Као што се и могло очекивати, тзв. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију донео је драконску првостепену пресуду против првог председника Републике Српске, Радована Караџића, осудивши га на 40 година затвора, односно, фактички, доживотну робију. Могло се очекивати зато што је било наивно помислити да би овај очигледно политички суд добровољно срушио грађевину коју систематски, под строгим надзором својих западних газда, гради последњих 20-ак година. Грађевину утемељену на „неупитној“ поставци да су главни и одговорни кривци за распад СФРЈ, ратове који су уследили и жртве које су пале – Срби и њихови тадашњи политички и војни лидери. Зато је и одабран 24. март као дан изрицања пресуде: да би било савршено јасно да је реч не само о наставку, него и о континуитету агресије против нас. Ко то не види, не види ништа и нема му помоћи.

Да ли у овом тренутку можемо да спречимо рад тзв. Хашког трибунала? Не можемо. Нити, бар не у овом тренутку, можемо да ослободимо Радована и све друге његове сужње. Оно што можемо да урадимо – а, Богу хвала, све релевантне политичке снаге у Републици Српској и Србији јасно исказују свест о томе – је да не допустимо да ова и предстојећа пресуда против генерала Младића доведу у питање легитимитет Републике Српске.

Но, уз све друге практичне напоре које је неопходно предузимати у датој ситуацији, исто тако је важно да одржимо оно што би се могло назвати неком врстом менталне хигијене. Да постављамо ствари на право место и не дозволимо да нам споља инспирисани медијско-пропагандни притисак обликује стварност и перцепцију о себи самима. Дакле, као што је важно да одржимо свест о НАТО бомбардовању као злочиначкој агресији, тако је важно да одржимо свест о правој природи тзв. Хашког трибунала, и не дозволимо да нам се преко ове псеудо-правне творевине намеће кривица од стране главних, изворних криваца за зло које је задесило ове наше просторе током последњих четврт века. За то имамо ослонац у најпознатијим процесима за ратне злочине који су се у историји водили, тзв. Нирнбершким процесима, који су у много чему обликовали послератни поредак који је управо брутално разбијање СФРЈ срушило.

Другим речима, они који би да од Срба направе нове нацисте – беже управо од начела на основу којих је и суђено нацистичким злочинцима. То можда звучи парадоксално, али је тако. Ако су Срби ти нови „нацисти“, зашто им једноставно није суђено по истим аршинима? Можда зато што би онда неко други, а не Срби и њихови лидери, морао да буде осуђен?

У самој природи ствари, узрок се увек сматра битнијим од последица. Ако се хоће решити неки проблем, или ако се жели суочавање са његовим последицама, прво се мора кренути од узрока. У свету после Другог светског рата, логично се наметнула потреба суочавања са последицама тог, највећег сукоба у историји света, потреба за његовим дефинисањем, не само на ад хок већ и на универзалној основи – дакле дефинисање и саме природе рата и ратних злочина –  које би било уграђено у будући корпус међународног права. Из послератних суђења главним нацистичким злочинцима (1945-1946), тзв. Нирнбершких процеса, произашла су и тзв. Нирнбершка начела, која је 1950. кодификовала Комисија за међународно право, на основу Резолуције 177 Генералне скупштине Уједињених нација, као „Начела међународног права призната у Повељи Нирнбершког трибунала и пресудама Трибунала“.[i] У Начелу VI Нирнбершких начела, дефинисани су „злочини који су кажњиви према међународном праву“. На првом месту, под (а), наведени су „злочини против мира“:

“(i) Планирање, припрема, започињање или вођење рата агресије или рата који крши међународне уговоре, споразуме или гаранције;

(ii) Учешће у заједничком плану или завери ради извршавања било ког од аката поменутих под (i).“[ii]

У времену  током и после ратова који су се водили на тлу бивше СФРЈ током 1990-их, горе-наведени део Нирнбершких начела је брутално поништен.[iii] Разлог је врло једноставан: земље које су биле покретачи оснивања тзв. Хашког трибунала, тј. западне силе предвођене САД, нису биле заинтересоване да се њихово чедо бави и њима самима, тј. да испита изворне „злочине против мира“, односно најтеже међународне злочине, у које су можда и оне саме биле умешане, а који су представљали иницијалну капислу за избијање ратног пожара у бившој СФРЈ почетком 1990-их. А у то време (Трибунал је основан 1993) није било ни силе која је могла или желела да се западним силама у том њиховом науму супротстави. Јер, две незападне силе-чланице Савета безбедности УН, Русија и Кина, нису биле ни оно што су биле само деценију раније, ни оно што ће (поново) постати само деценију касније – силе без којих се не може кројити ниједан истински „светски“ поредак.

Дакле, треба имати на уму да у садашњем времену Хашки трибунал сигурно не би могао да се конституише – а, ако и би, сигурно не би имао исти облик. То само по себи већ наводи на закључак да природа тог трибунала није универзална (на крају, и сам Хашки трибунал је дефинисан као „ад хок“ суд), и да је пре слика одређеног односа снага у одређеном историјском тренутку, који је већ отишао у историју. С обзиром да је то случај, и да је данас однос снага у свету битно другачији, још више се намеће потреба да се критички посматра цео сукоб у бившој Југославији, тј. цела тематика којом претендује да се бави и Хашки трибунал, преко ког се та слика првенствено и обликује, па тако и пресуда Радовану Караџићу.

