„Наша средства су особни примјер, књига ријеч. КАДА ЋЕ СЕ ОВИМ СРЕДСТВИМА ПРИДРУЖИТИ И СИЛА? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Ово разликовање је важно, јер рушење и грађење не захтјева подједнак ступањ психолошке и материјалне припремљености. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити.» (АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ – Исламска декларација–Исламска власт 3/2)

У специфичном политичком процесу, кроз два комплементарна програма, (Исламска декларација Алије Изетбеговића и Програм СДА, странке коју је он утемељио) обликовала се и радикализовала свијест октроисане нације а босански муслимани од европске етничке групе „претворени“ у вјерску заједницу, неисторијског типа, исламску по одређењу и снажно конфронтирану са властитом културом и цивилизацијом.

Исламска Декларација је најбитнији, аутохтони докуменат вјерске обнове, препорода и радикализације. Потцјенити њен значај значило би не схватити нужност фазе вјерске подуке која један европски народ удаљава од европске мисли и усмјерава га на пут активног исламизма, односно ВЈЕРОВАЊА И БОРБЕ тј. „ИМАН-а“ И „ЏИХАД-а“!!!

То и представља животно дијело Алије Изетбеговића: гурнути властиту нацију у вртлог проблема са којима се суочавају „остале исламске земље“, заинтересовати босанске муслимане за догађаје у арапском свијету, за нову неоосманску агенду Турске, за Иранску револуцију, за Исламску и атомску републику Пакистан – приближити Палестину Босни, расправљати о Сирији, Авганистану, Ираку; бити забринут за односе Сунита и Шиита… од стварне историјске браће (Срба и Хрвата) направити непријатеље, вјечне и непомирљиве, а од Арапа, Турака, Перзијанаца и других муслимана направити вјерску браћу, која другачије изгледају, другачије се понашају, другачије говоре, имају потпуно другачији однос према породици, друштву, држави и себи али, који су једина, права браћа. Исламска.

Изетбеговићев пројекат је успио и зато га је неоправдано заобилазити или игнорисати. Злокобно политичко наслијеђе подржано је и биолошким наслијеђем овог фундаменталисте.

Бакир Изетбеговић је данас највећи проблем Босне и Херцеговине, изградње њених институција, поштивања уставних права, обавеза и „Европског пута“. Одвратна политичка биографија сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина, свједочи о држави, о Бошњацима и времену у којем живе, те о потпуном, заједничком моралном паду и политичком бесмислу договорне политике која води БиХ на путу ка ЕУ.

А терористи, бивши муџахедини и вехабије, повратници са сиријског и ирачког ратишта, а политичка убиства за која Бакира отворено оптужује Сефер Халиловић, која је често помињао и Фахрудин Радончић, прикривање ратних злочина за које га је оптужио бивши потпредсједник СДА и потпредсједник Федерације Мирсад Кебо, а корупција и криминал за који га оптужују дојучерашњи сарадници… то ваљда није проблем на Европском путу.

Пред Републиком Српском као и пред Босном и Херцеговином је тешко вријеме и сложене безбједносне прилике, које компликују криминализоване правосудне институције, девастиране безбједносне агенције на заједничком нивоу, неспособан Министар безбједности хрватског поријекла, снажна радикално исламистичка мрежа подржана од владајуће СДА као и истакнутих службеника америчке и енглеске амбасаде у Сарајеву, те покушаји реализације украјинског и либијског сценарија на улицама Бања Луке, са наранџастим паткама и револуционарима, Изетбеговићевим послушницима.

