За исход политичких сукоба капиталан значај има моћ избора и наметања адекватних реагенса. То су теме око којих се води спор. Ко је у ситуацији да му се допушта да буде толико иницијативан да постојано диктира темпо и предмет расправа има грандиозну предност. Акцијом усмерава перцепцију јавности и привлачи реакцију супарника на мету коју сам дефинише. Тако форсирано варира за себе најпогоднија места изборног одмеравања снага. За описано је потребно имати одговарајуће ресурсе, јасну стратегију и опоненте који немају ни једно, ни друго. У Србији то има Вучић. Он је јахач који у унутрашњој политици повлачи вешто узде, а његова партија је гломазан али послушан коњ који реализује наређења и иде у правцу који му одреди. До циља тако лако стижу први, не зато што су прејаки већ због тога што су им конкуренти слаби и на пољима где не би морали такви да буду услед недостатка финансијских средстава и медијске подршке. То ћемо анализирати.

  1. Значај тематске иницијативе: Николићев дебакл

Почетком године биће одржани редовни председнички избори. Упућени као рок када ће се то догодити маркирају 9. април и констатују да је готова ствар да ће на њима кандидат владајуће већине бити Александар Вучић. Под владајућом већином подразумевам СНС и друге партије које су у влади. Дискутабилан је став странака које су на основу предизборне парламентарне коалиције из 2016. само репрезентоване у Народној скупштини. Вучић је том редукованом али реалном владином блоку несумњиво најснажнији кандидат. Калкулише се да има потенцијал да победи већ у првом кругу. То је битно за његово опредељивање за улазак у председничко надметање али није пресудно. Тако се само лажно представља. У трци би сигурно победио и Николић, али систематски је креирано уверење јавности да тако не би било па је Вучић једини гарант опстанка владајуће већине. Бласфемично се пласира да он не жели да погази обећање дато прошле године да се неће преселити из Немањине на Андрићев венац али због народа и партије мора да се жртвује.

За оне којима је свеједно да ли ће СНС опстати на врху власти или са њега пасти уведен је комплементарни аргумент. Своди се на то да је Вучић чувар стабилности Србије. Мир у својој држави вреднују и они који неповољно доживљавају председника владе Србије. Како је егзалтирано рекла Зорана Михаиловић, иду вучија времена са којима је у стању једино да се носи Вучић. Селективно је то тачно. Времена су комплексна али је истина да трансфер из премијерске у председничку фотељу Вучићу не треба да би се носио са проблемима већ зато што је решио да преузме сву власт у своје руке. Дачића који је некада био партнер полако је ломио и претворио у послушника. Николића је изгурао на маргине али зна да не може да га неутралише док нешто значи у држави. Сада је одлучио да га потпуно елиминише да више не би значио а сам постане председник који ће преко изабране марионете бити и шеф министрима.

Томислав Николић је на корак од одстрела не зато што је јак и одлучан да се супротстави Вучићевој вољи, већ зато што у неком моменту може да постане центар окупљања СНС дисидената и делова опозиције. Нарасли талас екстерног и интерног незадовољства би могао да покрене и инертног Николића. Да то не би дочекао Вучић благовремено разара базу за такво страначко прегруписање коју може да персонификује Николић. Припремни удари, који су озбиљно нарушили углед садашњег председника Србије, отпочели су пре три године. Некада су били јачи, некада слабији али никада нису престајали. Сада су најмањи јер је посао обављен. Сигурно не без основа које је дао Николић трапавим, дефетистичким и аферама испуњеним понашањем. Биле су му наметнуте теме којима није знао да парира и оне су га сукцесивно дисквалификовале. Тако је пред изборе постао тема под насловом „самозвани кандидат Тома Нејаки“.

