У тоталном расулу српског етоса водећу улогу имали су медији на вешт начин планирајући пажљиво осмишљене садржаје. Такав курс медија увек је био тесно повезан са политиком коју су званичне власти државе водиле па готово да нема разлике ни данас. Изузев што се у том смеру напредовало даље него што је то било могуће замислити пре 10, а тек пре 20 година. Но, изгледа да смо дошли близу краја тог процеса јер након свега што су урадили око себе медији и новинари се данас понашају изражено аутоимуно, односно, несмањеном жестином окренули су се и против себе.

Показатељ таквог стања јесте 19-та годишњица од отмице двојице новинара радио Приштине Ђура Славуја и Ранка Перенића у близини Ораховца.

Шест година уназад представници, новинарских Удружења у Србији изнова постављају таблу са натписом који подсећа на ову отмицу и нестанак њихових колега. Најчешће су то Удружење новинара Србије и Друштво новинара Косова и Метохије (иначе јединог огранка УНС-а као „сестринске“ организације на територији Србије чиме се отворено признаје туђа надлежност!) Није пролазило неколико дана након тога а да се у медијима не објави вест да је табла уклоњена. Вероватно ћемо и овај пут посведочити истом. Тако овај чин, из године у годину, поприма чак и црте самопонижавајућег, подругљивог поступка у коме се упорно истрајава а свесно у погрешном смеру, за шта не постоји разумно објашњење.

Не ради се овде само о површном односу новинара према киднаповању двојице колега већ искључиво о опортунизму који се и не жели обуздати.

Пре десетак, камоли пре 1998. године када су двојица новинара киднапована, незамисливо је било да њихове колеге отворено стану на страну шиптарских киднапера и да заступају идеологију зликоваца који су над њима починили злочин а њихове, и друге породице сличне судбине, трајно унесрећили. Ипак то се дешава а посебно интензивно од када је беградска власт основала политичку опцију обмањујућег назива „Српска листа“ са циљем да ојача институције такозване „републике Косово“ и учешћем Срба пружи пун легитимитет у раду квази-парламента шиптарских сепаратиста. Представници те Листе се редовно оглашавају па и појављују на поменима несталим новинарима и другим српским жртвама страдалим од шиптарских терориста.

Само присуство представника „Српске листе“, као и београдских власти које дају легитимитет настројењима сепаратиста за чији рачун су зликовци овај злочин извршили, гнусно је и недвосмислен је знак пуног уважавања стања које је на тај начин створено. Једна од метода те ужасне намере биле су управо отмице Срба који су завршавали у масовним гробницама, као предмет даље трговине људима али и трговине људским органима. Колеге ових жртава данас апелују да на тој крви настале лажи-институције шиптарских сецесиониста са КиМ, додатно ојачају. И више од апсурда – злочин!
На одржаном помену киднапованим новинарима прозивајући, с правом, међународне организације на Косову и Метохији због лицемерја коме прибегавају у свом раду, Будимир Ничић председник Друштва новинара Косова и Метохије, је затим рекао:

„Тако да Господо и у Приштини, и у Београду, и у Бриселу, Вашингтону, Берлину и Паризу…“1

Овим је Ничић математички прецизно направио поређење Косова и Метохије са државама света издвајајући овај простор као целину равну њима, односно као засебну државу.

… када помињете некакву „реалност“ на Косову узмите у обзир и ову, бруталну реалност. Убице, киднапери, терористи, зликовци, криминалци, злочинци који су отели или убили наше колеге, су и даље на слободи. Нису одговарали за своја злодела.2

Имплицинтно и још једном Ничић поручује да прихвата став Запада када говори о „реалности на Косову“ јер каже „узмите и ову реалност“. Не реалност да је тај Запад несразмерном силом на злочиначки начин у виду НАТО бомбардовања извршио војну агресију над Србијом како би подржао шиптарске терористе и кроз њих остварио и сопствене тежње о контроли овог дела света већ „реалност“ на којој они инсистирају – створену независну албанску „државу“ која у своју корист нема али баш ни један аргумент. А реалност, која је заправо на тај начин створена и о којој готово сви ћуте, јесте да данас имамо злочиначку НАТО творевину која служи за регрутовање исламских терориста, транспорт оружја за потребе исламиста и међународни шверц наркотика под контролом Америчке владе, са центром у највеће војном кампу ван САД Бондстилу. Поред тога на том простору је у сваком смислу извршен геноцид над српским народом и светињама, имовина се узупира а трагови постајања истематски уништавају.

