Ударна вест у скоро свим светским медијима дана 22.11.2017. била пресуда генералу Ратку Младићу која је изречена у Хашком трибуналу, а која гласи „доживотна казна затвора“. Ово је пресуда којом је ХТ „крунисао свој славни рад“,  последњи „драгуљ“ у „круни правде“ коју је исковао ХТ. Ово је прсуда, „највећем касапину рата у БиХ“, како то кажу страни медији.

Реакције на пресуду и контраверзе које је пресуда изазвала у домаћем и међународном јавном мјењу биле су очекиване. Давно смо рекли да је мноштво истина о рату у бившој СФРЈ и у БиХ. Када се каже „за помирење је важна истина“, онда се увек мисли на истину коју саопштова сваки заговорник помирења по наособ. О ХТ је такође много тога речено. За неке и превише, али за неке недовољно, посебно када је реч о промовисању његове помиритељске мисије, и о приказивању главних криваца (читај Срба) за све ратове у бившој СФРЈ.

Овом приликом желим да још једном нагласим да ХТ није имао помиритељску мисију, нити улогу да доведе до помирења међу народима, након низа изречених правосудних пресуда. Наиме у Резолуцији СБ УН бр.827 од 25.маја 1993. године у тачки 2. се каже: „Овим доноси одлуку да се оснује међународни суд са искључивим задатком да кривично гони особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1.јануара 1991. до датума који одреди Савет безбедности“. Помиритељску мисију ХТ су почели додељивати неке невладине организације, политичари па и адвокати из тимова одбране неких оптужених пред ХТ.

Погледајмо шта је пресуда генералу Младићу још једном потврдила и зацементирала када је реч о карактеру рата у БиХ, његовим главним актерима, улогом спољњег фактора, ратних циљева сукобљених страна, главних криваца и жртава и др. Ова пресуда треба по налогу оснивача и штићеника ХТ да учествује или допринесе новој „историјској читанци“ о рату у БиХ.

Пошто је тужилаштво ХТ било главни и одлучујући фактор у свим судским процесима вођеним пред ХТ, и овај пут у пресуди Младићу, тужилаштво је остварило доминацију, тријумфовало је тако што су оптужница и завршни поднесак –  завршни говор тужиоца након извођења „доказа“ преточени у пресуду коју је изрекло расправно – првостепено веће. Оптужнице против политичких, државних и војних лидера Срба у БиХ, односно  државног, полиитчког и војног руководства Републике Српске (РС), које су масовно подизане, одражавале су саму суштину и улогу ХТ, као „правног механизма“ који ће оснажити политичке дисквалификације упућене на рачун српског народа у бившој Југославији у целини. Међународни медијатори ратних сукоба у БиХ, главни изазивачи рата у бившој Југославији и главни разбијачи Југославије, Србе су окарактерисали као главне кривце за дестабилизацију Југославије, као хегемонисте, агресоре, освајаче „туђих територија“, укључујући и територије својих властитих дедова.

Када су Срби у БиХ успели да се одупру мајоризацији коју су у институцијама БиХ спроводили Муслимани и Хрвати, тако што су основали своје политичке институције – Скупштину српског народа у БиХ, затим своју Републику Српску са свим атрибутима државе, укључујући и војску, и на тај начин спречили остваривање ратних циљева муслиманског руководтсва у БиХ, а то је стварање унитарне БиХ без Срба, или са Србима као „зимијима“ – посве обесправљеним, као и брзо и „ефикасно“ решавање ратног питања у БиХ, које је било врло важно за западне земље, које су журиле на исток, онда наступа нова фаза притисака, уцена и сатанизације Срба, а то је оснивање ХТ. Основни ратни циљ српског народа у БиХ био је слобода и опстанак на својим етничким просторима, а не агресија, хегемонија и освајање туђих простора. У том смислу су Срби благовремено предлагали мирну поделу, разграничење територија и власти, а не и протеривање становништва. Сви мировни предлози Срба били су одбијени.