Од 1991. преко 2001. до 2016. године – четврт вијека, двадесет и пет година, БиХ је представљала најважнији центар свјетског тероризма. У другом мјесецу 1996, најважнија Ал Каидина војна формација на планети – одред ‘Ел Муџахедин“ бројао је 1774 војника, и не само војника него и проповједника. Послије рата у БиХ, плански и уз подршку западних обавјештајних служби, некажњени након злочина, раширили су се по Балкану и Европи, али и по цијелом свијету, чинећи терористичке акције у: Дахрану, Најробију, Дар ес Саламу, Њујорку, Мадриду, Лондону, Паризу, Бриселу, Ници…

Правосуђе у Босни и Херцеговини је корумпирано, некомпетентно, потпуно под контролом политичких пигмеја, трећеразредних западних дипломата. Као и финансијски сектор, банке, безбједносне агенције, невладине организације и полтронска, нашминкана лажна опозиција и цијела Дејтонска БиХ, у којој странци контролишу све институције и друштво у цијелини али немају одговорности, ни за једну политичку одлуку и мјеру – не сносе одговорност за пензије, образовање, здравствену бригу, безбједност грађана, инвестиције. Босна и Херцеговина је зато најгори, одвратни протекторат у коме онај ко влада не одговара ни за што – само компликује живот грађанима и отежава га.

Бакир Изетбеговић лаже када тврди да Република Српска прави опструкције, руши Босну и Херцеговину и да неке изјаве предсједника Додика представљају објаву рата Босни и Херцеговини, њеном јединству и уставном уређењу. У ствари Додик јесте објавио рат – неосуђеним ратним злочинцима из Другог свјетског рата, усташама и Ханџар дивизионарима, разним криминалцима и бандитима, ИСИЛ-у и Ал Каиди – Ердогану и смјењеном Давутоглуу али… то није објава рата Дејтонској Босни и Херцеговини. 

Прецизно речено, Бакир Изетбеговић Босну и Херцеговину не води у Европу, јер он тамо не припада, већ константно, као и његов отац, упорно провоцира сукобе са добронамјерним и одмјереним комшијама, званичницима из Републике Српске и Србије.

Препознатљива и деструктивна, већа мобилност бошњачке политичке и вјерске квази-интелигенције у Сарајеву већ двије деценије правда се и храни лажним оптужбама и фалсификатима националног страдалништва у протеклом рату и наводним растом српског и хрватског национализма те међународном политичком констелацијом, промјенама у геополитичкој сфери и статусом ислама у политикама великих сила на Балкану. Права дебата о томе никада није вођена у самом народу, нити је постојала, јер су о дилемама дефиниције властитог идентитета и плановима реализације колективних циљева одлучивали недоучени политички комесари Странке демократске акције и вјерска улема, углавном, фокусирани на лични интерес маскиран врједностима ислама и лажима о његовој компатибилности са друштвеном модернизацијом и новим уставним уређењем.

Начин на који су Муслимани па Бошњаци постали таоци разумијевања свога колективног духа и идентитета само у оквиру вјерске свијести резултат је значајног учешћа народа у том вјерском покрету који је себе називао странком. СДА, као фундаменталистички покрет који је основао Алија Изетбеговић са такозваниим Младим муслиманима, гурнуо је Бошњаке у динамичну конфронтацију прво са Србима, затим са Хрватима а кроз рат у тзв. Цазинској крајини и у рат са самим собом. Данас је тај радикални вјерски покрет у сукобу са европском цивилизацијом, европским миром и европском безбједности. СДА, као класична војно-политичка организација, сарађује са свим знаним екстремним вјерским групама и организацијама у свијету – идеолошки и логистички подржава и спонзорише највеће свјетске терористичке организације (Ал каиду, Исламску државу-ДАЕШ, Фронт ал Нусра, Хамас, Ласхкар е Таибах, Боко Харам… чак и шиитски Хезболах у одређеној мјери). Свим својим политичким мјерама и циљевима, лажним и површним обећањима властитом народу, СДА је сво вријеме присуства на политичкој сцени земље и региона сукобљавала властити народ са комшијама, и цјелом Европом. 

Константно је уништавала могућност опстанка договорене, заједничке државе БиХ.

