Последње засједање Генералне скупштине УН обиљежила су излагања предсједника САД и предсједника Руске Федерације. Излагање  предсједника Обаме указује на повратак доктрини Пола Волфовича који је био главни стратег администрације предсједника Буша старијег, jer је Обама том приликом указао на Русију као јединог кривца и агресора на планети. Као примјер је навео збивања у Украјини. Према Волфовичу, Русија је примарна пријетња националном интересу Сједињених Држава да остане глобална сила. Русија је била централна тема Волфовичевог меморандума, написаног на 46 страница[1], по којем су основни правци дјеловања САД-а подручја Блиског Истока и Балкана, а разлог је контрола ресурса. Предсједник Обама је излагао као да заступа Републиканце, а био је видан његов лични анимозитет према предсједнику Путину и Русији. У паузама сједнице Генералне скупштине на веома отворен начин игнорисао је предсједника Русије.

Наведени анимозитет најприје би могао доћи до изражаја у Сирији. Осјећа се и у виду Обаминог упозорења да ће Руси имати губитке, и из ријечи министра одбране САД Ештона Картера да ће Русија зажалити што штити предсједника Асада, и што се умијешала у рат против Исламске државе (ИДИЛ) у Сирији. Очито је да такве ријечи имају позадину. Ако се неуобичајен рјечник коришћен од званичника САД-а преведе, значи да  су мислили на ескалацију сукоба, односно компликовање ситуације, јер знају да Турска планира штитити своје интересе, а приоритет је уништење Курда у Сирији као и опозиције у Турској. Тампон зона на сјеверном дијелу Сирије, уз границу Турске са Алепом и  језером Асад, могла би да постане 82 турска провинција.

Русија ће се суочити са секташким проблемима приликом покушаја идентификовања група, њихових ратних улога, и одређивања ко би ским у Сирији био у коалицији. Да ли ће политичке партије имати искључиво једноетнички састав како би се направила конструктивна опозиција­­­­? Ту постоји вишеслојан проблем. Ради се о томе, да у Сирији постоје три основне вјере, али свака од њих, без обзира да ли су у питању шиити, сунити, или хришћани, има седам, осам или десет подваријанти практиковања вјере унутар основних. Значи да има најмање 20-30 секташких скупина, а ријетки су случајеви да двије од њих могу да се усагласе. Наиме, већи дио становништва још живи према племенским обичајима.

Зато је Башар ел Асад важан фактор у стабилизовању постконфликтне Сирије. Наиме, у мирнодопском периоду службеници запослени у државним институцијама успјели су у локалним заједницама хармонизовати међуетнички суживот. Прије рата, Сирија је била заједница са шароликим вјерско-етничким саставом, а сви су били релативно задовољни животним стандардом. По окончању рата, и евентуално постигнутих политичких договора народа Сирије, тешко би и Руси, а поготово Запад помоћу својих специјализованих агенција и мреже НВО, без Асада  могли постићи реконструкцију међуетничких односа. Евентуални одлазак Асада би несумњиво био извор још већег егзодуса становништва, за који Брисел нема рјешење.

САД нису успјеле да стабилизују Ирак и поред велике оружане силе којом су располагале, те им неће поћи за руком да стабилизују ни простор Блиског истока, иако поред силе на располагању имају веома компетентне људе за спровођење техника меке моћи. Стога САД у Сирију нису послалe регуларне трупе. Американци су постали свјесни чињенице да је организовање опозиције од бројних вјерских секти неизводиво, јер је свако против сваког, све оружане групе пљачкају, продају становништво у робље и чине страшне злочине. Када се виде размјере рушења и масовног покретања народа, очито да су наведене активности биле на захтјев корпорација, јер желе рашчишћен терен на којем локално становништво не може да омета транспорт ресурса. Сада се може разумјети и организовање избјегличких кампова у Турској у које су доведени становници, не само из тампон зоне уз Турску границу, него из ширег региона, а који су побјегли од коалиционог бомбардовања, или злочина ИДИЛ-а. Тампон зона обухвата и град Алеп са језером на Еуфрату, које је важно за наводњавање и има улогу главне резерве воде за Сирију.

