Зашто су, по професору Стивену Волту, познатом политикологу са Харварда, присталице реалистичне америчке спољне политике практично искључене из америчке јавности и њених најутицајнијих медија – како он тврди у свом недавном чланку за угледни амерички спољнополитички часопис, Форин полиси,[i] упркос чињеници да су се њихове прогнозе и процене показале далеко тачнијим и бољим по америчке националне интересе (а и светски мир) од оних које заступају агресивни постхладноратовски амерички интервенционизам, о чему је било речи у првом делу овог текста.[ii]

Ради поткрепљивања своје тезе, Волт се осврће на пример три перјанице америчког новинарства: Њујорк тајмс, Вашингтон пост и Вол стрит журнал. По њему, за ове три новине би се аргументовано могло тврдити да су „најважније штампане публикације у Сједињеним Државама“, и да њихове репортаже и коментари „одређују тон многих других публикација“. Њихови колумнисти су „нашироко тражени и као предавачи и за друга медијска појављивања, и редовно се сусрећу са утицајним личностима из политичке сфере“. Ипак, упркос томе, како то Волт сликовито каже – „све три публикације су суштински зоне ослобођене од реализма, с тим што су Вашингтон пост и Вол стрит журнал, ако ишта, отворено непријатељски настројени према реалистичном погледу на међународну политику и америчку спољну политику“.

Конкретно у Њујорк тајмсу, списак колумниста који редовно пишу о спољној политици укључује „једног неоконзервативца (Дејвида Брукса) и неколико познатих либералних интервенциониста (Томаса Фридмена, Николаса Кристофа, и Роџера Коена)“. Упркос њиховим одређеним међусобним разликама, истиче Волт, „сви ови аутори су елоквентни браниоци америчког интервенционизма широм света, из разноразних разлога“.

Слично је и са Вашингтон постом, за кога пишу „четири тврдокорна неоконзервативца – уредник рубрике коментара Фред Хајат, Чарлс Краутхамер, Роберт Кејген, и Џексон Дил, а претходно је за лист писао и Вилијам Кристол“. Међу колумнистима су такође два бивша писца говора у администрацији Буша млађег, Марк Тисен и Мајкл Герсон, као и „екстремно десна блогерка Џенифер Рубин“, уз нешто више центристички оријентисаног Дејвида Игнатиуса и „све ратоборнијег Ричарда Коена“. Према Волту, ни један од ових аутора није реалиста, и сви листом снажно подржавају „активистичку америчку спољну политику“. По речима Џејмса Кардена и Џејкоба Хајлбруна у прошлогодишњем чланку за часопис Нешнал интерест, „Хајат је суштински претворио ове новине у мегафон за непокајане ратнички настројене интелектуалце, и сада предводи најбезобзирнију рубрику коментара у Америци“.

Волт нема проблем с тим што се овим ауторима даје толики медијски простор, већ што нема „ни једног јединог заступника“ реалистичне спољне политике који редовно пише за неке од најутицајнијих америчких новина. Наравно, повремено ће бити објављена гостујућа колумна која одсликава реалистичнији приступ, али „нема никог на редовном платном списку који је чак и близу тога да заступа реалистични приступ“. Истина „неколико реалиста“ се може наћи на страницама специјализованих публикација – али не и на „доминантним висовима америчког новинарства, а камоли пред камерама великих електронских мас-медија, попут Фокса, Си-ен-ен-а или Ем-ес-ен-би-си-ја“.

И – шта је онда разлог за цензуру реалистичног погледа на спољну политику у главним америчким медијима? Волт каже да „стварно не зна“ – али сумња да је то зато што је „савремено коментарисање спољне политике више усмерено на задовољавање нада и промоцију идеала, уместо на нуђење тврдог размишљања о томе која би политика најпре учинила Сједињене Државе богатијим и безбеднијим. А пошто су Сједињене Државе већ толико снажне и безбедне, оне могу себи изнова и изнова да приуште тежњу за нереалним циљевима, препуштајући нежељене последице несрећним жртвама наших добрих намера“.

