улогу „Израеловог адвоката“;
  7. Коначно, да је слушао реалисте попут бившег шефа ЦИА и министра одбране Роберта Гејтса, Обама не би свргнуо Гадафија са власти у Либији и уништио ту државу, водећи се саветима пропонената хуманитарне интервенције, која су „преценили ризик геноцида а потценили ниво нереда и насиља који ће уследити“ након Гадафијевог пада. Такође, реалиста би саветовао Обаму да не инсистира на одласку Башара ал-Асада са чела Сирије, јер би за реалисте најважније било окончати грађански рат што је брже могуће са што мање људских жртава, чак и по цену преговарања са „бруталним тиранином“.

Дакле, по Волту, реалисти су се показали далеко бољим у проценама од оних који „инсистирају да Сједињене Државе имају право, обавезу и мудрост да управљају суштински сваким глобалним питањем, и који су константно наговарали Вашингтон да предузима акције које сада делују глупаво“.

Ипак, упркос томе, закључује Волт – заступници реалистичког погледа су практично искључени из америчке јавности и њених главних медијских центара. Зашто?

(Наставиће се)

[i] foreignpolicy.com/2016/01/08/what-would-a-realist-world-have-looked-like-iraq-syria-iran-obama-bush-clinton/?utm_content=bufferc3222&utm_medium=social&utm_source=twitter.com&utm_campaign=buffer

Прочитај без интернета:
28 гласовa