Све су прилике да ће „тампон зона“ бити предмет будуће трговине у рјешавању сиријске кризе. Завршница протјеривања несунитског становништва је у тијесној сарадњи Турске, ИДИЛ-а, и терориста који престављају тзв. умјерену опозицију. Из наведених кампова чији је капацитет 2-3 милиона људи, мигранти ће се слати у таласима и константно бити у функцији сталне пријетње ЕУ. Наведеним демографским инжињерингом се остварује неколико познатих геополитичких циљева.

Њемачка не прихвата дестабилизацију Балкана. У случају нових сукоба на Балкану, ресурси Косова Њемачкој постају недоступни. Али, Њемачка се у рјешавању мигрантске кризе не сналази. Нудити новац Турској и балканским земљама није рјешење, већ израз несигурности и страха. Канцеларка Меркел је под притиском чланица ЕУ које су убијеђене да је улога Британије у стварању мигрантске кризе велика. Канцеларка је на удару и од опозиције, али и дијела чланства властите партије, јер одбија да подржи балтичке земље у пројектованом рату против Русије и одбија учествовати у додатном наоружавању Украјине.

Стога је политички рејтинг канцеларке Меркел прилично умањен, што слаби лидерску позицију Њемачке у ЕУ. Планирани референдум Британије о останку у ЕУ је осмишљен и као дио уцјене јер Британији пружа прилику да испослује тражену реконфигурацију ЕУ, и на тај начин се наметне као важан фактор.Тиме уједно слаби улогу Њемачке. Дестабилизација Балкана, те апсолутна већина у парламенту Турске коју је на посљедњим изборима обезбиједио турски предсједник Ердоган, омогућује реализацију политичких циљева из „Стратешке дубине“, а уједно спутава транспорт нафте из Русије, било којим током. Додатне уцјене упућене Њемачкој и ЕУ везано за мигрантску кризу су због Ердоганових планова обнове Турске империје која би обухватала Блиски исток, туркофонске земље у Закавказју, и Балкан.

Европа није осудила прогон курдске опозиције, ни нападе нa предизборне курдске скупове и опозиционе медије, због чега су Курди остали без ранијих гласова, те освојили само око 23%. Понашање Турске подржава Британија. Британија Турску подржава и у обнови турске империјалне моћи, али би велике амбиције Турску могле довести у сукоб са Русијом, што може бити крајњи циљ британских активности.

Прекидом програма обуке опозиције у Сирији, САД су признале да она не постоји. Крајњи доказ да САД не рачунају на било какву сарадњу са Русима је што на молбу руског генералштаба неће сарадњу у размјени обавјештајних информација, чак не желе дати ни информације о позицијама ИДИЛ-а. Нова, у рекордном времену измишљена опозиција Асаду, потиче из секташких група окорјелих терориста. Они немају могућност озбиљнијих војних операција, већ се могу употријебити за диверзије под лажном заставом, црне и психолошке операције, ако су снабдјевени потребном логистиком и информацијама. Такве „умјерене терористе“ Саудијска Арабија намјерава наоружати, а који под називом Слободна војска Сирије имају забодену заставу 500 метара од граничног прелаза са Турском. То је доказ да нису оперативни и да су се бавили шверцом, а ратно искуство су им ратни злочини. Саудијска Арабија је одабрала паравојне формације, које је Катар наручио чим су почели планови рушења предсједника Асада. Поменута Слободна војска Сирије је „препакована“ у нову „умјерену опозицију“, а састављена је од ирачких и либијских терориста, лично изабраних од старне заповједника милиције Ал Каиде (Abdel Hakim Belhaj). Званично је формирана у Турској 2011. године под командом пуковника Riad al Asaad-а, само од сунитске скупине, те је оперисала око Алепа до његовог пада.