Овај одговор ће вероватно многима с разлогом деловати разочаравајуће наивно или бар поједностављено – осим ако нису упознати са претходним Волтовим опусом. Јер Волт је дугогодишњи, врло експонирани критичар америчке постхладноратовске спољне политике. Можда је најпознатији по чувеном чланку, „Израелски лоби и америчка спољна политика“,[iii] чији је коаутор још један познати амерички политиколог, Џон Миршајмер са Универзитета у Чикагу, а који је касније преточен у истоимену књигу која је, по објављивању у августу 2007. постала бестселер, и изазвала буру на америчкој интелектуалној и јавној сцени својом основном тврдњом да моћни и богати произраелски лоби дубоко утиче на америчку спољну политику, до те мере да се често стиче утисак да су САД подредиле своје виталне националне интересе израелским.

Што не значи, наравно, да је Волт изградио своју каријеру на овом ставу, нити да сматра да је амерички про-израелски лоби једини, па чак ни главни кривац за савремене америчке спољнополитичке брљотине. Волт је, ипак, као што и самог себе описује, „реалиста“, који настоји да трезвено посматра свет и амерички положај у њему. Тако је нпр. још 2011. за Нешнал интерест написао чланак насловљен „Крај америчке ере“,[iv] са основном тврдњом да САД губе свој положај водеће светске силе. Нити Волт има илузија о моћи и неприкосновености америчког војно-индустријског комплекса, што се може видети нпр. у једном његовом ранијем чланку за Форин полиси (јануар 2006), у којем поставља реторичко питање: „Да ли је Ајк (Ајзенхауер) био у праву у вези војно-индустријског комплекса?“[v] – и даје у суштини позитиван одговор, позивајући се на број људи који су непосредно (преко 5 милиона, не рачунајући чланове породица) или посредно (бар 25 милиона) егзистенцијално везани за њега, као и за пропорцију коју војни издаци заузимају у годишњем америчком буџету (преко 50% свих дискреционих трошкова). А ту су и други фактори од утицаја, попут владине бирократије, тинк-танкова, интересних група, разних лобија, академског света, и самих медија, како је Волт истакао на јавној дискусији организованој на Харварду 2013. провокативно насловљеној „Грешке и катастрофе: зашто америчка спољна политика наставља да доживљава неуспехе?“[vi]

Дакле, Волт је дефинитивно човек коме не мањка храброст, нити спремност да буде нека врста гласа вапијућег у пустињи. А, наравно, ни интелектуални капацитет, оштрина и одговорност. Па опет – не може а да не упадне у очи релативно слабашни, горе-цитирани закључак његовог последњег текста за Форин полиси, о коме је овде реч. Да ли је могуће да угледни, тврдокорни реалиста са Харварда стварно мисли да савремено мас-медијско коментарисање – да не употребимо тежи термин „спиновање“ – америчке интервенционистичке политике која је вођена током последњих четврт века представља тек „задовољавање нада и промоцију идеала“ његових аутора? Истих људи који већ годинама заговарају крваве ратове који су опустошили велике делове читавих континената, однели милионе жртава и унесрећили још бројније милионе других? Који су без милости, пореским новцем нове америчке сиротиње, финансирали опоравак „банака превеликих да би пропале“? И који су спремни да у име истих „идеала“ наставе истим путем? Не види ли реалиста Волт у свему томе ипак неки метод, неки врло пажљиво одабрани и поплочани правац, огроман труд да се елиминише конкуренција и успостави једнообразно мњење, својеврсни gleichschaltung савременог доба, којим се управља из одређеног центра, или центара моћи, чија су покретачка сила све само не „наде“ и „идеали“? Не види ли да то нема баш много везе са „снагом и безбедношћу САД“ или бригом око њих? Или види, али се једноставно – можда због очувања каријере и заштите која му она нуди – труди да ту констатацију задржи за себе.

Али – ово није место да се критикује Волт, а нема ни разлога за то. Напротив – Волтово сведочанство дато у издању Форин полисија за 8.1.2016. је драгоцено: не само зато што смешта америчку спољну политику у брутално реалан и несентименталан контекст, показујући да је крај Хладног рата могао да донесе доста тога доброг, само да се поступало нормално, без подмуклости и задњих намера – већ и због увида који пружа у стање америчких „слободних“ медија данашњице.