Међутим, признајући за легално наслеђе плодове варварских злочина НАТО пакта, Ничић попут осталих прећуткује њихову спрегу са терористима констатујући да су злочинци, њихови савезници, још увек на слободи. Ово би било страшно да било који човек помисли и изговори али када то чини представник новинара Срба са Косова и Метохије, оних који би морали да сходно свом позиву буду гласници истине, онда то има много, много већу тежину. Тако Ничић јавно декларише ту професију као поданичку, предмет лаке трговине поништавајући, видимо с првом, свако поверење у сопствени и новинарски рад људи које представља.

Екстракт ужаса налази се у чињеници да то чин представник бранше којој су и двојица киднапованих српских новинара припадала и то на обележавању годишњице тог злочина. Парадоксално је да овим Ничић и сви његови истомишљеници у ствари заступају етничку политику шиптарских сепаратиста која одбија да злочинце прогласи злочинцима већ за такве сматра колеге Будимира Ничића, са чим се на крају и он слаже лицемерно се питајући „где су кривци“?!

„Инсајдер“ преноси да је Ничић још рекао и да „не може да се говори о напретку Косова“3 док су на слободи одговорни за отмицу. Било да је то рекао Ничић или „Инсајдер“ тако интерпретирао, ово је печат одобравања на киднаповање и, нажалост, извесно убиство двојице новинара опет од стране њихови колега и сународника Срба.

Члан управе УНС-а, новинар Живојин Ракочевић, каже:

„Има сасвим довољно доказа да се обнове поступци. Има сасвим довољно доказа да Специјални Суд о ком’ се толико говори, узме у обзир да су професионалци и људи убијени или отети зато што су радили свој посао.“4

Ако има довољно доказа, шта господина Ракочевића спречава да те доказе изнесе будући да је и сам новинар и то са завидним утицајем у тој бранши у Србији? Зашто сам не учини потез и те доказе изнесе, што може и анонимно како не би себе довео у опасност, тако да они постану доступни јавности и као такви непобитне чињенице пред којима ће Запад бити посрамљен, шиптарски зликовци разоткривени, природа терористичког покрета албанских сепаратиста додатно потврђена а акција привођења правди и разоткривању судбине отетих новинара неизбежна? С обзиром да се ради о новинарима нема сумње да би подршку у томе добили од свих већих Удружења те врсте у свету а та моћ је и те како огромна!

Међутим, дешава се супротно, Ракочевић прозива оне за које и сам зна да сазнања и доказе о српским жртвама свесно уништавају или крију! Врло неодговорно, и без сумње тек покушај прања савести. Уместо да учини нешто ако је дошао до неких сазнања, он одговорност пребацује на:

1. Институцију основану по законима и тзв „Уставу“ исто тако лажне „републике Косово“. Попут Ничића и он директно апелује на већу ефикасност тих монструм – институција лажне државе.
2. Па чак и као такве – још увек непостојеће, неформиране „институције“!
3. Нејасно је зашто српски медији, па и господин Ракочевић, негирају изјаву бивше представнице паралелне и илегалне америчке амбасаде на Косову и Метохији, Трејси Џејкобсон која је експлицитно нагласила да тај „Специјални Суд“ неће обрадити више од десетак случаја ратних злочина а да ће „Овај суд отклонити црну мрљу која стоји над ОВК и никако се неће бавити славном борбом ОВК“!5 Како после тога помињати и очекивати било какву правичност у његовом раду, ако већ досадашње вишедеценијско искуство у дносу Америке и Запада према Србима није довољно? Није ли и то пребацивање одговорности на оне за које знамо да неће ништа да ураде?

Ракочевић наставља:

„Ми смо, ево већ, 20 година у доказивању да су они жртве. А сада треба да уђемо у фазу када ћемо ући у Судницу и моћи да погледамо осумњичене за отмице, за убиства, за злочине који су направљени“.6
Прва реченица овог пасуса, многостуко је проблематична. Зашто доказивати да су киднаповани новинари жртве? Зар могу нешто друго да буду? Коме ту очигледност доказујемо и како то чинимо толико дуго? Све и да су двојица новинара жртве било које регуларне војске, а не терориста, они су жртве криминалног акта услед неоправданог и противзаконитог лишавања слободе након које им се губи сваки траг! Ако имате пред собом страну која то игнорише, како што са Западом јесте случај, зашто онда таквоме било шта доказивати када унапред знате исход?

