На почетку могли би се подсетити како је последњих година у политичком дискурсу, и домаћем и међународном, упадљиво смањена употреба речи које се везују за демократију и процесе који је прате, а који су некада сматрани главним политичким вредностима и циљевима Запада и поносно су истицани у свакој прилици. Уместо тога све чешће слушамо термине који говоре о „елитама“ односно „елитизму“ као нечему што креира финансијске токове, политичке процесе и друштвена кретања уопште. То свакако није случајно. Демократија полако одлази у заборав као цивилизацијска вредност Запада. Могло би се рећи да су, у датом тренутку, оквири које подразумева заклињање у демократске принципе постали претесни креаторима савремених глобалистичких процеса који више и не крију да им је циљ стварање једног тоталитарног друштва, које тренутно називају „униполарним светом“.

И шта су они урадили?

Они су једноставно скинули ту маску „демократичнисти“ коју су носили толико година и одбацили је као што змија одбацује своју кошуљицу. Како би то учинили без друштвеног отпора употребили су формулу „управљама кризама“ и тако се догодио онај чудесни 11. септембар. 2001., који можемо сматрати датумом када су тзв. „западне демократије“ практично ушле у оно што можемо назвати пост-демократском ером. По евидентно примпремљеним сценаријима Запад је, за само пар година, отворено суспендовао бројна људска права и грађанске слободе појединца и застрашивањем грађана отворио пут владавини пирамидално устројених „елита“.

Истина, те елите нису буквално суспендовале „демократију“ али су је на неки начин колонизовале тако да неки савремени аутори попут Жан Kристијана Рабеа говоре о „елитистичкој демократији“, док британски социолог Колин Крауч, писац већ чувене књиге „Пост-демократија“ (2003) иронично каже да се ради о „демократији без демоса“.

 

Ту неминовно долазимо до питања да ли је та западна демократија икада била стварна вредност и циљ тих друштава или само стадијум и оруђе стрпљивих креатора глобалистичких процеса за уништење националних држава и освајање нових територија корпоративном капитализму који стоји у основи Новог светског поретка?! Ниво садашњих демократских права у западним земљама, битно сужен и симулиран у односу на пре 20-так година, јасно говори да се ради о овом другом.

И тако долазимо до утицаја који је увоз западне демократије деведесетих имао по српски народ и државност.

ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА И РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

Нећу рећи ништа ново ако констатујем да се процеси везани за разбијање СФРЈ подударају са процесима демократизације југословенског друштва по западним принципима, као и да тај процес демократизације није ишао спонтано већ је креиран и усмераван од стране западних центара моћи.

У том смислу вишестраначки избори одржани 1990. године на територији СФРЈ практично су били први институционални корак у разбијању Југославије. Био је то  анти-српски процес који је српском народу донео не само велика страдања, неправду и понижења, већ је на најболнији начин поново отворио сву сложеност решавања српског националног питања. Тих година реч „демократија“ за Србе је била нада и разочарење, обмана и бич.  Евидентним несналажањем тадашњег српског интелектуалног, политичког и војног естаблишмента да у натураним „демократским процесима“ заштити легитимне националне интересе, српски корпус нашао се развејан у четри нове државе (Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег уситњавања и подела кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области.

Практично, у тренуку док је славио освајање имагинарних демократских слобода, и заносио се нереалним обећањима о добробити европских перспектива, које су му давали агенати страног утицаја лоцирани у новоформираним политичким странкама, српски народ је ушао у процес губљења вековних територија, одбацивања својих најзначајнијих цивилизацијских вредности и потирања сопственог националног идентитета. Увек на штиту демократије, увек са префиксом „демократски“!

На тај начин, српски народ је постао једна од првих колективних жртви отвореног напада корпоративног капитализма на аутохтоност и субјективитет нација, а ради успостављања тоталитарног друштва познатог као Нови светски поредак, или униполарни свет.

 

Агресија на српски народ наставила се пето-октобарским пучем којим је успостављена власт корумпиране квислиншке политичке елите, као и активирањем глобалних манипулативних и казнених механизама који су имали за циљ да дрском заменом теза српском народу импутирају статус колективног кривца за процес распада Југославије у коме је био највећи губитник и жртва, а Западне земље ослободе одговорности за агресију на српски народ и евидентни злочин против мира које су починиле и појединачно, а и колективно (као НАТО алијанса).

Последица наведених процеса, у националном смислу, није само да је српски народ  изгубио своје природно, историјско и биолошко право да живи у једној држави, већ се као колективитет нашао у врло тешком положају па можемо констатовати да се данас, на свим етничким просторима које насељавају Срби, рачунајући и државу-матицу, једино кроз Републику Српску, може остварити задовољавајући степен људских и националних права српског народа, као и основни облци његовог културног и верског организовања.

