Фонд стратешке културе из Москве је, у сарадњи са удружењем Последња линија одбране из Београда, организовао 17. априла 2016. године међународну научну конференцију под називом: „Резултати ‘западне демократизације’ на постјугословенском простору 1990-2016“.


Како је у поздравном обраћању учесницима и гостима конференције истакла др Ања Филимонова, главни и одговорни уредник Фонда стратешке културе, опште је познато да је запад на балканске просторе стигао под разним изговорима. Од потребе да интервенише у решавању хуманитарних питања и проблема, до жеље да „понуди“ демократизацију друштвених и политичких прилика и токова.

С тим у вези и даље су, или, прецизније, тек сада су актуелна нека веома важна питања, као што су – шта смо након свега добили, шта је у коначном Запад створио на овим просторима у новоствореним државама, да ли је то условно речено, систем или антисистем?

У покушају да дају валидне одговоре и протумаче домете демократије западног типа на простору бивше Југославије и посебно на српским вековним територијама, на конференцији су учешће узели еминентни стручњаци, као и аутори Фонда стратешке културе.

Говорили су: мр Ања Филимонова, академик Коста Чавошки, проф. др Слободан Антонић, др Андреј Корибко, др Предраг Ћеранић, др Зоран Чворовић, Александар Павић, Бранко Павловић, Стефан Каргановић, Ратко Личина, Џевад Галијашевић, Горан Јевтовић, Владимир Вуковић, Драган Милашиновић, Драган Крсмановић, Славка Којић и Душан Ковачев.

KonferencijaУ наставцима ћемо, истовремено са видео-материјалом чије емитовање је увелико кренуло на сајту, пренети преглед, односно сажетак или пресек најзанимљивијих делова излагања свих учесника, са нагласком на основним ставовима, порукама и закључцима који су се током конференције чули.

Сажетак – пресек излагања

Александар Павић, политиколог

 raj-1

У уводном, афирмативном излагању, Александар Павић (тема: „Анти-демократски“ увоз „демократије“) је отварајаћи скуп, информисао присутне због чега је изабрана наведена тема, те зашто баш у овом времену, дајући одговор да је то управо због предстојећих „демократских“ избора. Нагласивши да је дошло време да се подвуче својеврсна црта, сведу рачуни и направи ретроспектива догађаја, који су се одиграли на овим просторима у протеклих 25 година, са основним циљем – извући поуке за оно што предстоји, а што није нимало блиставо и обећавајуће.

У вези са тим је нагласио, да јасно може да се лоцира главни и одговорни уредник свих дешавања на овом простору, а то је несумњиво политички Запад. И додао да је то било разумљиво 1990. године, после рушења Берлинског зида, када су сви народи који нису живели западно од Берлинског зида били гладни онога што су сматрали да је слобода, што су сматрали да је демократија. Међутим, уместо тога, историја се вратила на велика врата. Али се није вратила сама од себе, вратила се у најгорим облицима, због тога што је „демократски“ Запад видео у тој ситуацији прилику не за успостављање новог глобалног благостања, чије плодове би убирали и они којима је то претходно ускражено, већ за улажење у „брисани простор“, ради преузимања контроле над земљама и народима који је тек требало да окусе „слободу и демократију“. Уместо „демократизације“, процес је кулминирао садашњим стањем, где није само Балкан нестабилан, него практично цео свет.

Посебно је апострофирао да је охрабривање сепаратизма и поништавање било какве шансе за озбиљан дијалог ради мирног решавања кризе у бившој СФРЈ ишло од Немачке и Ватикана као водећих експонената тога времена. И да се на том примеру може лоцирати кривица западног фактора, што је довело до оружаног сукоба и до крвавог грађанског рата у бившој Југославији.

Нагласио је да се мора говорити о ’99-тој и НАТО агресији, којом су прекршене све норме послератног међународног поретка, од Хелсиншког акта, до покретања агресије мимо Савета безбедности. Да се мора говорити о ономе што се претворило суштински у обојену револуцију 5. октобра 2000. године. Наравно, нису оних пола милиона обичних људи колико је тог дана изашло на улицу били „плаћеници“, али многи кључни фактори, политички актери тог догађаја, режисери, и они који су највише накнадно политички, економски и друштвено профитирали, свакако јесу били плаћени, свакако јесу били у функцији, свакако јесу били инструментализовани. Не од стране Русије, не од стране Кине, већ од стране западних држава. На првом месту САД.