Због потпуне кризе сваког идентитета, конфузије и историјских бесмислица и неистина кроз које су Бошњаци себе сагледавали а затим и кроз саму кризу исламског идентитета („традиционални“, „турски“ или неки други ислам), кроз специфичност односа политичких елита ове заједнице са Турском, „вехабијском“ Саудијском Арабијом и шиитском Исламском Републиком Иран, или Египтом, колијевком Муслиманске браће и центром „научне легитимације и афирмације вјерског догматизма“ – универзитетом Ал Азхар. Онаква каква је ушла у рат, бошњачка нација, са Алијом Изетбеговићем на челу, наставила је са његовим сином да се испољава као необавијештена и неартикулисана народна заједница која себе тражи у крилу радикалне интерпретације ислама, прво у Хомеинијевом Ирану, јер их је привукло оно што су први пут упознали: Држава као Исламска Република, и Ислам и Република.

Тај политички дуализам и опчињеност њиме трајали су само до фебруара 1996. године, када снаге ИФОР-а које су предводили Американци брутално интервенишу на Изетбеговићев службени, параполицијски, терористички камп на Погорелици. Хапшење иранских инструктора и смјена Хасана Ченгића (министра одбране Федерације БиХ) и Бакира Алиспахића (директора Агенције за истраге и документацију – АИД), уплашило је Изетбеговићеве сљедбенике, прво браћу Латић Џемалудина и Неџада, затим Хариса Силајџића, па Ејупа Ганића, а послије и друге.

Након што се под снажним притиском Американаца Алија Изетбеговић у прољеће 1996. формално одрекао иранске војне и обавјештајне помоћи, активна улога иранских емисара у БиХ замаскирана је оснивањем бројних културних, научних и образовних организација, институција, удружења. Подсјетимо да је Ирански културни центар у Сарајеву 1994. године отворио тадашњи ирански министар вањских послова Али Акбар Велајати. Од тада до данас у БиХ је под покровитељством Велепосланства Исламске Републике Иран отворено двадесетак таквих институција, од којих су свакако најактивније: БИРДС, „Обнова“, „Мост пријатељства“, Научноистраживачки институт „Ибн Сина“, Персијско-босански колеџ, Ирански културни центар, Фондација Мула Садра, Телевизије Сахар и Бехар, Агенција Ирна, Телевизија Ириб,…
У политичком смислу, након америчке интервенције, Изетбеговићи ублажавају свој шиитски сензибилитет, окрећу се снажније Саудијској Арабији и постају искрене вехабије – мада би они инсистирали на томе да је то погрдан назив и да су они, „претходница“ тј. селефије.

И више од тога: управо су вехабизам подметнули своме народу као замјену за „сумњиви идентитет“, суштински и историјски, етногенетски, базиран на српском или хрватском поријеклу. Тај вјерски, вехабијски идентитет је у суштини тотални идентитет, самодовољан и потпун, а важан, јер коначно и потпуно прекида битну историјску и културну везу са Србима и Хрватима. Тако историјска и политичка позиција једне народне заједнице ипак почиње у разумијевању вјере и њеној примјени а кулминира у тероризму као коначној дефиницији исламског активизма и борбе муслимана за измишљена права.

Ни чињеница да су најважнији учесници Једанаестог септембра (Халид Шеик Мухамед, Ремзи Биналсибих, Мухамед Ата, Кхалид ал Мидхар, Зијад Јарах, Хани Ханyоур и Наваф ал Хазми), имали босанско-херцеговачко држављанство и учествовали у протеклом рату – не убацују у фокус јавности ни нашу земљу, у свијетлу њене улоге у концепту тероризма, нити ове догађаје и њихове учесника приближава јавности у БиХ.