Но, он наставља да инсистира и чак психички приморава јавност, искључујући сваку другу могућност, на признавање легитимитета поменутог Специјалног Суда за злочине албанских терориста приказујући поступак, унапред најављен као обмана, чак пожељним констатујући да „треба да уђемо“ у нову фазу! Даље, нејасно је ко су и где ће се видети „осумњичени“ ако тај Суд не показује никакву намеру да ту могућност „узме у обзир“ а као што смо и рекли, није ни формиран. Бесмислица која вређа не само здрав разум већ и свако здраво национално осећање.

Новинар Јелена Петковић члан УНС-а наводи:

„Новинари данас по други пут затичу спомен-плочу неоштећену, али да то не значи да су ближе сазнању о томе шта се десило са њиховим колегама“.7

А када је то био први пут и ако су је затекли неоштећену зашто су је опет постављали? Ово обележје чланови УНС И ДНКиМ постављају од 2012. године.8 До сада је пет пута уклањано и рушено од стране локалних Шиптара који и крију тајну о судбини двојице киднапованих. Непознато је да ли је и ово интерпретција новинара РТС-а Андрије Игића, коме додуше рад у корист шиптарских сепаратиста такође није стран иако је сулудо награђиван „за истакнуто и правовремено извештавање и новинарску храброст“. Већ је раније било речи о конструкцијама његових реченица које извртањем стварности „терају воду на шиптарску воденицу“.9 У најтежим ситуацијама он је успевао да говори о српским жртвама а да ни једном једином речју не каже да су нападачи Албанци! Овај пут Игић то наводи али посредно и на начин да их заправо промовише!

„Непознавање терена и конфузија у информацијама о борбама полиције и наоружаних припадника Ослободилачке војске Косова, довели су Ранка Перенића и Ђуру Славуја у ситуацију да са главног пута ка манастиру у Зочишту скрену на споредни пут, који је за њих био кобан“.10

Према Игићу киднапери не само да нису експлицитно Шиптари, или макар Албанци, већ више нису ни терористи него „наоружани припадници“ па без икаквих наводника – Ослободилачке војске Косова. Вероватно није хтео али овако искривљеном истином он је заправо рекао да су киднаповањем његових колега „наоружани припадници“, иначе формација искључиво етнички Албанског састава – ослободили Косово! Овакав склоп реченице се може тумачити другачије па и пренебрегнути речено али онда када се не би знало колико вешто и промишљено Игић то иначе уме да ради.

Српски новинари су на том месту затражили да се открију и убице албанских новинара посебно до 1999. па до данас.11 Међутим, сличног апела са албанске стране нема. Зашто се не учини напор да албанске колеге изнесу своја сазнања о страдању Срба која неоспорно имају? Или да се, поред оваквих захтева, затражи да они Албанци који подржавају политику лажи против Срба и стварања атмосфере линча у својим извештајима, одговарају за то? Не, таквих апела нема, битно је да су Срби, жртве, затражили правду за оне који о злочинима над њиховом колегама одбијају да проговоре сматрајући такве поступке легитимним! Да ово не буде погрешно схваћено – албански новинари релативизују жртве то јест о српским не желе да говоре а албанске чак измишљају. Због тога захтев за заштиту таквог начина рада може само да утвди те новинаре да наставе и умноже своје искривљене, непроверене и лажне извештаје.

Ипак ће све остати на званичним изјавама јер најчешћа реакција јавности јесте слепо и непромишљено прихватање изнесених осуда, па чак и извесна сатисфакција овим ставовима. Они који пак не буду задовољни и који буду хтели да проникну у изјаве Ничића, Ракочевића, Петковићеве, Игића… изоставиће друге новинаре верујући да постоје такви који се са овим не слажу. Међутим, какве користи имамо од немог и неисказаног неслагања новинара наспрам признавања ауторитета и заступништва оваквих представника? И шта очекивати од других када ни они који су угрожени од истих чак и данас док обављају свој посао, не траже правду већ прихватају подаништво?