С тим у вези, уследило је врло конкретно тумачење постпетооктобарских дешавања када су сви токови у друштву и држави дефинисани као „демократско питање“. Посебно питање Косова и Метохије у вези са којим се наглашавало „само да нам дође западна демократија и ствари ће почети да се решавају саме од себе“. Напротив, није се десило тако. Притисак да се Косово и Метохија отцепе од Србије управо се појачао после петог октобра. Опет под диригентском палицом Запада и процеса тзв. демократизације. Подстакнути су и легитимисани најгори елементи међу косовским Арбанасима – терористи, трговци органима, трговци дрогом, кријумчари људи. Они су ти које су западне силе промовисале у државнике који су насилно извели акт сецесије 2008. године, уз подршку опет западних држава.

Павић је подсетио учеснике скупа да је у исто време спроведена пљачкашка транзиција. Осим у неколико изузетака у свим тим нетранспарентним транскацијама, у целој тој поставци приватизације после 2000. године, опет могу да се виде искључиво западни рецепти.

На крају излагања је закључио да је јасно да народи у бившој Југославији живе много горе него што су живели пре избијања југословенске кризе. Појединачно и колективно. Цео овај простор није стабилнији, него је нестабилнији но што је био ’90-те, са тенденцијама даље дестабилизације, у којима се опет распознају западни прсти. Од дешавања у Македонији, до скоро насилног гурања Црне Горе у НАТО пакт, до константних притисака који се врше на Р. Српску.

Те је стога оправдано питање које је Павић поставио – шта су резултати тих рецепата? Да ли живимо боље, да ли постоји нека перспектива да се живи боље и мирније ако се иде истим путем, да ли сви припадамо колективној лудници те ћемо наставити да радимо оно исто, путем чега смо и дошли у такав амбијент.

Понуђени одговори из његовог обраћања практично су на дохват руке.

Бранко Павловић, правник

 raj-2

У инспиративном обраћању кроз изношење актуелних примера како оних са глобалног нивоа, тако и са домаће сцене и кроз релевантно тумачење, Бранко Павловић (тема: Да ли западна демократија нужно даје овакве резултате на нашим просторима?) је истакао да ова врста западне владајуће демократије, нужно даје резултате какве имамо, не само код нас него на много ширем простору. Нагласио је да је целокупни тзв. демократски процес потпуно испражњен од садржине и да више нема ни о чему суштински да се расправља, ни да одлучује, ни да претаче у прописе, нити да се то касније спроводи. Све је измештено негде са стране и долази као готов пакет.

Лоцирао је почетак тих процеса на период с краја ’80-тих и почетка ’90-тих, наводећи као пример, али и као преломни тренутак озбиљне манипулације и урушавања изворне демократије, америчке председничке изборе 1992. године. Тада се догодило да се бескрупулозно злоупотребљавају поред осталог и статистички подаци о бруто друштвеном производу САД, како би се смањио политички рејтинг Џорца Буша и створили услови да се на челну позицију доведе Бил Клинтон, кандидат глобалистичких, корпоративних моћника, који су се увелико позиционирали у врху САД.

У даљем излагању Павловић се осврнуо, кроз призму глобализма и свеопште корпоратизације у свету, на домаће, српске прилике у постпетооктобарском периоду. Аналазирао је разлике и сличности влада које су предводили Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић и закључио да су и један и други, као персонификација глобалних, неоколонијалних токова, поклекли пред ударима и захтевима. Извео је у вези са тим сјајну паралелу са случајем Словеније и навео пример како Запад преко својих оперативних полуга ствара амбијент за политичко и економско разваљивање држава које стави под своју контролу – „само ви правите системе, све је то у реду, али ми распоређујемо своје људе, и када то урадимо, за нас та ваша правила не важе“.