  1. Опозициони фаули уместо коришћења прилика

Поново смо код лајт мотива овог чланка: политичког значаја дефинисања и пласирања профитабилних тема. Николић је овде у егземпларној функцији како се граде и губе чворишта моћи. Вучић то изванредно зна и зато држи потпуну тематску иницијативу. Прорачунато дискредитује кога хоће из редова сарадника и непријатеља, уверава грађане да је нешто битно а друго није већ како му одговара а не како јесте. Опозиција то или не зна да ради или се не усуђује да му одговори на прави начин. Могуће је да прозападна опозиција не сме да иде у по СНС шкакљиве спољнополитичке теме јер би се замерила америчкој, немачкој, ЕУ администрацији. Онима који су сенке свих српских политичара који се заветују европском путу, није пожељно замерати се критикама НАТО попустљивости Србије, нерационалности преговора са Приштином, прескупог учешћа српске војске у мировним мисијама ЕУ.

Рационална ограничења ту се не завршавају али да се дотакнемо и ирационалних мотива. Фундаментално идеолошки прозападна опозиција је страшно острашћена па од Вучића који јој је преотео ЕУ монопол не види друге теме. Њега напада лично и дегутантно уместо принципијелно и аргументовано. Навикла је тако да се понаша према свима који немају демократски педигре из деведесетих. Наши западњаци су према свима који то нису искључиви као расисти према онима које доживљавају инфериорним. Вучић педигре нема а преотео јој је европску агенду коју та опозиција не сме критички да преиспитује. Остаје тако само Вучић лично као мета, а то је мало за озбиљно деловање.

Када се ради о патриотској опозицији она има већи простор за деловање али вероватно њени лидери неће да га испуне функционалним темама да се не би замерили властима. Национална опозиција је подељена на низ партија и разних полупартијских група. Некада значајне партије из тог миљеа поделиле су се на безбројне фракције. Мала армија лидера који мисле да би баш они морали да буду предводници читавог жељеног али непостојећег патриотског блока, надмећу се за примат. Да би имали медијску пажњу и другу врсту благонаклоности власти у надметању за звезде патриотске опције или бар да они и њихови садашњи следбеници не би били под ударом безочне власти, јако пазе како и где циљају Вучића. Нити ударају прејако, нити циљају болна места. Када и делује да је тако ради се о излизаним личним стереотипима. Када грађани неку оптужбу чују сто пута, чак и ако је истинита – она изгуби снагу. То зна и власт па на листу дозвољених техника деловања против ње ставља и те према Вучићу критичке елементе. Битно је да нису опасни па нек и звуче тако.

  1. Права питања уместо лажне средине

Када све то изанализирамо закључак је кристалан. Вучић у председничку кампању улази привилегован на свим пољима укључујући и оно којим се сада бавимо. То је потенцијал да се бирају теме око којих се актери политичких процеса надмећу. Вучић ће ту радити по досадашњем рецепту да увек делује да је он златна средина. Једни га нападају јер није довољно националан и што је западњак, други га оптужују да је сувише националан и близак Русији. А он одговара: још од античких времена се добро зна да је најбоље оно што је међу крајностима. Тако, седећи на леђима искривљеног Аристотела, он и тако висок успева да досегне и чврсто држи звезду политичке среће.

Тако ће бити све док се не нађе неко ко је у стању да му вешто стане на црту или док народу не преседне. То ће се десити и да опозиција буде овако слаба. Циклус власти се у неком тренутку неминовно заврши и онда разлози због којих је неко слављен постану основи да га народ одбаци. Вучић то не може да избегне, само је питање када ће се догодити. Пре са озбиљном опозицијом. Касније са неозбиљном али и у њој ће исфрустрирани људи илузорно почети да виде нешто много боље од реалног када им садашњи вођа досади. Али све то није централно место овог текста. Не треба да буде ни најважније у српској политици посматраној са патриотског становишта. Оно што је битно то је како да се нешто уради за српску ствар већ данас и у случају да Вучић победи на председничким изборима. Исто важи и ако после њега на власт дође неко ко није ништа мањи опортуниста од њега.

Важно је каква се води политика а не ко је води. Вучић је пун мана али не значи да неће бити бољи ни његови наследници. То морамо да схватимо и са тих позиција офанзивно делујемо да се промени доминантни политички дискурс. Политичка пракса је значајно дефинисана друштвеном климом. Када политичари погрешно раде кривица је и до нас. Грађани Србије патриотске оријентације, преко својих невладиних организација, појединаца који су одговорни а налазе се ма у којој партији, ретких али постојећих слободних медија – морају да почну да намећу теме – Вучићу, онима који су му спаринг партнери или прави конкуренти и могући наследници, онима који тек улазе у велике политичке рингишпиле и можда постану коловође.

