Без навале суза ни данас не могу да се прочитају споре речи из Наредбе Врховног  Команданта од 9.маја 1945.године: „Велики Отаџбински рат који је совјетски народ водио против немачко-фашистичких завојевача, победоносно је завршен, Немачка је потпуно уништена.“ Уз те сурове и свечане речи душа плаче, и ликује срце, а исто онако као код наших мајки и очева, дедова и прадедова пре 71 године, небо процветава салвом суза!


parad-1945-07

…Сећам се, једном у детињству, имао сам отприлике осам година, ја и мој друг смо зашли у пивницу „Пиво – воде“. Била је препуна дуванског дима, жамор је био страшан, сточићи на једну ногу, високу, а ми смо лутали испод столова и слушали: „А код нас на Другом Белоруском…“ А код нас на Првом Украјинском… А код нас на Лењинградском… Пазите на момке… Сипајте им морс (сок), ја частим!“ Први часови из историје, географије и ширине руске душе. И читаво детињство тако, било у гардероби сеоског купатила, било на сакупљањима одраслих: „Сећам се, на Дњепру четрдесет четврте…“ Па је после настала тишина. Али пред очима је увек био Дан Победе, појављивала се слика: летњи Ворошиловград,  млада мама силази са другарицом главном улицом, иду код кројача да наруче хаљине, веселе су – недеља, лето пуно цвећа, уочи тог дана су добиле аванс, а поред  стуба  на коме се високо у небо дигао ћошкасти звучник, занемела гомила народа. И одједном се кроз масу тихо проноси: „Рат!“ Заувек је као прстен затворен тај дан 22. јуна ’41.године  заједно са даном 9.маја 1945, а у њему лавиринт од дана и ноћи, препуних смрти.

Последњих година, са посебним осећањем  присећам се  Кијева 1975. – 1991. године и у њему  свечаних поворки ветерана на Дан победе, баш као и  у обласним и рејонским центрима, широм Велике Отаџбине. Тежак звон хиљада медаља одзвања у истом ритму, покривајући шум корака. У немим паузама између маршевских песама то је деловало отрежњујуће.

А празник је настао овако: 8. маја  1945.године у 22,43 по централно-европском времену (00,43, 9. маја по московском) у берлинском предграђу Карлсхорст у згради Војно-техничког училишта потписан је завршни Акт о безпоговорној капитулацији Немачке. У прелиминарни текст који су вешти савезници потписали 7.маја не питајући за мишљење совјетско руководство, унете су измене: „1) У енглеском тексту  је израз „Совјетска врховна команда“ замењен прецизнијим преводом „Врховно главнокомандовање Црвене Армије“; 2) Проширен је и прецизиран део члана 2 који говори о обавезама Немаца да предају сву војну технику, у целости и сасвим очувану ; 3) избачен је налог Акта од 7.маја: „Важећи  је само текст на енглеском језику“ и убачен је члан 6 који гласи: „Овај акт је сачињен на руском, енглеском и немачком језику. Само руски и енглески текст су важећи“.

Са совјетске стране капитулацију је примио маршал К.Г.Жуков.  Потписани Акт је одмах авионом „Ли-2“  отпремљен у Москву (капетан посаде је био А.И.Семенков, ас, који је за собом имао преко 500 борбених летова). Авион је слетео на централни аеродром „Фрунзе“, на Ходинки. Чим се разданило изашла је Наредба Врховног Главнокомандујућег Маршала Ј.В.Стаљина коју је прочитао Јуриј Левитан: „8.маја 1945.године су у Берлину представници немачке врховне команде потписали акт о безпоговорној капитулацији немачких оружаних снага…“ У Наредби је речено и: „Како би се прославила потпуна победа над Немачком данас, 9.маја, на Дан Победе, у 22 часа ће главни град наше Домовине Москва у име Домовине да поздрави јуначке јединице Црвене армије, бродове и делове Ратне морнарице који су извојевали ту победу, испаљивањем  тридесет артиљеријских плотуна из хиљаду топова“.

У десет увече Црвени трг је био пун народа – како се оно каже – кокошка није имала где да кљуцне. То је био специјалан поздрав салвама из хиљаду топова, које  су биле праћене летом унакрсних светлосних зрака из 160 рефлектора и избацивањем ракета у боји… То је била срећа. То је била средина Светле недеље (Ускрс је 1945.године  падао 6.маја по новом календару, на дан Светог Ђорђа Победоносца).

До 1948.године Дан Победе је био нерадан дан. Поново је постао празнични на 20-годишњицу Победе, 1965.године. Наравно, то не значи да се свих тих претходних година нисмо сећали Победе. И те како смо је се сећали! А првог јубиларног датума – 9.маја 1955.године (био је понедељак) по предузећима и установама су одржана свечана заседања, организовани су концерти, а увече – масовне шетње; у Москви, главним градовима совјетских република и градовима – херојима, као и десет година пре тога,  опет је извршена почасна паљба  са 30 артиљеријских плотуна.