Павловић је кроз још неколико примера из домаће и светске праксе истакао, да се није грађанин Србије предао без борбе. Он се борио, али су му се непрекидно потурали актери који су мислили једно а у пракси спроводили друго, односно нудили једно, да би се накнадно „преокренули“, односно променили политичку оријентацију после избора. Као најсвежији пример, као својеврсну парадигму наше несреће, је навео – „ви имате људе на листи Александра Вучића који су против Европске уније, али су на тој листи и говоре о светлој будућности“.

Закључио је да се под флоскулом демократизације пласира најобичнији страни корпорацијски интерес, који се потом обезбеђује безбедносно, војно, медијски, културолошки. Заступници тог интереса су заинтересовани за празан терен, „да могу да играју како год им падне на памет“.

Поентирао је на крају, истичући да ће се у Србији природно подићи бес противу тог западног модела демократије и да постоји реална опасност да млађи људи одбаце идеју демократије у целини. То је врло опасно, а још је опасније да се не разуме да овде у Србији не постоји никаква политика, осим како да се прикривено, са што мање отпора спроводи страни корпорацијски интерес. За почетак мора се тога постати свестан и морају се вући адекватни потези, како би се дошло у позицију ослобађања од преовлађујућег страног утицаја.

Андреј Корибко, геополитички аналитичар

 raj-5

Посебну пажњу учесника и гостију скупа, изазвало је излагање младог америчког истраживача, аналитичара и теоретичара савременог ратовања, господина Андреја Корибка (тема: Време је сад!), који је у инспиративном наступу извршио бриљантну анализу односа Запад-Србија, тачније, дефинисао узроке и последице, износећи предлоге и идеје како се тим тенденцијама супроставити.

Према мишљењу господина Корибка, Србија се сада налази на историјском раскршћу. Она буквално опкорачује и Исток и Запад и, за разлику од југословенског периода, није могуће да више буде неопредељена. Америка и њени ЕУ помагачи једноставно то неће дозволити, и баш као што су учинили у Украјини покушаће да силом и застрашивањем преведу Србију на своју страну.

Нагласио је да Запад никад неће прихватити Србију као словенску државу са блиским, братским и свеобухватним прагматичним везама са Русијом, те да се у том контексту Србија посматра као непријатељ предвиђен за друштвено-политички одстрел, који се већ корак по корак спроводи под мноштвом такозваних невладиних организација, које неконтролисано вршљају у њој. Још горе је, према Корбику, да су ове групе и њихови страни покровитељи преузели контролу над већином српских медија, тако да је просечном Србину врло тешко да стекне тачну слику тешког положаја у којем се његова земља налази.

Занимљив је Корибков став да је у овом тренутку Србија подређенија НАТО пакту него што је била нацистичкој Немачкој пре Хитлерове инвазије, и у вези са тим изразио своје чуђење па чак и изненађење следећим речима: „нисам помислио да би Србија, поносна Србија, срце Балкана, могла овако да капитулира.“

Констатовао је да је Србија на ивици коначног пада у западни загрљај и да ће постати још једна Хрватска, задужена, слаба, деиндустријализована и непосредно колонизована. То се догађа, већ је почело, процес је у току и убрзава се, али се може зауставити.

Међутим, како је констатовао, шанса је на помолу и на дохват руке, а то је да Србија први пут у својој историји има понуде од две велике силе које могу да преобликују свет – Русије и Кине. Обе имају сопствене мултиполарне, транснационалне инфраструктурне пројекте које желе да спроведу у овом региону. Указује се јединствена прилика да Србија одигра водећу улогу у руском гасоводу, како га је назвао – Балкански ток, као и у кинеском пројекту „брзе железницеизмеђу Будимпеште и грчке луке Пиреј, у оквиру балканског „Пута свиле“. 

Управо су због тога САД посвећене уништавању српског духа независности и претварању Србије у још једну марионетску државу попут Хрватске, и у вези са тим користе обмане, потпуну медијску контролу и неке марионетске политичаре, да би постигли оно што желе. Али, према Корибку, ако ускоро не успеју, они ће дефинитивно појачати интензитет дестабилизације, све до самог хибридног рата. „САД ће урадити све у својој моћи да саботирају Србију. Они нису ваши пријатељи, као што није ни њихова продужена рука – ЕУ. Они желе да спрече Србију да се придружи настајућем вишеполарном светском поретку. Ваш је задатак, као српских патриота, да их у томе спречите, да заштитите своју земљу на најбољи начин“. 