С друге стране, сам његов закључак пружа додатни драгоцени увид у то како, у данашњој узаврелој атмосфери, чак и један „реалиста“ од имена и репутације у самим врховима америчке интелектуалне, па и естаблишмент јавности – осећа потребу да се „прави луд“ и улепшава, односно ублажава, макар и полушаљивим тоном, слику која је све само не ружичаста. Слику ратних хушкача који су преузели контролу над главним и/или најутицајнијим америчким медијима, у време растуће глобалне политичко-економско-социјалне дестабилизације. Убедљиво аргументујући да је америчка спољна политика (бар) током последњих четврт века доживела и доживљава неуспехе управо због победе идеологије над реализмом, реалиста Волт – не одважујући се да, бар овом приликом ствари до краја назове правим именом, да објасни разлику између истинских идеологија и хуља које се иза њих (пре)често крију – и сам дели судбину свог пораженог погледа на свет. Реализам, као и сваки човек који се плаши да иде до краја у својим уверењима, тако умире још једну од својих хиљаду смрти.

С тим што вреди поновити, изнова и изнова, победници над реализмом нису ни „идеалисти“ ни „сањари“, већ они исти који су створили Исламску државу, који су започели рат у Украјини сличним бруталним методама које су користили у уништавању Југославије, који су уништили Либију и Ирак, а сада активно упропашћавају Сирију. Исти они „врло тврди људи“[vii] који су, по сведочењу ни мање ни више него Веслија Кларка, 11. септембра 2001. извршили јавности невидљиви „државни удар“ у САД.[viii] И није им доста. Док су други маштали о реализму, они су свој остваривали, и наметали другима – у „идеалистичкој“ обланди, разуме се, ако не у обланди „борбе за америчке националне интересе“.

Дакле, реализам је, како нам што свесно што несвесно сведочи Волт – поражен. Збачен ванинституционалним снагама које нико није бирао. И то не само у Америци. Замењен је, бар на Западу, кулисом наводне „идеологије“ (да ли „неоконзервативне“, „либералне“ или „глобалистичке“ сасвим је свеједно), стављене у службу оправдања и рационализације приземних, и превише приземних непочинстава, све у име наводно „виших циљева“, попут „хуманости“, а заправо у име стицања апсолутне, ни од кога изабране тотал(итар)не моћи. И ништа не сме да буде препуштено случају – јер се спрема рат.

Парадоксално, то је, за једног реалисту-романтичара попут Волта, можда најмање схватљив сценарио. Што га не чини ништа мање реалним. То и јесте слабост сувог, духовно необогаћеног „реализма“. Често умеју да му промакну ствари испред носа, јер му се само зло уме чинити „нереалним“ или, пак, „ирационалним“, „теорија завере“ коју ваља одбацити, чак и ако се „завера“ отелотворава сасвим отворено. Што чини његов пораз још мање изненађујућим.

Наравно, било би лепо када би се Волтове жеље испуниле – када би се САД одрекле интервенционизма и вратиле се својој изворној улози „коректора равнотеже снага“, и традиционалном схватању улоге националне државе, са свим њеним ограничењима, али и предностима. Али – да ли је то, без тектонских поремећаја – реално? Ако ништа, искреном реалисти је бар дозвољено да сања…

[i] foreignpolicy.com/2016/01/08/what-would-a-realist-world-have-looked-like-iraq-syria-iran-obama-bush-clinton/?utm_content=bufferc3222&utm_medium=social&utm_source=twitter.com&utm_campaign=buffer

[ii] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/poraz-americkog-realizma-1/

[iii] research.hks.harvard.edu/publications/getFile.aspx?Id=209

[iv] nationalinterest.org/article/the-end-the-american-era-6037

[v] foreignpolicy.com/2009/01/06/was-ike-right-about-the-military-industrial-complex/?wp_login_redirect=0

[vi] belfercenter.ksg.harvard.edu/publication/24226/follies_and_fiascoes.html

[vii] www.vidovdan.org/svet/item/11130-2015-09-23-18-25-12

[viii] www.youtube.com/watch?v=TY2DKzastu8. Цело излагање Весли Кларка пред „Комонвелт клубом“ постављено је на:  www.commonwealthclub.org/events/archive/podcast/wesley-clark-former-nato-supreme-allied-commander-author-time-lead-duty-honor

24 гласa