Сажетак:

Уставни суд БиХ je, доносећи Одлуку о неуставности Дана Републике Српске (Одлука 3/2013 од 26.11.2015. године) на коју се сада позива приликом издавања привремене мере, суштински у два наврата оцењивао уставност истих законских одредаба, заузевши на основу истоветног уставног основа два опречно различита става: први пут у поступку извршења своје одлуке о неуставности Закона о славама и светковинама 2007. године, када је нашао да је Закон о празницима у свему усклађен са Уставом, и други пут у новембру 2015. године када је нашао да је тај исти Закон неуставан у делу који се односи на Дан Републике! Тиме је овај суд прекршио основно правно правило које се односи на пресуђену ствар. Пошто се радило о пресуђеној ствари (res iudicata), захтев Бакира Изетбеговића је ваљало одбацити као недопустив, што Уставни суд није учинио већ се упустио у расправљање по новом захтеву доневши сасвим супротну одлуку у односу на претходно заузето правно становиште. Поставља се логично питање, зашто се један исти закон 2007. године сматран уставним, а 2015. године неуставним?! При том треба подвући да Закон о празницима Републике Српске поред државних, регулише и верске празнике уважавајући вероисповест сва три конститутивна народа Босне и Херцеговине. Сада је савршено јасно да најновија одлука Уставног суда БиХ, којом је издата предложена привремена мера и обустављена Одлука Народне скупштине РС о расписивању референдума, представља основну полугу и средство за спречавање одржавања референдума у Републици Српској, што је у овом тренутку најважнији задатак Уставног суда БиХ, јер се референдум жели спречити по сваку цену. Уставни суд је, проглашавајући Дан Републике неуставним, најпре извршио правно насиље над једним од ентитета у Босни и Херцеговини тј. над Републиком Српском, јер за такву своју одлуку није дао правно релевантне разлоге, а сада након доношења привремене мере није искључено да неће бити извршено и физичка насиље употребом државног апарата силе, под изговором принудног извршења издате привремене мере, опет са једним јединим циљем – СПРЕЧИТИ РЕФЕРЕНДУМ У РЕПУЛИЦИ СРПСКОЈ ПО СВАКУ ЦЕНУ!

 

У својој одлуци од 17.09.2016. године којом је усвојена привремена мера коју је предложио председавајући Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, Уставни суд Босне и Херцеговине је привремено обуставио Одлуку Народне скупштине Републике Српске о расписивању републичког референдума. Као образложење Уставни суд наводи да би спровођење референдума „имало озбиљне и неотклоњиве штетне посљедице, најприје за извршење одлуке ове правосудне институције о оцјени уставности одређених одредаба Закона о празницима Републике Српске.“ Затим се додаје да би активности на организацији и спровођењу референдума могле имати негативне последице, те да је у интересу свих страна у поступку заштита уставног поретка и стабилности БиХ.

О заштити уставног поретка и стабилности Босне и Херцеговине Уставни суд БиХ је морао мислити када је, прекршивши основно правно правило пресуђене ствари (res iudicata), у два наврата заузимајући два различита правна става, пресудио о истој ствари. Наиме, прошлогодишња пресуда Уставног суда БиХ, када је 26.11.2015. донео одлуку посл.бр. У. 3/13 од 26.11.2015. године, утврдивши да су наводно неуставне одредбе Закона о празницима Републике Српске које се односе на празник Дан Републике 9. јануара – није прва пресуда Уставног суда о Дану Републике Српске.

Оно што се заборавља је да је, крајем 2006. године, Уставни суд БиХ, одлуком број У. 4/04, утврдио да одредбе чл. 1 и 2 тадашњег Закона о славама и светковинама Републике Српске нису биле у складу са Уставом БиХ. Наведеним одредбама Закона о славама и светковинама било је одређено да су славе и светковине Републике Српске: Божић, Дан Републике (9. jануар), Нова година, Богојављење, Свети Сава, Први српски устанак, Васкрс, Духови, Празник рада 1. мај и Видовдан 28. јуни.

Утврдивши неуставност, Уставни суд БиХ је Народној скупштини Републике Српске оставио рок од 6 месеци од дана објављивања Одлуке у службеном гласилу да Закон о славама и светковинама усагласи са Уставом БиХ.