Наглашавајући како више нема средине, нема неопредељености, Корибко је инсистирао да се не сме заборавити шта су нам урадили осамдесетих година – када су нас бацили у дугове, деведесетих када су нас крвнички растурили и бомбардовали, прво у Босни и Херцеговини, затим и у СРЈ, а затим је закључио „они су вам узели Косово и Метохију, они су га украли, силовали и настављају да га обешчашћују сваког дана, сваког минута“. 

На крају је недвосмислено, надахнутим речима истакао како се НАТО споразуми морају одбацити како би се Србија могла спасити, те да је то патриотска дужност свих слободољубивих људи.

 

Владимир Вуковић, уредник портала „Принцип“

raj-6

Као једини учесник скупа са простора Црне Горе, уважени господин Владимир Вуковић (тема: Демократија по западном шаблону је пречица за НАТО чланство) је у детаљном осврту којим је до танчина приказао стање политичких прилика у тој бившој југословенској републици, на самом почетку излагања нагласио како је Црна Гора, поред окупиране српске територије на Косову и Метохији, најбољи пример како изгледа марионетска творевина настала по шаблону западне демократије.

У инспиративном наступу, Вуковић је поставио питања која се све ређе чују:

„Како дефинисати феномен да се данашња званична Црна Гора, али и један дио народа, одриче Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша? У том процесу самопоништавања Црне Горе, избор је пао на НАТО, како његови промотери воле да кажу – врхунску цивилизацијску вриједност, док се традиција немилосрдно гази, а историјске везе са Русијом покушавају да избришу. На који начин објаснити чињеницу да је самостална Црна Гора званично признала, на српском страдању и крви српских новомученика, успостављени државолики западни протекторат тзв. „Републику Косово“? Запитајмо се због чега је Црна Гора, временски гледано, преко ноћи постала самостална држава? Од кога је то она постала независна? На чему се темељи референдум из 2006. године, из ког се изродила тзв. независност Montenegra?“

Констатујући како је независна Црна Гора пројекат Запада и како се комплетан процес одвијао према јединственом плану, Вуковић је идентификовао САД као носиоце тог посла, док је Мила Ђукановића означио као непосредног и главног извршиоца радова, наглашавајући да је неприкосновени владар Црне Горе имао значајну подршку у такозваној српској опозицији из Србије, која је у време НАТО агресије у Подгорици и на другим локацијама чак имала и своје штабове, одакле ће се вршити припреме за петооктобарски удар у Београду.

Подсетио је у свом излагању, потенцирајући тесну координацију на релацији западне силе-домаћи извршиоци, на поруку са састанака министара иностраних послова чланица Европске уније одржаном у Луксембургу 8. априла 1999. године, када је званичном Београду дословно поручено „да би сваки потез уперен против црногорске владе имао најозбиљније консеквенце“. То се догодило само дан уочи почетка копненог дела оружане агресије на СР Југославију са простора Албаније.

Затим је Вуковић кратко рекапитулирао, истичући да се друштво као што је црногорско, које је прво изнутра психолошки и морално поражено, касније неминовно суочава са поразом на политичком и спољнополитичком плану, где царује типични образац западне демократије, са свим својим механизмима контроле, поготово оним који регулише ко може да се бави политиком. То је и разлог због којег, већ у неколико сазива црногорског парламента, нема ни једног политичког субјекта који заступа конкретно другачији политички програм од оног који спроводи режим.

Према његовом мишљењу, обрасци западне демократије подразумевају потпуну контролу политичког система у држави. У вези са тим у Црној Гори за тај посао није било већих препрека, поготово од тренутка „демократских промена“ у Србији 2000-те. Тада је могло да се крене и у пројекат тзв. „обнове независности“, јер су црногорске сепаратистичке снаге, осим у Западу, сада имале и новог савезника у петооктобарској власти у Београду. Мило Ђукановић као носилац те политике, одједном је добио брисани простор за разне врсте маневара, па и онај са прелазним решењем до самосталности – Државну заједницу Србију и Црну Гору. У тој ситуациј, истиче Вуковић, режим Мила Ђукановића није губио време и играо је најпрљавију игру, која је искључиво била усмерена против интереса Срба у Црној Гори, обезбеђујући подршку мањинских народа и спремајући терен за лажирани референдум.