9.маја 1975.године, на 30.годишњицу победе, одржана је парада на Црвеном тргу. Те године се појавила велика песма „Дан победе“.

Од тада су у многим градовима Совјетског Савеза почеле да се одржавају својеврсне параде – организоване шетње – учествовали су ветерани, војна училишта, и сви код којих је успомена на Дан Победе била жива су полагали цвеће уз меморијалне споменике.

Наредба Врховног Главнокомандујућег се завршавала речима: „Нека  је вечна слава херојима који су пали у борбама за слободу и независност наше Отаџбине! Живела победоносна Црвена Армија и Војна морнарица!“  Епопеја прожима сваку реч, нема ничег привременог – улоге партије, владе, савезника… Само је јасно речено: армија и флота. По формули императора Александра III.

2.

У Украјини, у којој ја живим, сваке године на парадама је све мање било црвеног, све више – жовто-блакитного(жуто-плавог). Циљ: убити сећање, раскинути победоносно јединство Руског света. У последње две (и мало више) године, после преврата и доласка на власт узурпаторског режима, ситуација се само продубљивала. Званично је изјављено: „Ношење  Георгијевске ленте је опасно по ваше здравље и живот“. По лажи познат Украјински институт  за националне успомене (УИНП), мада лажљив, ипак са статусом централног извршног органа власти, ове године је забранио да се користи црвена Застава Победе, под изговором „декомунизације“. Као ђаво Крста, тако се они боје свега што представља симбол руског јединства, а овде их плаши то, што „застава садржи  спојене срп и чекић са звездом са пет кракова…“   остоји жеља да се тим безумним „декомунизаторима“ дошапне: хлопци, дижите у ваздух своје куће, оне су саграђене под знаком српа и чекића. Али њихове куће су све богатије.

О „декомунизацији“ при мењању назива украјинских улица је доста говорено. Али безумници не умеју да се зауставе. У Черкасима, обласном центру, ове године су са карте избрисана имена генерала армије Н.Ф.Ватутина и маршала И.С.Коњева, пуководаца, чији су фронтови 1.Украјински и 2. Украјински Немцима организовали други Стаљинград пошто су „скували“ велику групацију хитлероваца у Корсуњ-Шевченковском „котлу“. Следећи корак те власти  могуће је да ће да буде давање назива улицама у част Манштајна и Штемермана, генерала вермахта који су били „жртве“ Коњева и Жукова у Корсуњском „котлу“. Није искључено да од 2014. године и сама реч „котао“ код садашњих украјинских владара изазове панику. То би објаснило и зашто су локални „патриоти“  уклонили са карте града  и славна имена маршала Совјетског Савеза – Жукова, Рокосовског, Буђонија, Ворошилова, а успут и генерала М.В.Водопјанова (лично је бомбардовао Берлин 1941.године) и писца Аркадија Гајдара (који је погинуо у партизанском одреду у Черкасчини).

Они који мрзе славну сверуску прошлост све време разоткривају некакве „митове“ о Великом Отаџбинском рату, проналазећи „митско“ тамо где о митовима не може да буде ни помена. Директор УИНП В.Вјатрович (који је некада био предавач на католичком универзитету, саветник СБУ, кога су гурали у САД) као „кључни мит“ говори о датуму 22. јуна 1941.године. Као, у ствари, „рат је почео од поделе Пољске (1.09.1939) у којој су учествовали нацистичка Немачка и Совјетски Савез, а при томе је, као, „Совјетски Савез био један од кључних играча који је гурнуо цео свет у Други светски рат.“ Институт за националне успомене је скроз лажљив! Њихово „сећање“ рачуна на примитивце и оне који немају ништа против да и од њих направе примитивце.

Када ветерани слушају безочну „памет“ „украјинских историчара“, састављену од лажи, они стежу своје ослабеле  песнице… А Празник остаје свет за милионе и у Украјини, без обзира што непријатељи наше цивилизације који су заузели власт, чине све како би уништили успомену на победу. И ту је баш кад треба стигао у помоћ „Бесмртни пук“. Акција у Кијеву се изводи на иницијативу народа, а сакупљање треба да буде 9.маја у 10,00 испред  метроа „Арсенаљнаја“.

По социјалним мрежама  бандеровци прете да ће на „Бесмртни пук“ да натерају нацисте из Азова. У сусрет „Бесмртном пуку“, према Парку Славе, где су сахрањени хероји који су ослободили Кијев од нациста, из зидова Кијево-Печерске лавре поћи ће литија. Учесници „Бесмртног пука“ и литија ће се спојити (морају да се споје) ради заједничке молитве код гробова ратника, код „вечите ватре“…

 

15 гласовa