Сљедећи на листи сиријске опозиције је Војска освајача (Yaуsh al Fatah), терористичка организација која је од почетка сукоба савезник Ал Нусре. Бомбардовали су сједиште снага безбједности у Дамаску 2012 године. Тзв. Јужни фронт (South front), је вјероватно измишљени, а ако ова формација постоји, може се радити само о припадницима Ал Нусре, који су минорни, непознатих активности, а служе искључиво да се створи утисак да се ради о моћној коалицији. Овакав труд око минорних скупина се чини само због стварања позиција за будуће преговоре, у које ће увући УН, вјероватно и нову контакт групу. Биће тешко осмислити и представити опозицију с којом треба преговарати око прелазне владе и будућих избора, а у ствари, опозиција не постоји, постоје само терористи. Турска, иако до неки дан оптерећена обезбјеђењем већине приликом избора на штету Курда, грозничаво настоји припремити податке о томе ко би могао ући у кредибилну опозицију.

Mајстори манипулације ће уз помоћ лобија, УН-а, и заливских земаља, тражити једнака права за опозицију, која ће инсистирати на „тампон зони“ тј. на већим дијелу сјевера Сирије. Турска је заинтересована за даљи прилив јефтине нафте, која од почетка рата у Сирији редовно путем цјевовода стиже од ИДИЛ-а, као и за рјешење курдског питања. Опозиција Сирије ће на захтјев Турске ускоро тражити забрану зоне лета изнад „тампон зоне“. Наравно да је у позадини турски интерес, јер по свему судећи, умјерену опозицију ће одглумити Турска. Турска планира преговорима добити већи дио сјеверне Сирије.

Сходно специјалним и психолошким операцијама Ал Џазира Балкан је експресно пласирала репортажу о „клинцима“ из Алепа који су одлучили да обавијесте свијет о злочинима Асадових трупа. Снимак који је емитован је слабе резолуције и далеко од кредибилности. То је у низу још једна лоше изрежиране преваре. „Клинац“ који извјештава са крова зграде је препознатљиво обучено војно лица, 25 до 35 година старости, који војном терминологијом описује оружја и гранате наводних агресора. „Клинци“, према његовој изјави, подржавају Слободну војску Сирије уз констатацију да је ослобођење на видику. Сљедећа сцена је из стана гдје је у позадини рачунар, да би се створио утисак да су повезани интернет конекцијом и да они шаљу извјештаје. Извјештачена глума неискусних глумаца показују да се ради о класичној обавјештајној групи. Изјава секретара Керија се поклапа са објавом „нове групе“ која са терена овај пут шаље „кредибилне извјештаје“, а не из неке куће у предграђу Лондона, као што је то био случај са тзв. Сиријском опсерваторијом за људска права.

Наравно, да се нико на Западу неће запитати о злочинима Слободне војске Сирије, односно ал Нусре и ИСИЛ-а, као ни о живим људским штитовима, ликвидацијама цијелих фамилија, села, дијелова градова, као и ликвидација присилно киднаповане и мобилисане дјеце, рушењу споменика непроцјењиве вриједности и вјерских објеката. Такве догађаје ревносни „клинци“ не објављују. Русија то неће прогутати, а многи не могу схватити да Руси имају довољно информација, да су мјесецима водили обавјештајне и електонске операције, и да сигурно већ знају који су то „клинци“ као што одавно знају ко је Слободна војска Сирије.

[1] Меморандум од 46 страница који је Пол Волфович излагао 1992. године пред Конгресом САД-а, под насловом „УС стратешки план који спречава појаву супарника у одржању само једне супер силе у свијету“, а који говори о виталним интересима САД, међу којима је и потребно успостављање новог свјетског поретка.

23 гласa