Све изречено јасно указује да се српско национално питање, почетком 21. века, практично вратило два века уназад, на време које је претходило чувеном Гарашаниновом “Начертанију”, са том разликом што, за разлику од ондашње Кнежевине, властодршци пост-петооктобарске Србије не показују никакв институционални интерес за положај свог народа у новоуспостављеним балканским државама на тлу бивше СФРЈ, чак ни у оном домену које предвиђа међународно право. Напротив. „Демократске“ српске власти као да су заборавиле на принцип реципроцитета у међународним односима, па поносно говорећи о томе како мањинама дају „највише европске стандарде“ као да не виде како и у којим условима живи да српски народ у окружењу (пре свега у Хрватској и Албанији, али и на привремено окупираном Космету).

Укидањем Министарства за дијаспору српске власти показале су озбиљну националну некомпетентност, неодговорност и одсуство визије у решавању, разбијањем Југославије, изнова актуелизованог српског националног питања, а свођење Министарства за Космет на ниво владине канцеларије, чије је вођење поверено једном политичком приправнику, само је један од корака којим садашње српске власти демонстрирају Западу своју спремност да одустану од третирања Космета као дела територије српске државе.

Поражавајућа је, али непобитна, чињеница да српска држава и њене националне институције, ни после више од две деценије од разбијања јединства српских етничких простора, немају не само националну стратегију, него чак ни концепт,  који би се озбиљније бавио перспективом српског народа на његовим вековним стаништима, или успостављањем и јачањем покиданих српско-српских веза  на Западном Балкану.

Уместо тога дешава нам се један други процес, процес нестајања Србије у Новом Светском Поретку, као и процес организованог уништавања историјског, верског, културног, социјалног и сваког другог идентитета српског народа.

 

Све те операције изводе се у оквиру тзв. „демократизације“ и „европејизације“, а српском народу у крајњем исходу не нуде бољу перспективу од оне коју су, у новијој историји, имали амерички Индијанци. Можда, чак и лошију.

РАСТАКАЊЕ СРБИЈЕ У НОВОМ СВЕТСКОМ ПОРЕТКУ

Гледано са ове временске дистанце нема никакве дилеме да је пето-октобарским пучем 2000-те године, Србија практично припојена Новом Светском Поретку и да од тада постаје део једног ширег тоталитарног уређења заснованог на дегенаративном систему вредности који разара постојеће друштвене системе, слама нације, а на појединца  гледа искључиво као на ресурс или оруђе корпоративних елита које се израбљује до физичког уништења.  И од тада, практично, почиње процес растакања Србије у том корпоративном монструму чија је идеологија у Лондону, вера у Риму, а оружје у Вашингтону, а који се у овом тренутку испољава као процес тзв. „евро-интеграција“.

 

У много чему тај процес показује све одлике  тихе (меке) окупације српског животног простора, па би за симулацију демократије која нам се данас нуди у Србији најадекватнији назив могао бити „окупациона демократија“! Бројни су показатељи који на ово указују, а свакако највише пажње треба посветити одрицању од државног суверенитета.

ОДРИЦАЊЕ ОД СВИХ ВИДОВА ДРЖАВНОГ СУВЕРЕНИТЕТА

Инкорпорирање у Нови светски поредак подразумева слабљење атрибута државне суверености како би се корпоративном капиталу избрисале било какве препреке, не у слободном протоку и стицању профита, како се кроз контролисане медије лажно представља окупираним нацијама, већ у стицању власништва над постојећим природним, индустријским и људским ресурсима, што је стварни циљ глобалистичких процеса.

 

У ту сврху српски „демократски“ властодршци спремно су прихватили одрицање од свих видова суверенитета:

  • територијалног
  • економског
  • политичког
  • војног

а. Територијални суверенитет

 

Србија представља јединствени пример државе која се зарад магловитих интеграционих процеса, вољом политичког режима, а кршећи сопствени Устав и законе, не само одрекла ингеренција над значајним делом своје територије (Косово и Метохија) већ и отворено помагала настајање друге државе на свом државном простору. Такође, Србија практично нема рашчишћене међуграничне односе са својим суседима из бивше СФРЈ (пре свега Хрватском и Македонијом) и према тој чињеници односи се потпуно индолентно. Хрватска је већ наговестила да ће њено виђење проблема границе на Дунаву бити услов за давање сагласности на чланство Србије у ЕУ.

Овде свакако треба додати и спремност Вучићевог режима да кроз најављену промену Устава подржи даље слабљење територијалног интегритета кроз стварање тзв, „прекограничних регија“ (Санџак) са атрибутима аутономије и толерисање елемената државности Статута АП Војводина.