Слушајући пресуду генералу Младићу, човек не може да остане равнодушан на све квалификације које се износе у пресуди. Многи злочини који су се десили, не могу се порећи, али се може порећи њихова квалификација, као и оспорити неутврђивање стварних починиоца тих злочина, као и истинитост свих тврдњи и чињеница које садржи пресуда. Најтежи злочини у БиХ десили су се на свим странама почетком рата у првој половини 1992. и при крају рата 1995. Почетком рата у БиХ је владао општи хаос, распад правног и вредносног система, закон је из параграфа прешао у пушчане и топовске цеви појединаца и група, новоустановљене институције су биле немоћне да успоставе ефикасан систем власти и спрече опште безакоње. Рат су повели људи који се нису за рат професионално спремали. Није било могућности успоставити функционалну власт и контролу битних друштвених процеса.

Погледајмо сада шта се у пресуди Младићу, каже о српском политичком, државном и војном руководству.  Оснивачи Скупштине српског народа Босне и Херцеговине и њен председник, председник РС и чланови председништва, који су изабрани вољом српског народа у складу са свим демократским принципима, за тужилаштво ХТ и судско веће су чланови „удруженог злочиначког подухвата“ (УЗП), који су се „организовали да би починили злочине над друга два народа у БиХ“ и то „геноцид, кршење закона и обичаја ратовања и злочине против човечности“ и то применом „најсуровијих средстава и метода“. Дакле политичко организовање српског народа и институције које су у ту сврху створене, за ХТ је злочин и злочиначко поступање. Формирање ВРС као оружане силе РС, која је бранила слободу и опстанак српског народа у БиХ према пресуди ХТ је „главно средство за реализацију злочиначког плана“. ХТ ниједном речју не говори да је ВРС наспрам себе имала око 200 000 бораца тзв. АБиХ и око 50 000 бораца Хрватског већа одбране (ХВО). ХТ говори о „терорисању цивила Сарајева“, заборављајући праву истину дејства ВРС око Сарајево, геде је СРК ВРС наспрам себе имао 1.Корпус тзв. АБиХ са 70 000 бораца.

Динамика рата у БиХ у пресуди генералу Младићу приказана је „искључиво као несразмерно дејство ВРС, које није оправдано војном сврхом, и које је усмерено искључиво против цивилног становништва, ради присилног премештања и прогона на верској и етничкој основи“. Свако померање цивилног становништва усред борбених дејтсва током рата (које је пратилац сваког рата, чега смо сведоци и у најновијем рату у Сирији, као и у сукобима који су били у Појасу Газе у Израелу, у Авганистану, Ираку, Либији итд.), значило је „плански прогон и присилно премештање које спроводи ВРС“. Исто такво померање спрког становништва сматрано је као „нужда ради заштите“ или „самппрогон“. За ХТ у рату у БиХ постојали су „до зуба наоружани Срби и њихова војска и голоруки незаштићени муслимански народ“.

Да  би се лакше утврдила кривична одговорност српског државног и војног руководства као основна форма кривичне одговорности пред ХТ користи се УЗП, где су на врху те „злочиначке пирамиде“ били председник РС, потпредседници, председник Народне скупштине РС и командант ВРС. Све што се дешавало на терену а имало је карактер злочина, без разлике на конкретне починиоце  и околности почињења тих злочина, сви су ти злочини, по мишељњу ХТ непосредно приписивани „злочиначкој пирамиди“. Да би се успоставила још чвршћа веза између индивидуалних починиоца злочина и врха „злочиначке пирамиде“ масовно се користи командна одговорност, као посебан облик одговорности војних команданата, без утврђивања једног врло важног елемента, од три неопходна, а то је постојање фактичке контроле потчињених од стране предпостављеног, (која је код муслиманских команданата по мишљењу ХТ често изостајала). Друга два елемента командне одговрности је било лако утврдити знало се ко је формално командант, и знало се да између команданта и његових потчињених постоји однос субординације.