  1. Српска агенда за председничке кандидате

Праве теме морају да се отварају, бучно гурају, упорно помињу и тако доводе у средиште политичких процеса. Онда ће и оне опозиционе партије које се праве наивне а обраћају се националном бирачком телу, морати да их унеколико прихвате. Кориговаће се и политика оних који су далеко од патриотизма. Грађани ће то очекивати. Те теме зависе од околности до околности, мењају се са временом, али неке константе се препознају. Постоје већ годинама нека питања која треба на прави начин пласирати али се то пропушта или се не показује доследност и истанчаност у њиховом истицању.

Предстојећи председнички избори, прецизније кампања која ће им претходити, прилика је да се стартује са таквим приступом. Вучић ће бити у њиховом средишту и сада му треба уручити ужарено камење које настоји да игнорише, а када се са њим суочи пред очима јавности неће моћи да не уради нешто корисно за српске интересе. Ако поступи другачије платиће одмах цех свог манипулативног националног дефетизма. Поред тога када пламтеће камење, перманентно додатно грејано од јавности, буду пуштено у оптицај политичари ће га лукаво добацивати међусобно и тако исфорсирано генерисати повољнију националну климу у политичком животу Србије. Ако сутра Вучић буде мета наведеног арсенала, прекосутра ће нечим од тога он гађати конкуренте. Не зато што ће му прорадити савест већ да би им наудио, али и то је сјајно за распростирање корисних идеја.

Навешћу неколико српских тема које морају да буду у првом плану на предстојећим изборима. То су: (1) положај српског народа у Црној Гори и неразумна сарадња Београда са тамошњим ауторитарно-криминалним режимом; (2) упадљива штетност наставка бриселског дијалога схваћеног као компензација за ЕУ интеграције; (3) угроженост Републике Српске и поткопавање Додика као непокорног Београду и западу; (4) улога политичко-криминалног балканског картела у привреди и политици Србије; (5) прикривене постојеће НАТО интеграције Србије; (6) са ХДЗ договорено стерилно препуцавање Вучића и Вулина са Загребом тако да Срби у Хрватској од тога немају никакву корист док она припада популистима које пумпају патриотски рејтинг; (7) избегавање да се отвори питање положаја Срба у Албанији којима је забрањено да носе српска имена.

  1. Вучићеви кобни компромиси

Вучић има добре односе са црногорским диктатором (који је то и када није премијер) Милом Ђукановићем. Међу њима постоји нека специфична веза. Да ли је то финансирање Београда на води као што има индиција или нешто друго није јасно али нешто велико постоји. Када се ради о преговорима у Бриселу, Вучић је њих отпочео и наставио да води на основу договора са краја 2011. са Немцима. То му је била улазница у власт а сада је стуб односа са Ангелом Меркел коју сматра својом европском заштитницом. Продужио је да ради све што и ДС према инструкцијама немачког плана нормализације односа између „Косова“ и Србије на међудржавним основама. Уверен сам да се нада да неће морати да иде до краја али ако је његова власт у питању ићи ће. Косово за власт.

Према Републици Српској се односи амбивалентно. Подржава је али чим осети да је опасно повлачи се и тако ризикује да остави Додика самог у минском пољу искушења. Можда према њему има и лични антагонизам јер му делује сувише популарно у Србији. То Вучић не воли. У тој игри занемарује да РС са опозицијом која је под контролом запада и пристаје на централизацију БиХ не би била у стању да се очува. Изостанак подршке Додику представља трасирање пута за нестанак РС. Вучићу сигурно то не би била повољна опција али ако је његов опстанак у питању жртвовао би и РС. Српска за власт.