б. Економски суверенитет

Економски суверенитет који је обично прва и најважнија мета глобалистичких процеса подразумева право државе на сопствену и независну примарну емисију, право на креирање и спровођење сопствене монетарне политике, постојање националног банкарског система, аутономију у доношењу пореских прописа и независност у доношењу осталих мера економске политике.

Ништа од овога данас не постоји у Србији. Централна банка, којој је законом зајамчена пуна независност од сопствене државе у потпуности је, мрежом тешко схватљивих уговора и апсурдних зајмова, зависна од међународних финансијских институција на које је практично пренела све ингеренције везане за примарну емисију и монетарну политику, а носиоци пословног банкарства су стране банке које на тај начин у потпуности контролишу привредни, али и социјални амбијент у држави.

Иако је имао конкретне понуде Русије и Кине за финансијске аранжмане које би га ослободиле смртоносног загрљаја ММФ-а и Светске банке, Вучић их је одбио и наставио гурање земље у финансијски амбис, који води у предавање целокупног националног богатства у руке глобалног, корпоративног, капитала које ове институције представљају.

 

в. Политички суверенитет

Без обзира на сложеност дефинисања овог појма, посебно у ери глобализације, за потребе овог текста појам политичког суверенитета третираћемо као право државе да води суверену спољњу и унутрашњу политику, као и да има јединствени политички систем на целој својој територији.

Србија данас нема ни једно ни друго.

Иако је политичким фингирањем и пуном контролом медија Вучић покушао да на јавност остави утисак некакве политичке самосталности, начин на који влада Србијом и однос према западним чиновницима потпуно је оголио његове позиције евро-атлантског политичког вазала, који интересе својих  налогодаваца ставља изнад интереса свог народа и државе.

Што се тиче политичког система, након одлука Уставног суда везаних за неуставност Статута Војводине и суспензије Устава тзв. „Бриселским споразумом“ евидентно је да јединствени политички систем у Србији не постоји. То потврђује и формирање практично паралелног система у Рашкој области и албанским срединама на југу Србије, као и стални директни контакти западних дипломатских представника са локалном самоуправом у тим срединама, без учешћа званичног Београда.

г. Војни суверенитет

 

Без обзира на манипулативне механизме које користи да то прикрије и формалног заклињања у некакву „војну неутралност“ јасно је да се Србија одрекла свог војног суверенитета у корист приближавања НАТО-у, војној сили глобалне светске елите. Потписивање ИПАП и СОФА споразума, слање српских војника у казнене НАТО експедиције, одржавање про-западних панела, увуђење НАТО стандарда, само су неки од видљивих показатеља ове чињенице.

 

 

 

Али, није само одрицање од свих видова државног суверенитета показатељ да је савремени глобализам зарио своје смртоносне канџе у тело српског националног бића, мада би и само то била довољно застрашујуће. Ту је и мноштво других показатеља видљивих сваком грађанину Србије, које ћемо због уоквирености временом само кратко споменути:

  1. Драстично повећање цена хране, воде и енергије.

Тренд успостављања контроле над ресурсима хране, воде и енергије спада у најважније процесе савременог глобализма са очигледном намером да се у датом тренутку право коришћења ових општих добара искористи као:

  • извор енормних профита
  • инструмент притиска и уцене, односно владања масама
  • подлога за уношење у људски организам различитих супстанци које могу деловати на свест, генетику или здравље становништва

Први облик овог сложеног, али лако уочљивог, процеса на новоосвојеним територијама јесте убрзано повећање цена хране и енергије и загађивање јавних (бесплатних) извора питке воде. У Србији ови  процеси започели су одмах по именовању Зорана Ђинђића за премијера Србије, а Вучић их потпуно заокружује. Индекси раста цена хране, воде и енергије вишеструко су већи од било којих других економских показатеља.

  1. Потпуна контрола медија и утицај на политичку свест

 

Нема потребе посебно образлагати сваком видљиву чињеницу да се у Србији степен слободе медија, директно и индиректно, буквално сужава из дана у дан и да они постају инструмент владавине којим се симулирају процеси који у реалности не постоје (поред осталих и демократија) а који за циљ имају сужавање критичке свести становништва и пасивизацију отпора тзв. мекој окупацији у којој се Србија налази.

  1. Контрола изборног система као део евроатлантистичког освајања Србије

 

Изборни систем можемо дефинисати као сложени механизам састављен од низа техничких елемената изборног процеса од којих сваки на свој начин утиче на карактер изборног тока и резултат избора. Од тога ко и како контролише овај механизам зависи степен стварне слободе избора, а самим тим и карактер друштва.

Контрола изборног система у Србији, мимо закона и стварне потребе препуштена је ЦЕнтру за Слободне Изборе и Демократију (ЦЕСИД), евро-арлантском институту који делује кроз форму невладине организације, а коју финансира низ западних амбасада и глобалистичких институција, међу којима: Европска Комисија, Европска Агенција за Реконструкцију, Немачки Маршал фонд, Фонд браће Рокфелер, Хелсиншки комитет за људска права, НДИ, ЦИДА и други.