Извршавајући Одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине, Народна скупштина Републике Српске је 30. маја 2007. године, донела Закон о празницима (Службени гласник Републике Српске 43/07) када је у чл. 2 утврђено да су празници у Републици Српској: Нова година, Дан Републике, Међународни празник рада, Дан побједе над фашизмом и Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, док се у чл. 3 наводе датуми наведених празника, међу којима и 9. јануар као Дан Републике. Након што је Уставни суд БиХ обавештен о доношењу новог Закона о празницима, исти је констатовао да је нови Закон у целости усклађен са Уставом Босне и Херцеговине, те да је Република Српска доношењем тог Закона предузела све мере са циљем извршења претходне одлуке УС, која се тиме сматрала извршеном.

Дакле, јасно је да је Уставни суд БиХ у два наврата оцењивао уставност истих законских одредаба, заузевши на основу истоветног уставног основа два опречно различита става: први пут у поступку извршења своје одлуке о неуставности Закона о славама и светковинама 2007. године, када је нашао да је Закон о празницима у свему усклађен са Уставом, и други пут у новембру 2015. године када је нашао да је исти Закон неуставан! Тиме је овај суд прекршио основно правно правило које се односи на пресуђену ствар. Пошто се радило о пресуђеној ствари (res iudicata), захтев Бакира Изетбеговића је ваљало одбацити као недопустив, што Уставни суд није учинио већ се упустио у расправљање по новом захтеву доневши сасвим супротну одлуку у односу на свој претходно заузети правни став.

Што се тиче садашњег Закона о празницима Републике Српске, не треба бити велики стручњак да би се закључило да је он у потпуности неутралан, како у верском, тако и у националном смислу, те да нема говора о било каквој дискриминацији „у смислу права група“. Празник је регулисан на такав начин да се односи на све грађане, без обзира на националност и вероисповест, и без обзира на било која друга својства. При том, Закон о празницима посебно регулише верске празнике уважавајући вероисповест сва три конститутивна народа, па набраја следеће празнике; православни Божић, католички Божић, Курбан-бајрам, православни Велики петак, православни Васкрс, католички Велики петак, католички Ускрс и Рамазански бајрам.

Одлука Уставног суда У.3/13 је дала климаво, крајње неубедљиво, и у правном смислу, потуно ирелевантно образложење које се своди на то да је 9. јануар део историје само једног народа и да је пракса обележавања празника таква да „политички званичници из реда српског народа у БиХ и Републици Српској, те политички званичници Републике Србије на тај дан честитају и Дан Републике и крсну славу“, а све то уз учешће и званичника СПЦ, уз литургију и ломљење славског колача. Тако се Уставни суд БиХ, уместо да оцењује уставност једне законске норме, упустио у оцену уставности једног историјског догађаја (дан када је проглашена независност српског народа на територији бивше југословенске републике Босне и Херцеговине) и самог начина на који се наведени празник слави у пракси, о чему се детаљније изјаснио судија Златко М. Кнежевић, издвојивши своје мишљење приликом доношења спорне одлуке Уставног суда БиХ.

Сада је више него јасно да Одлука Уставног суда Бих о наводној неуставности Дана Републике 9. Јануара представља израз правног насиља које се врши из Уставног суда Бих према Републици Српској, са циљем да јој се, по ко зна који пут, одузме слобода да суверено уређује све области друштвеног живота, изузимајући оне које су као надлежности изричито поверене установама БиХ, а које су набројане у чл. III/1 Устава. Као што је познато, ради се о већ устаљеној пракси Уставног суда БиХ, којом исти својим одлукама мења постојећи Устав БиХ, и то искључиво у правцу одузимања или ограничавања надлежности Републици Српској а у корист установа Босне и Херцеговине.

Зато крајње неубедљиво делује образложење Уставног суда које је исти дао приликом издавања привремене мере. Рок за извршење Одлуке У. 3/13 од 26.11.2015. године је одавно протекао, па извршење те Одлуке никако не може бити разлог за доношење привремене мере забраном припрема за одржавање референдума. Управо је обрнуто. Одлука Уставног суда БиХ везано за празник Дана Републике, је постала средство за спречавање одржавања референдума који је изгледа, према схватању Уставног суда БиХ, као инструмент непосредне демократије, намењен свима, осим грађанима Републике Српске. Нетачно је да се ради о привременој забрани јер ће забрана постати стална чим Суд донесе одлуку о главној ствари тј. по захтеву за оцену уставности саме Одлуке о расписивању референдума, а већ сада није тешко претпоставити како ће та одлука Уставног суда БиХ гласити.

слика https://glavportal.com/news/respublika-serbskaya-vyjdet-iz-bosnii-i-gercegoviny-v-sluchae-primeneniya-sily/

8 гласовa