Посебну пажњу у Вуковићевом излагању заслужује следеће тумачење догађаја у Црној Гори: „Оно што нас је снашло после покраденог референдума, настало је из страха да се не изгуби фалсификована независност. На тој основи је црногорска власт, уз помоћ, поново опозиционих структура, изгласала и Устав и њиме озаконила дискриминацију над српским народом, који званично чини 1/3 укупног становништва, а незванично много више од тог процента. Све је то учињено пред очима и са одобрењем Запада. Јер, доктрина увезене западне демократије на простору бивше Југославије дозвољава дискриминацију српског народа, који представља највећи проблем за њено несметано спровођење. У свођењу Срба на „прихватљиву мјеру“ гдје је год то могуће, најбоље се огледа карактер онога што се интензивно спроводи, а што се другачије не може назвати, осим као – злочин над само једним народом, српским“.

Описујући актуелно стање у Црној Гори, Вуковић је нагласио да је главни непријатељ тамошњег народа, особито српског, уствари њена власт која је потпомогнута политичким партијама, невладиним организацијама, групама „забринутих грађана“ и сличнима, који чине осовину која спроводи ограничавање слободе за сваког ко је отворено или дискретно против погубних манифестација овакве „демократије“ и одређен је као унутрашњи непријатељ.

С тим у вези је посебно нагласио да патриотизам и родољубље у таквим условима морају бити натерани на капитулацију пред силом НАТО пакта, коју промовишу његови политички војници на терену, и из власти и из опозиције. Терен је претходно припремљен неподношљивим, систематски пропагираним еврофанатизмом оних који креирају јавно мњење, те се тако дошло до ситуације да у Црној Гори од играча који су на политичкој сцени не постоји ни један политички субјект који не промовише евроинтеграције као главни политички циљ.

Нагласио је да кампања по западном шаблону демократије за учлањење Црне Горе у НАТО пакт траје од агресије на СРЈ 1999. године. Она од тада не престаје са мањим или већим интезитетом, само што је сада та прљава кампања ушла у своју завршну фазу, а карактерише је једносмерно безумље и медијско насиље над грађанима Црне Горе.

Информишући присутне на скупу о томе како власт у Црној Гори користи неспособност својих опонената на политичкој сцени и спроводи сваку замисао која јој је наређена из неке од западних амбасада у Подгорици, Вуковић је апострофирао појединачно пружање отпора слободољубивог дела народа и независних покрета отпора, попут организације „Слобода народу“, чијих неколико десетина активиста искрено и организовано манифестују противљење учлањењу Црне Горе у НАТО са позиције принципа и онога што је стварни интерес грађана.

У нади да „је права Црна Гора мирна чак и кад је на Крсту и да не губи веру“, Вуковић је поручио да борба за слободу неће престати и да ће у коначном битка бити добијена.

Горан Јевтовић, пуковник у пензији

 Konferencija 2-4

Вршећи краћу ретроспективу догађања на простору СФРЈ са тежиштем на оружаној сили – ЈНА, њеном месту, улози и држању током преломног периода, када је од стране западних сила започет процес „демократског“ разбијања заједничке државе, Јевтовић (тема: „Демократска“ реформа Војске) је истакао да је и поред свих слабости, несналажења, организационих, идеолошких, националних и других озбиљних проблема, тадашња заједничка армија у коначном, одиграла позитивну улогу у несвакидашњем тренутку. У мери у којој је, оптерећена титоизмом као потпуно ретроградним, антисрпским, вишедеценијским процесом и издајом у властитим редовима, то могла да учини.

У коначном, од ефектива те оружане силе, како људских тако и борбених и техничких, ако ништа друго створене су три озбиљне војске којима се бранио српски народ и српске земље – Војска Републике Српске Крајине, Војска Републике Српске и Војска Југославије.