Чак ни улога многих забрањених организација, које су под окриљем Високог Саудијског комитета дјеловали у БиХ (Al Haramein, Furka, Taibah International Bosnia Office, Benevolence International Foundation, Islamic Relief…) није расвјетљена, чак ни онемогућена иако их је Савјет безбједности УН ставио на све могуће црне листе. Ни терористички напади на полицијске станице у Зворнику или Бугојну, или напад на „ФИС“ Витез, америчку амбасаду у Сарајеву или убиства војника оружаних снага БиХ – нису ни два дана били најважнија вијест у локалним медијима. То истовремено значи одсуство било какве кривично-правне истраге о овим догађајима.

У суштини све би истраге водиле до вехабијских заједница и организација, затим вјерске и политичке елите у Сарајеву и на крају до западних обавјештајних заједница. Европска јавност је ову терористичку инфраструктуру назвала, једноставно „Бјела Ал каида“, а идеологија и њени носиоци у Босни и Херцеговини добили су јединствено име „ВЕХАБИЈЕ“.

Вехабизам је конзервативни вјерски покрет, у начелу и пракси фундаменталистички, јер заговара враћање на основна и изворна исламска учења уз отворену нетрпељивост према шиитима, суфизму као и либералним исламским учењима. Када вехабијски теоретичари говоре о себи и своме покрету, они га истичу као “ревивалистички покрет” тј. покрет који заговара оживљавање ислама – обнављање ислама у његовом изворном облику без западњачких иновација и оријенталне декаденције у вјери. Вехабизам заговара одбацивање сваког модернизма и враћање светој прошлости и првим сљедбеницима ислама – тј. рјеч је о враћању ПРЕТХОДНИЦИ ИСЛАМА (ПРЕТХОДИТИ на арапском СЕЛЕФЕ – зато Вехабија воле себе да зову селефије). По свим релевантним истраживачким агенцијама око 5% (пет процената) укупне бошњачке популације данас припада Вехабијској интерпретацији Ислама.

Једанаести септембар 2001. године и напад на свјетски трговински центар у Њујорку бошњачку елиту оставља збуњену, уплашену и дезоријентисану. Американци прекидају многе везе са саудијским краљевским двором и са Ал каидом, а Алија Изетбеговић подноси оставку на све политичке дужности у земљи и странци а двије године касније, подноси оставку и на овоземаљски живот.

Вехабијски кишобран није више обећавао ништа добро и династија Изетбеговић без оца предводника (Ламија, Сабина и Бакир), „уз свесрдну помоћ америчке дипломатије у Сарајеву, „открива Турску“ и већ 2005. почиње активно да се вежу за АКП и Ердогана. Кроз подршку и сарадњу очувана је цјелокупна терористичка инфраструктура, параобавјештајни апарат наставио је да трује унутрашње међуетничке односе а антисрпство и радикални исламизам постали су стуб заједничке политике на Балкану.

У почетку је Бакир Изетбеговић био само тројански коњ у „Тихићевој СДА“ али се временом из поданичког односа прешло у партнерски а затим и у тоталну идентификацију турског са бошњачким и бошњачког са турским.

Док је турска држава обављала прљаве послове за америчку владу на Блиском истоку и у односу према Русији – Ердоган и Бакир, били су корисна геополитичка комбинација.

Покушај државног удара у Турској све је промијенио.

Државни удар су иницирали, покренули и подржали Американци, њихова обавјештајна заједница уз подршку владе и Фетулаха Гулена, имама из Пенсилваније – турског Сороша. Акције пучиста имале су јасан циљ: потпуна ликвидација непослушног и непоузданог Ердогана, енергичну чистку оданих кадрова, умиривање АКП-а и демонтажу цјелокупног политичког система који је Ердоган изградио протеклих година.