А подаништву је разлог новац. Господин Ничић је новинарством почео самостално да се бави не ради ширења истине већ као врстом бизниса у време док су медији на српском могли да рачунају на повећи део колача од новца који ЕУ и Америка издвајају за медије на КиМ. Kроз свој Медија центар у Чаглавици Ничић је временом почео активно да промовише и тзв „републику Косово“12 то чини и кроз своје извештаје за Глас Америке али и у ауторској емисији „Слободно српски“. Ничић је и данас је на буџету америчких агенција и разних организација, што му је главни извор прихода. Због тога је његов императив сервилност према Америчкој политици, а знамо да она агресивно заступа независност косовских Албанаца, тачније отимање српске територије. А онај ко је у стању да то чини не може да буде ни у стању ни у позицији да заступа интересе српског народа и да тражи правду за српске жрве.

Са друге стране Ракочевић је имао извесне „испаде“ на пољу националног показујући приличну храброст. Штета је само што су то били испади за јавност и лични бенефит док је „испод воде“ припремао терен за успостављане шиптарске државе. Он ће рећи несвесно – да само промовише демократизацију и европски пут Србије! Кудикамо, будући да је у овом послу протеклих готово 30 година, могуће је да му савест олакшава то што он и није са Косова и Метохије већ из Црне Горе, тачније Мораче, одакле је дошао у Приштину на студије књижевности. Медиј чији је главни и одговорни уредник био од 1999. па све до владавине режима Бориса Тадића, када постаје именован за члана РРА, у потпуности је прихватио да буде финансијски завистан од „владе Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Канаде и Немачке. Осим наведених страних канцеларија, које су до сада остале наши главни донатори, подршку радију су пружали и Национална задужбина за демократију (НЕД), Балкански труст за демократију (БТД), Косовски фонд за отворено друштво (КФОС), амбасаде Норвешке, Финске и Швајцарске у Приштини, ИРЕX, УНДП, УНФПА и многи други“13 наводе на овом радију.

Током расправе у Скупштини Србије за именовање Ракочевића за члана РРА, тадашњи посланик и члан СРС Александар Мартиновић изнео је анализу о његовом раду закључивши да „свако ко изгради онакву медијску империју располаже таквом количином моћи и власти да може сваког тренутка да реализује своје личне амбиције и прохтеве сваке врсте и да преточи у реалност, на корист али и на штету своје друштвене заједнице, сваки замишљени пројекат било ког карактера и циља“.14 Ракочевић је тада ипак постао члан ове агенције. За директора Дома културе у Грачаници именован је септембра месеца 2013., пред прве и најпогубније сепаратистичке изборе одржане на целој територији КиМ, како је договорено у Бриселу. То можда не би било тако страшно да то није представљало гашење српских институција и њихово припајање систему тз „републике Косово“ што су многи часни Срби одбили да прихвате али, Ракочевић, ето, није. Ова „привремена“ институција Републике Србије осим на државном истовремено се налази и на буџету такозване „републике Косово“ чије циљеве промовише. Тако је Ракочевић сваке године, као директор дома културе, домаћин свечане пролсве оснивања општине при сепаратистичким институцијама! 15 – 16

Ова институција је тачка која материјално спаја ову двојицу представника новинара. Осим што, поред зараде из Србије, ова општина Ракочевићу обезбеђује и зараду из буџета „републике Косово“. Водећи људи те „институције“ понекад се нађу у критичким извештајима Будимира Ничића што им је, како тврди службеник ове „општине“, сигнал да неки његов пројекат финансијски подрже па тако и долази до „измирења“.

Пре две године Ничић и представник УНС-а, Нино Брајовић, близак пријатељ Живојина Ракочевића, обели су се у овој „општини“ и од сепаратистичких органа добили земљиште за изградњу Новинарског дома17. Будимир Ничић је захвалио „одборницима општине Грачаница и истакао да тек следи тежак посао проналажења донатора спремних да помогну изградњу Новинарског дома“.18 Замисао је била да Новинарски дом буде самоодржив што значи само још једна „црпна станица“ за разне расположиве буџете. Институција никада није завршена а нејасна је и фаза у којој се он уопште налази. Занимљиво је да и ту вест прати закључак везан управо за помен новинарима: „У току дана, представници УНС-а и ДНКиМ четврти пут поставиће спомен плочу отетим колегама из Радио Приштине, Ђуру Славују и Ранку Перинићу“ иако је састанак одржан у мају те године. О каквој се рачуници радило може се само претпоставити. Нешто раније Ничић је учествовао на трибини о српским медијима на Косову и Метохији где је са колегама закључено да би „многи медији на српском језику на Косову могли ускоро да буду угашени због малог тржишта и финансијске неодрживости“.19