Подсетио је да је током периода ’90-тих, уколико се изузму тежи проблеми на војном плану у Републици Српској Крајини али кроз призму објективног сагледавања тадашњих међународних околности, реформа или још прецизније реорганизација Војске, како оних делова западно од реке Дрине, тако и посебно, Војске Југославије, ишла правим темпом на бази богатих искустава, традиција и на достигнућа Ратне вештине као универзалне научне дисциплине.

Управо та чињеница је омогућила, у коначном, да се у изузетно тешким околностима одбрани и сачува Република Српска, а да за то време СР Југославија која се налазила у такозваном стратегијском војном окружењу, дакле, изолована, санкционисана, блокирана, изопштена из свих токова, функционише. И то тако да је могла да обезбеди како подршку својим сународницима западно од Дрине, тако и живот и рад у Југославији и безбедност и одбрану њених грађана и територије, укључујући и Косово и Метохију на првом месту.

Таква Војска Југославије, са импресивним војним аресеналом, али пре свега са мотивисаним и бројним људством и непоновљивим борбеним моралом, је успела да одбрани земљу од злочиначке агресије НАТО 1999. године и створи услове за Војно-технички споразум и Резолуцију СБ 1244.

У даљем току излагања Јевтовић је посебно апострофирао петооктобарске догађаје, када према јединственом плану водећих држава Запада креће, практично, у завршетак процеса разбијања српских земаља након неуспешне оружане агресије. У том плану је разваљивање Војске Југославије, као озбиљне оружане силе и гаранта независности земље, било на месту број један.

Уследила је такозвана демократска реформа система одбране и Војске, која је врло брзо прерасла у партијско-страначко командовање озбиљном оружаном силом, под познатом флоскулом „демократска и цивилна контрола“. Ти процеси ће убрзо довести до чишћења ратног кадра, уништавања или дезангажовања огромних количина борбене технике и различитих војних ефектива. Процес ће се одвијати кроз такозвану партнерску сарадњу са северноатлантском Алијансом, која је одмах након петооктобарског удара понудила „добре услуге“. У вези са тим Јевтовић је подсетио учеснике скупа на поједине догађаје који су широј јавности непознати, на којима се по налозима НАТО стратега одлучивало о судбини славне оружане силе.

Убрзо је уследило званично покретање активности учлањења у НАТО програм „Партнерство за мир“, који ће се у периоду од 2001. до 2006. одвијати према тзв. Прилагођеном програму сарадње (Tailored Cooperation Programme, TCP), што је практично била потпуно нелегална, противуставна активност, са озбиљним последицама. Управо у том периоду је и сломљена кичма система одбране и Војске, под изговором тзв. прве фазе реформе.

Када је 2006. године уследило и званично учлањење у НАТО програм ПзМ потписивањем међународноправног документа-уговора, под називом „Оквирни документ“, када смо и званично ушли у евроатлантску сферу утицаја, зону и подручје, посао је већ био завршен. Све након тога је тужна историја која је уследила после сламања славне српске војничке и ратничке традиције.

Остало је да примењујемо СОФА правила у највишем стадијуму сарадње под називом ИПАП, да будемо ревносни у испуњавању задатака према НАТО стандардима и процедурама, да реализујемо све обавезе из асортимана такозваних механизама сарадње, да учествујемо у мировним мисијима у корист интереса глобалних владара света и њихових корпорација, да се спремамо и за борбено ангажовање широм света, те да у вези са тим интензивно изводимо вежбе и бројне друге активности са НАТО „партнерима“, како на њиховим, тако и на нашим, „декларисаним“ полигонима, базама и на осталој војној инфраструктури.

Ратко Личина, публициста

raj-7

Господин Ратко Личина (тема: „Демократија“ у Хрватској и Срби), као бивши посланик СДС-а у хрватском Сабору, а затим посланик у Скупштини Републике Српске Крајине и министар и члан Владе РСК у прогонству, у темељитом наступу је у стилу врхунских хроничара и сведока времена подсетио на збивања у некадашњој Републици Хрватској, како пре почетка оружаних сукоба, тако и за време трајања рата, апострофирајући кључне политичке и друге моменте који су довели до слома Републике Српске Крајније и геноцидног прогонства Срба са вековних огњишта, и то као равноправног и конститутивног народа.