ЦЕСИД у Србији данас има 165 општинских тимова, 16 локалних и 5 регионалних канцеларија, као и 21.000 регистрованих посматрача, а остварује интензивну сарадњу са преко 60 НВО евроатлантског усмерења. На тај начин, према сопственим наводима “ЦЕСИД је у стању да кроз разгранату мрежу својим активностима покрије сваку општину у Србији и изведе низ различитих активности и по обиму и по трајности”.

ЦЕСИД је и члан Европске мреже организација које се баве посматрањем избора – ЕНЕМО и као њихов званични посматрач учествује у контроли али и обликовању изборних процеса широм света.

И током избора који Србији предстоје сведоци смо да ЦЕСИД објављивањем резултата својих наводних анкета и кршећи изборне прописе јасно фаворизује једну (владајућу) политичку опцију  и обликује изборни процес.

  1. Формирање нових “политичких елита” као механизам управљања Србијом

Владање кроз тзв. “политичку елиту” устројену по пирамидалном принципу, једно је од обележја држава које окупира Нови светски поредак. Та “елита”, по правилима њених одабира, која немају упориште у бирачком процесу (који је симулиран), састављене је од људи без харизме и знања, без идеологије и скурпула, без радног и животног искуства, којима је превасходни циљ лагодан живот, лако богаћење и недодирљивост пред законом. Из сумњивих школских клупа заузимају висока места у влади, скупштини, и осталим државним институцијама, а њихову неспособност и тешке намерне или случајне пропусте покрива таблоидни медијски муљ. Будући да њихов успон није плод способности већ одабира надређених, они су спремни буквално на све што се од њих тражи да би остали “одабрани”. Људи попут Небојше Стефановића, Марка Ђурића, Бранка Ружића, Зорана Бабића, Синише Малог и осталих, само су врх леденог брега који прети да од Србије направи савремени Титаник.

  1. Подривање православља као темеља српског националног идентитета

 

Због специфичне улоге и значаја коју је Православље имало у настанку и очувању српске државности и националног идентитета, оно је увек у историји било природна мета напада оних који су желели да овладају српским етничким просторима и загосподаре српским народом. Отуда није изненађење, што се СПЦ нашла на удару тзв. носиоца “демократских промена” одмах након што је евроатлантизам зарио своје канџе у Србију пето-октобарским пучем, али мора се нагласити да по интензитету, свеобухватности, ангажованим ресурсима и бескомпромисности, тај напад представља сигурно највећу опасност са којом се СПЦ суочила у својој историји. Посебно су на мети Светосавље и Косовски завет као специфични облици испољавања српског православног и националног идентитета.

Поред наведених постоји и низ других лако уочљивих друштвених процеса који јасно указују на тенденцију утапања Србије у Нови светски поредак, односно њено претварање у колонију корпоративног капитала, које се формално одвија кроз процес тзв. “европских интеграција” (попут “реформи” здравственог и образовног система, успостављања потрошачког менталитета итд) али се њима нећемо сада детаљније бавити.

З А К Љ У Ч А К

Сумирајући напред речено, још једном ваља истаћи да је све оно што се изродило из тзв. „демократизације“ деведесетих прошлог века,  по српски народ и државност, имало и има трагичне последице, што је са ове временске дистанце сасвим јасно видљиво.

Тада започети политички процеси кулминирали су злочиначком агресијом на српске етничке просторе и успостављањем марионетског режима, заснованог на квислиншкој политичкој „елити“, који нас испоручује онима који, никада нису били и неће бити наши пријатељи, нити ће нас третирати као себи равне. Ако нам процес тзв. „европских интеграција“ и може донети некакву демократију то може бити само окупациона „демократија“ чије контуре већ можемо сагледати у начину и облику Вучићеве владавине.

Такође, морамо се припремити и на варијанту да у том „новом“, униполарном, свету и времену који нам се нуде можда има места за Србију са њеним богатим животним ресурсима, али не и за Србе као аутохтон и слободан народ!

Отуда је питање борбе за мултиполарни свет, за очување породице и православних вредности не само идеолошко или политичко, већ пре свега егзистенцијално питање за српски народ и државу. А зна се да ту борбу данас предводи Русија, Мајка Словена, над којом свиће зора Трећег Рима. Што пре се окренемо на ту страну, што пре одбацимо окове западне окупационе „демократије“, то боље.

И да завршим цитарајући једног од претходних излагача, сјајног Ендрју Корибка, ВРЕМЕ ЈЕ САДА!

Излагање на Конференцији ФСК „Резултати западне демократизације на постјугосковенском продтору – 1990-2016.

Прочитај без интернета:
42 гласa