Петковићева, новинар портала Вести-онлајн, није се финансијски пронашла у овој причи (барем колико је познато) али не заостаје у свом раду у промоцији лажне шиптарске државе које тече упоредо са извештајима о тешком животу Срба за који, лако доказиво, огромну заслугу имају баш Срби при шиптарским „институцијама“ који су њени редовни саговорници. Иако јој је више пута детаљно указано на то да сви ти чиновници крше закон и Устав Републике Србије и чине издају учешћем у раду сепаратистичких структура, да не долазе из народа и да су силом наметнути и лажни представници Срба она је та сазнања свесно игнорисала и наставила да их јавноси представља као легитимне. То јој је обезбедило покровитељство Ракочевића које није занемрљиво, напротив и те како повољно може да утиче на каријеру.

Андија Игић је такође вишеструки играч. Агресивним анти-српским извештавањем зацементирао је свој положај у државној телевизији Србије која не може да пронађе агилнијег сарадника на терену. Да му сарадња са сепаратистичким властима није страна већ смо навели а да му ни цена није висока доказ је фактура општине Клокот (по систему тзв „републике Косово“) за коју му је исплаћено неколико стотина евра за „куповину камере“ а што је одобрио њен градоначелник Срећко Спасић у свом крају познат по злој вољи и још горој нарави.

Више је него јасно да су материјална средства једини разлог оваквог квази-новинарског извештавања и безусловне сервилности истомишљеницима оних који су пре 19 година отели Ђуру Славуја и Ранка Перинића јер су били Срби и домаћу јавност извештавали о злочинима терориста на КиМ и тадашњим догађајима. Нажалост, ово уопште није први случај да колеге, па и рођаци, несрећних жртава узму учешће у трговини њиховом судбином а ни ови новинари нису уопште једини који то чине.

Свега овде наведеног се треба сетити сваки пут када читате вести званичних агенција о Косову и Метохији и слушате о безизлазном положају српске стране што као последицу „диктира“ удовољавање албанским захтевима по замисли Запада и извештајима српских новинара.

 

 

  1. UNS traži novu istragu o novinarima stradalim tokom sukoba na Kosovu youtu.be/nHX9QBapM0M?t=52s
  2. Исто
  3. insajder.net/sr/sajt/vazno/6479/UNS-tra%C5%BEi-novu-istragu-o-novinarima-stradalim-tokom-sukoba-na-Kosovu-(VIDEO).htm
  4. UNS traži novu istragu o novinarima stradalim tokom sukoba na Kosovu youtu.be/nHX9QBapM0M?t=1m25s
  5. РТС: Џејкобсон: Специјални суд ће скинути црну мрљу
  6. www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/1836672/dzejkobson-specijalni-sud-ce-skinuti-crnu-mrlju.html
  7. Види под – 4
  8. РТС: годишњица нестанка новинара на КиМ – www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2843709/godisnjica-nestanka-novinara-na-kim.html
  9. УНС саопштење о помену – www.uns.org.rs/saopstenja/48518/danas-se-navrsava-19-godina-od-otmice-djura-slavuja-i-ranka-perenica.html
  10. КМ новине: Срамота: Новинару РТС-а, Андрији Игићу, награда за храброст за извештавање са КиМ! – www.kmnovine.com/2015/12/blog-post_67.html
  11. Види под – 7
  12. Види под – 8
  13. При дну сајта истакнут банер за „Република Косово – Канцеларија премијера“ – medijacentar.info/en/homepage/
  14. КИМ радио, сегмент „О нама“ – www.radiokim.net/strane/o-nama.html
  15. Види обраћање Александра Мартиновића – otvoreniparlament.rs/transkript/6621?page=8#govor-952163
  16. Програм обележавања који су припремили „Општина Грачаница и Дом културе“ – www.togracanica.org/?strana=239
  17. Званични сајт ове општине (на списку општина државе Србије ова општина не постоји већ је регистрована као Месна заједница града Притине) – kk.rks-gov.net/gracanice/Home.aspx
    rtg.rs/?p=24575
  18. УНС о Новинарско дому – www.uns.org.rs/desk/Drustvo-novinara-kim/30402/opstina-gracanica-dala-zemljiste-za-izgradnju-novinarskog-doma.html
  19. Српским медијима на Косову прети гашење због тржишта – www.uns.org.rs/desk/Drustvo-novinara-kim/29474/srpskim-medijima-na-kosovu-preti-gasenje-zbog-trzista.html

 

10 гласовa