Личина је изнео сјајну ретроспективу политичких догађања, наглашавајући да су на простору бивше југословенске Републике Хрватске, такозване демократске промене формално почеле 1989. године. У вези са тим је подсетио на оно што је одавно заборављено:

„Те године долази до оснивања углавном националистичких кроатоцентричних странака. Хрватска демократска заједница (ХДЗ) под вођством бившег Титовог генерала Туђмана, Хрватска демократска странка (ХДС) браће Влада и Марка Веселице, иначе настала као фракција ХДЗ-а, Хрватска демократско-кршћанска странка (ХДКС) која се касније спојила са ХДС-ом и фомирала неку Хрватску унију (ХУ) а касније нестала, Социјалдемократска странка Хрватске (СДСХ) Антона Вујића која је касније ушла у састав СДП-а Ивице Рачана, Истарски демократски сабор, Хрватски социјал-либерални савез Дражена Будише и Хрватска народна странка (ХНС) Савке Дабчевић Кучар. Осим тога, обновљене су неке старе странке као што је била Хрватска сељачка странка (ХСС) коју је у почетку водио Иван Звонимир Чичак, затим Хрватска странка права (ХСП), коју је у почетку водио Доброслав Парага и која је имала разне појавне облике“.

Нажалост, за то време Срби, други конститутивни народ у Републици Хрватској, касне са политичким организовањем. Организовање Срба је било у покушајима, кроз формирање српских културних друштава, све до формирања Српске демократске странке 17. фебруара 1990. у Книну, која је изабрала свог првог председника, академика Јована Рашковића.

Уследила је и детаљна рекапитулација првих вишестраначких избора у Хрватској из априла 1990. године и тумачење многобројних заблуда о наводној наивности Срба, због чега се неретко губи из вида да је одиграна врло лукава игра управо од стране како хрватског тако и западног фактора умешаног у југословенску кризу.

Управо та чињеница је, како је нагласио Личина, довела до историјског Српског сабора у месту Срб, када је извршено формирање свих националних институција – од Заједнице општина северне Далмације, Лике, Српског националног вијећа, САО Крајине и коначно, Републике Српске Крајине, чиме је показано да је то био репрезентативни политички покрет Срба из Крајине и Хрватске. Тај политички покрет добија огроман замах у лето 1990. године и касније 1991. Стварају се српске институције, заокружује национални простор и стварају услови за праведно решење српског националног питања.

Након тога врло брзо избија рат. Срби релативно брзо заокружују свој национални простор без великих жртава и доводе неоусташку власт у Хрватској пред пораз и капитулацију. Међутим, такозвана међународна заједница, како Личина апострофира, врши притисак на режим у Београду, стварају се услови да се Хрватска прогласи жртвом и испослује међународно признање. Под притиском Запада крајем 1991. и почетком 1992. године режим у Београду присиљава власт у Републици Српској Крајини да прихвати Венсов план о доласку Уједињених нација. Тада долази и до поделе у крајинском руководству. Део власти у РСК тада показује кооперативност и то се показује као кобно. Показаће се касније, по целу Републику Српску Крајину.

У завршном делу дискусије Личина подсећа да је у јуну месецу 1992. године, тек пар месеци од прихватања Венсовог плана, дошло до напада на Миљевачки плато. И уместо да дође до интервенције, да се Хрватска као вероломна строго казни, ништа се није десило, што је Хрватској био подстицај за касније злочине на Масленици, у Перући, Равним котарима и Малом Алану у јануару 1993. године, а затим у Медачком џепу у септембру 1993. године, те у операцији Бљесак у мају 1995. у Западној Славонији. И коначно – највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата – операцији Олуја у августу 1995. године.

На самом крају излагања, подсећајући на пресуде Хашког суда од кога су искључиво страдали Срби, практично сви битни руководиоци, војни и полицијски команданти, Личина је истакао да је на наведеним примерима лако закључити о каквој се „демократској“ политици Запада, у облику „штапа и шаргарепе“, заиста радило свих тих година.

(следи наставак прегледа излагања)

Прочитај без интернета:
29 гласовa