У тренутку када Сједињене Америчке државе исцртавају нове линије фронта са Русијом и Кином и уз помоћ ратоборне НАТО алијансе инсталирају ракетне штитове по Европи, гомилају војску и ратну технику у балтичке земље, Пољску, Румунију, Бугарску и Украјину а у Јужном кинеском мору анимирају кинеске сусједе за конфликт са Кином – овакав Ердоган постаје сметња и кочница плановима увођења Европе и Азије у кризу новог, великог рата, који постаје планиран и неизбјежан под кринком обуздавања Русије. Ердогану је све јасно. Војска није чувар демократије у Турској нити било гдје у свјету а још мање је чувар Ататурковог секуларног наслијеђа. Ердоган, АКП, Турска војска и цјелокупно друштво су активно исламизирани у задњој деценији а неоосманске амбиције постале су опште мјесто чак у уму и осјећањима просјечних грађана.

Оно што је војска покушала одбранити и сачувати зове се „Евро-атлантско наслијеђе“ , тачније деструктивна улога Турске на Блиском Истоку, Балкану и односима са Русијом, у интересу НАТО алијансе, на линији америчке геополитичке стратегије сталног рата далеко од америчких граница. Зато се Ердоган не бори против Гулена него против америчког присуства и утицаја у турском друштву и држави – са нагласком на Турску војску.

И ето нас да свједочимо борби локалног и глобалног диктатора.

Бранећи своју политичку моћ, инфраструктуру и голи живот, Ердоган ће наредних година бити концентрисан на покушај ублажавања унутрашњих сукоба у дубоко подјељеном друштву, прије свега у односима и рату са Курдима, а на вањско-политичком плану ће мјењати цјелокупну стратегију међународних односа и позиције Турске, и орјентисати се на регионалну сарадњу са Ираном, Египтом, Ираном и Русијом. Ердоган напушта Балкан и не може бити важан геополитички играч, чак више ни присутан.

Бакир Изетбеговић, тај корумпирани фундаменталиста и ратни злочинац, пипак сваког исламистичког октопода и важан партнер и пријатељ Ердогана, није схватио да Ердоган у Турској ратује против америчких интереса и америчке владе и одговор ће морати услиједити на Балкану. Турска је потребна америчким интересима и због нуклеарних бојевих глава које се налазе на њеном тлу, и због изузетне геостратешке позиције, па ће влада САД учинити све да ослаби Ердогана, да ради на његовој смјени суптилно и да не изгуби Турску потпуно а Бакир Изетбеговић је завршио своју политичку каријеру и он мора отићи.

Небитан а радикалан, може бити Ердогану једино политичко уточиште на Балкану а то се више не може дозволити. Зато, ће коначно бити отписан тај мржњом отровани исламиста, пљачкаш хуманитарне помоћи, човјек који је током рата вирио испод стола свога злочиначког оца Алије и угледавши се на њега, командовао многим злочинима Шева, Бисера, Црних Лабудова, Делте, Босне, Оса и наравно муџахедина из разних терористичких и паравојних формација. Бакир је досљедно спроводио политику рата свога оца, најјасније изложену у Исламској декларацији. Сада због такве улоге Бакира и Бошњака, цјели народ чекају тешки дани, мучно отрежњење и покушај формулисања нове, рационалније политике према сусједима.

Алија Изетбеговић је Исламском декларацијом исписао јединствени епитаф свом народу кога је он лично мрцварио и на крају дотукао. Баш као што је Ердоган мржњом и исламизмом учинио највеће зло свом народу и Турској држави. То ће коначно потврдити крах њемачко-британског диктата у БиХ и политике сарадње западних влада са најгорим терористичким олошем и екстремистима из Сарајева. Поруке терористичког дивљања сред Париза, Брисела, Нице, Франкфурта, Минхена… немогуће је игнорисати.

«…Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Тко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што прије употријеби своје силе, да стави на испит све своје могућности, да преузме ризик, једном ријечју – да не спава него да живи. Само будна и активна, може она наћи себе и свој пут».

(Исламска декларација, Рад и Борба, 2.3.13 – Алија Изетбеговић)

слика www.nspm.rs/hronika/redzep-erdogan-u-poseti-bih-docekan-uz-najvise-pocasti.html

Прочитај без интернета:
204 гласa