Реаговања на именовање мандатара(ке) за састав Владе Србије још увек се не стишавају. Председник Србије А. Вучић је још једанпут успешно превладао „страх од реакције“ његове партије – СНС на неке његове одлуке. Јер, како је сам казао, још на последњој седници Владе коју је он водио, у тренутку уручења књиге госпођи Брнабић, његова идеја је била „да њу предложи за мандатара(ку), али се плашио реакције своје партије“.

Да ли се Вучић стварно плашио само реакције своје партије, или се плашио реакције многих других фактора који одлучују у име Србије? У вези са Вучићевим „страховањима“ треба посматрати и конференцију за штампу коју је одржао када је саопштио да је Ану Брнабић предлажио за мандатара(ку). Образлажући предлог, између осталог је истакао да га је Ана обавестила да има подршку потребног броја посланика у Скупштини. Међутим, консултације је одржао са странкама које су заступљене у Скупштини Србије, и није се уверио да иједна од њих има већину за избор мандатара из властитих редова, него је то имала Ана, која нема партију.

Бранећи свој предлог да Ана буде нови премијер(ка) Србије, господин Вучић је говорио о мноштву дневнополитичких тема, које су се углавном односиле на сукобе са новинарима и медијима. Као вешт полемичар који се као такав показао још као народни посланик из младих дана, те као секретар СРС и млади министар информисања у Влади Мирка Маријановића, и овај пут је наставио у сличном стилу. Иако је већ више од пет година на власти у Србији, у његовим политичким наступима преовладавају опозициони манири. Овај пут он жестоко брани Ану, јер је то његов предлог. Да је она била предлог некога другог из његове партије (што је било врло мало вероватно), можда то он не би прихватио. Вучић је на овај начин желео да покаже да је апсолутни господар у својој партији, коју није напустио као његов предходник Николић.

Зашто је Вучић предложио Ану за премијера(ку)? Ана није члан СНС. Она је постала министарка у Влади Србије на позив и предлог Вучића, као тадашњег премијера, и то ничим изазвана, појавила се по мишљењу јавности ниоткуда. Сматра је у политичком смислу прозападно оријентисаном и, како кажу, добро „умреженом“. Можда су важнији следећи разлози, за избор Ане за премијера(ку): избором Ане избегнута је унутарстраначка конкуренција у СНС, по систему зашто он(а) а не ја, ја сам стара гарда у партији и сл.; заобиђен је Ивица Дачић, као председник СПС, па су и на тај начин избијени адути страначких колега из СНС, у стилу зар наша партија нема бољег кандидата, ако већ премијер мора бити страначка личност; задовољени су интереси неких западних влада и неких светских лобија; потврђена је стратешка оријентација Србије ка ЕУ, и Русија стављена у стање мале неизвесности у погледу односа Србије према њој; Србија по први пут у историју добија жену премијера(ку); српска елита показује да није „ксенофобична“ и „хомофобична“; Председник Вучић верује да ће га Ана следити у потпуности, да ће му бити верна и одана, да ће он да јој трасира пут, а она ће да „води колону“, лакше ће уз њу отварати нека тешка политичка и друштвена питања, као што је питање друштвеног дијалога и консензуса у вези статуса Косова и Метохије, бриселски процес и сл.

Вучићева страховања у вези избора Ане за премијера(ку), која смо поменули на почетку текста, показала су се оправдана. Иако је сам Вучић у свом образложењу предлога да Ана буде премијер(ка) констатовао да је она обезбедила већину гласова у парламенту, одједанпут се појавио проблем скупштинске подршке Вучићевом предлогу. Реакције јавности и партијског чланства у СНС су показале отпор избору Ане за премијера(ку). Уследило је пеглање партијских ставова и обезбеђивање већинске подршке Ани у Скупштини Србије.

Оспоравања Ане као будуће премијера(ке) само зато што се изјаснила као хомосексуалка, нису довољна. Сексуална орјентација није занимање, није професија. Лакше је било наћи друге важније и озбиљније замерке. Расправе и спорења у вези избора Ане за премијера(ку) показале су сву сложеност односа и поделе у нашем друштву, карактер и природу функционисања нашег политичког система. За традиционално и конзервативно српско друштво јесте необично да жена буде премијер(ка), па још и хомосексуалка. Због тога је било очекивати оштре реакције дела чланства владајућих партија. Међутим када се постави питање опстанка на власти или губитка власти, појединци напрасно постају велике демократе, мондијалисти, либерали. Вучићевим упозорењем да Ана мора добити подршку почела је кампања одобравања и прихватања Ане за премијера(ку), и то само због тога што је то „Вучићев предлог“, у смислу „ваљда он зна шта ради“.

Уопште није важно за грађане Србије у оваквим унутарполитичким односима ко ће бити премијер(ка), док је председник А. Вучић. Увек када смо имали јаког председника Србије, који је истовремено и председник партије која има скупштинску већину, премијер(ка) је пуки извршилац одлука и ставова председника републике. Већ видимо да се политичка моћ преселила из Владе у кабинет Председника Србије.

Када је обезбеђена скупштинска већина за избор Ане за премијера(ку), то није урађено без неких нових, додатних условљавања и уступака у оквирима коалиционих партија. Онда је наступила фаза усклађивања интереса и жеља појединих партија у погледу броја министара и врсте ресора у новој влади и персоналних решења. Ако је неко очекивао да ће Ана сама да изабере нови кабинет, онда се грдно преварио. Она је само објединила списак имена који јој је достављен по мери скупштинске већине. Главну реч ће свакако имати господин Вучић. Зато можемо слободно рећи да је на челу Владе Србије Ана Брнабић „Вучић“, без икаквих злих конотација, јер ће то бити искључиво Вучићева влада, а не Анина. Ана остаје Вучићева премијер(ка). Овакав принцип владања ће важити у Србији све дотле док се глас скупштинске већине буде сводио на један глас, и то обично на глас партијског вође, и док унутарпартијски дијалог не буде развијен и демократичан.

Нова Влада Србије биће трансмисија Председника Републике, а премијер(ка) његов потпарол, који ће најављивати одлуке свога шефа, образлагати их, бранити и на Влади усвајати. Не можемо очекивати да Ана самостално води унутрашњу и спољну политику земље, што јој Устав прописује. Сигурно неће сама иницирати расправу о новом Уставу, о стратешким усмерењима Србије, о војној неутралности или блоковском сврставању. Од Ане можемо очекивати марљивост, посвећеност и преданост пословима премијера(ке), али и послушност према шефу државе. Уколико буде мислила „својом главом“ неће дуго остати на месту премијера(ке).

Дакле, персонално решење на месту премијера(ке) Владе Србије је једино важно за Председника Републике и ни за кога више.

22 гласa