Према балканском криминалном картелу, од Станка Суботића, Владимира Поповића до некадашњих функционера државне безбедности, Вучић се понаша кооперативно. Не пада му на памет да покуша да се избори са монструмом који Србију већ деценијама дави већ да са њим направи неки посао. Са неким делом активно, са неким по рецепту не дирам вас, не дирајте ме. У нормалној држави проблем би био и да је тај картел само социјални, правни и економски терет Србије. Код нас је катастрофално пошто је много више од тога. Неки његови делови су у савезу са режимом Ђукановића у Црној Гори и са другим српским архинепријатељима као што је Хашим Тачи. Тако због пословних веза са југомафијашким картелом Вучић избегава да брани интересе српске нације. Српски народ и правни поредак за власт.

НАТО је на реду. Београд је направио велике и асиметричне уступке НАТО. Направио би још веће ако би био под великим притиском али не би Вучић увео Србију у НАТО. Свестан је да би то било погубно за његов рејтинг. Патриотски кругови не смеју тиме да се задовољавају. Морају да теже добијању плуса а не да су срећни због тога што је минус мањи од могућег. Уместо да се само критикује мора се предузети планска акција наметања конкретних НАТО тема и захтевања референдума и много озбиљнијег законодавног обавезујућег дефинисања политике неутралности. Активне не пасивне. И тако даље, преко НАТО теме до других које су уведене после ње. Можемо да наставимо са причом о односима са Хрватском, Албанијом и другим земљама где су Срби дискриминисани. Међутим нећемо. Довољно је примера тема које треба наметати. То је суштина а не даља њихова разрада.

  1. Парадигма успеха као контраст инерцији пораза

Вучић је опасан у унутрашњој политици али је слаб у проценама међународних односа. То нико не користи. Вучић је озбиљан тактичар али није стратег (осим када се ради о пропаганди). Као да то опозиција не схвата. Вучић је гонич робова али има лење и глупе робове који се сналазе само када им детаљно каже шта да ради. Чим би се суочили са динамичним приступом од стране опонената, били би у проблему. И он и његови пиони. Вучић не би могао на све да реагује а они би тупо стајали и чекали наређења која би тек селективно пристизала. Ретко на време а често уопштено до стерилности. Зато је гломазној власти са једним мозгом важна тематска предвидљивост. Онда су довољне дугорочне директиве, што не би било могуће када би адекватна иницијатива постојала и на другим странама.

После свега овога испашће да покушавам да дајем савете опозицији. Није тако. За велики део ње мислим и да је гора од Вучића. Он је опортуниста без обавезујућих убеђења а многи су ту идеолошки нафиловани прозападњаци. Институционалне партијске патриоте су друга прича. Многи су ту опортунисти као и Вучић само нису у ситуацији да на великој тезги тргују српским интересима. Раде то на малој, играјући пинг понг са режимом тако да избегну потезе који би га наљутили. Зато се не обраћам опозицији већ патриотској јавности. Она свима њима, и Вучићу и његовој војсци послушника и опозицији која је бар површински српска, треба да намеће теме. Да их бомбардује оним што чини српско становиште. За то имамо интернет, петиције, отворена писма, дописе нашим посланицима, графите, обраћања партијама, неке медије и још много тога. Време је да се пред скоре изборе отварају чепови на боцама у које су сакривени национални духови, а они када изађу створиће атмосферу у којој ће и опортунисти морати више да воде рачуна о српским темама.

Предлажем да почнемо: пре неки дан је од стране органа државе Србије бесрамно ухапшено неколико њених грађана које криминални режим Ђукановића лажно оптужује. Србија ћути, а морала би гласно да виче и подсећа да добро зна да је покушај државног удара на дан црногорских избора монтиран од стране подгоричког диктатора и да је токсично што Београд у томе наставља да учествује. Сваки дан до избора таква питања требало постављати Вучићу као и друга од којих је једно зашто билатерално и у европским координатама, ништа не предузима док се негирају основна људска права Срба у Црној Гори. Не би то било губљење времена и речи, као и ако из дана у дан будемо питали да ли ће власт одустати од инсталације шиптарске државе на северу Косова сада када се после слања приштинских специјалних јединица у Лепосавић, што се никада раније није десило, показало да је Бриселски споразум фарса. Лепо је што је Вучић пред своју председничку кандидатуру одлучио да пошаље воз у Косовску Митровицу, али лоше би било ако се покаже да је то једнократно пумпање патриотских мишића које неће прерасти у озбиљну акцију.

34 гласa