Због оваквог поступања тужилаштав ХТ и самог ХТ, добијамо пресуде као што је пресуда генералу Младићу. Посебну горчину овакве пресуде, изазивају код српског народа, јер оне потпуно занемарују страдање и ратне жртве српског народа, злочине који су почињени над Србима, а са друге стране непосвећују довољно пажње и опису реалних злочина којих је било, и које су чинили српски појединци и групе, нити се приказују објективне околности и реалне размере почињења тих злочине као ни непосредни извршиоци.

С друге стране пресуда генералу Младићу је била права „посластица“ за многе политичаре из БиХ и то из реда бошњачког и хрватског народа као и политичаре из РХ. Чак је мноштво бошњачког народа  „ликовало“, своју мржњу коју је имало и коју има према Младићу, преусмерава према српском народу, према српским симболима. У свему жртве рата су најмање помињане. Ову пресуду многи виде као прилику за нове политичке притиске на РС и нове захтеве за „реинтеграцијом БиХ“, промену Дејтонског уређења БиХ, па све до захтева за укидањаем РС.

ХТ сматра да је испунио своју мисију. Кривично је процесуирао лица одговорна за тешка кршења међународног хуманитарног права, и то је тужилац ХТ С. Брамерц нагласио, истакавши да је пресуда Младићу за кривична дела која је „он починио“ и доживотна казна затвора, нису осуда српског народа, то је индивидуална одгворност. С тим се треба сложити, да постоји само индивидуална одговорност, која се не може односити на колективитете, па чак и када се зброји мноштво индивидуалних одговорности. Али свакако, када су осуђени скоро сви највиши државни руководиоци РС и најодговорније старешине ВРС, онда се некима дају механизми да кроз разне политичке иницијативе, индивидуалну кривичну одговорност претворе у политички  концепт укидања РС и слободе српског народа.

Оваква пресуда и сличне пресуде српским генералима и државним руководиоцима РС прикриле су или оправдале следеће потезе неких великих сила на геополитичком плану и то: 1) оснажено ново безбедносно присуство САД у Европи и брз продор на исток деведесетих година прошлог века; 2) међународна изолација Србије и њено економско исцрпљивање и оправдавање бомбардовања српских положаја у БиХ и агресије на СРЈ; 3) пораст утицаја радикалног исламског фактора у БиХ и у Европи; 4) пораст утицаја Турске, Ирана и Саудијске Арабије у БиХ; 5) маскирање или прикривање војних припрема и деловања паравојних муслиманских и хрватских  формација  у БиХ, пре стварања ВРС; 6) оспоравање уставне улоге ЈНА и њено проглашење за агресорску војску; 7) одржавање стереотипа о „добрим и лошим момцима“, увећавање жртва на страни српских ратних непријатеља, а умањење српских жртва итд.

У смиуслу будућих потеза овакве и сличне пресуде ХТ против Срба требају да постигну следеће ефекте: 1) стваља се до знања свима који се дрзну борити против новог поретка и интереса моћних земаља запада, да ће бити сурово кажњени, упозоравају се Срби да им је покорност много боља варијанта од правдољубља и слободољубља; 2) балансирају се политчки односи унутар БиХ, и других балканских земаља; 3) остају старе искре  мржње и рађају се нове као потенцијална жаришта сукоба у БиХ, која су потребна западним моћницима; 4) стварају се нове државе на Балкану и старе потчињавају  светским центрима моћи у складу са геополитичким трендовима у свету.

Дакле пресуда генералу Младићу није изненађење за највећи број грађана РС и Србије, српске националности. Став о Ратку Младићу, као борцу за слободу српског народа, српском јунаку, који је формиран у најширим слојевима нашег друштва остаће не промењен. Остаће горчина због ниподаштавања српких жртава и некажњавања починиоца злочина над Србима. Поред свега, требамо бити свесни да је  одбрамбени рат који су водили Срби у БиХ, био рат за опстанак и слободу. Ми смо тај рат добили, опстали смо своји на своме.

 

42 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