Свет, дакле, није више униполаран, и, стога, саме „вредности“ које је тај униполарни свет покушао да наметне као универзалне – али, на жалост, више снагом силе и новца него снагом права и аргумента – још мање треба да буду тако третиране у садашњем тренутку, када је мултиполарност постала реалност. Ако је, дакле, Хашки трибунал, у интересу сила које су га створиле, изоставио да се бави првоузрочним злочинима, на првом месту злочинима против мира, то не значи да се тиме не треба бавити сада и у будућности, и да дешавања у бившој СФРЈ не треба гледати кроз ту призму – па и првенствено кроз ту призму. А све то у склопу једног објективнијег, па што не рећи и ревизионистичког гледања на ствар. Прво интелектуалног. А једног дана и правног, односно политичког.

Стога, као што је Катон старији завршавао сваки свој говор речима „уосталом, Картагину треба разорити“, треба непрекидно понављати, сваком приликом, да су ратови у СФРЈ – а, у контексту пресуде Караџићу, и рат у Босни и Херцеговини и догађања у Сребреници, који су постали практично његов „заштитни знак“ – последице једног огромног, још увек некажњеног злочина, злочина против мира, из којег су произашле све потоње страхоте од почетка 1992. до закључивања Дејтонског мировног споразума, као и сва зла крв која се створила и ствара нестабилним и нерашчишћеним стањем које се гаји у Босни и Херцеговини од Дејтона до данашњих дана. То је тај први злочин, без којег сви потоњи не би били могући. А тај злочин против мира починили су, на првом месту, када је реч о БиХ:

1) Савезна Република Немачка и Ватикан, својим противзаконитим признањима Словеније и Хрватске у децембру и јануару 1991,[iv] што је представљало непосредно кршење Хелсиншког завршног акта из 1975. године о неповредивости граница[v] као и Повеље Уједињених нација, и широм отворило пут ширењу рата са Хрватске на БиХ,

2) Алија Изетбеговић, председник босанских муслимана, и главни локални извршитељ злочина против мира у БиХ, који је, свесно и циљано, пропустио више прилика за смиривање ситуације у БиХ, пре него што је рат у тој бившој југословенској републици букнуо у марту 1992. године, као и у каснијим фазама, када су ратна разарања још увек могла да буду ограничена и сам рат скраћен.[vi] Наравно, Изетбеговић то није чинио сам, нити се првенствено уздао у сопствене снаге,[vii] што су констатовали и битни припадници западног естаблишмента који су били непосредно умешани у мировне преговоре у БиХ,[viii]

3) САД, својим активним учешћем у минирању тзв. Кутиљеровог плана којим је могао да буде спречен рат у БиХ[ix] и каснијом подршком исламистичкој струји босанских муслимана.

Ово све је важно истицати не само из политичких, већ и из психолошких разлога. Психолошки гледано, пристајањем на то да се, без овакве претходне ограде, бавимо проблемом ратних злочина на тлу бивше СФРЈ, онако како су га поставили починиоци изворног злочина против мира и иницијатори рата агресије – односно, главне западне државе – ми себе осуђујемо на перманентно дефанзиван положај, на сизифовску борбу побијања пропагандних оптужби које долазе управо од изворних ратних хушкача и починилаца врховног злочина. А са научно-правног становишта, без оваке претходне ограде, ми дозвољавамо да нам агресорска политика и пропаганда заувек вештачки омеђе поље нашег испитивања, да нас сведу на вечито бављење последицама изворног, некажњеног и још увек увелико игнорисаног злочина, и то тако да ће изворни злочинци увек бити ти који оптужују а ми ти који се бранимо и посипамо пепелом, бавећи се вештачки суженим пољем које обухвата само једну од последица њиховог – а не нашег – изворног злочина.

Радовану суде и пресуђују они који су и њега, и његов народ, и све друге народе на подручју бивше СФРЈ немилосрдно и цинично гурнули у рат. Који су од БиХ направили базу радикалног исламизма и међународног тероризма који данас угрожава цео свет. Који су затим направили суд који се бавио не узроцима већ последицама, да би се заташкала њихова сопствена улога, равна нацистичком изазивању Другог светског рата. И који сада покушавају да „нацификују“ првог европског политичког борца против претеча ДАЕШ-а и Ал Каиде, које су они сами створили. Наравно, таквом нашем положају су допринеле и наше сопствене историјске грешке и заблуде. Али то не значи да треба да наставимо да га мазохистички прихватамо као нормалног, или јединог могућег. Напротив. Јер, као што се зна откако је света и века: само ће нас истина ослободити. И непрестана борба за њу.

*Ревидирана верзија излагања са научног скупа одржаног у Руској академији наука у априлу 2009.г.

[i] untreaty.un.org/ilc/texts/instruments/english/draft%20articles/7_1_1950.pdf

[ii] Исто.

[iii] Билтен међународног кривичног суда за бившу Југославију бр. 5/6: „Историја од Нирнберга до Хага – процедуралне разлике“, www.un.org/icty/BL/05art5e.htm

[iv] Савезна Република Немачка донела је одлуку о признању 19. децембра 1991, одмах иза Исланда, с тим што је признање званично ступило на снагу признавањем Хрватске и Словеније од стране 12 земаља-чланица Европске заједнице, 15. јануара 1992. Ватикан је признао Хрватску и Словенију 13. јануара 1992.

[v] То је, заправо, представљало акт агресије против једне суверене, међународно признате земље – тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.  Према Коначној пресуди Међународног војног трибунала за суђење главним немачким ратним злочинцима: „Инцирање рата агресије, стога, представља не само међународни злочин; то је врхунски међународни злочин, који се разликује од других ратних злочина у томе што у себи садржи сво акумулирано зло целине“.Коначна пресуда међународног војног трибунала за суђење главним немачким ратним злочинцима (30. септембар 1946.), став „Заједнички план или завера и агресивни рат,“ (између осталог, на avalon.law.yale.edu/imt/judnazi.asp#common).

[vi] У свом осврту на књигу Џона Р. Шиндлера, НЕСВЕТИ ТЕРОР: Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада, (John R. Schindler, Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa‘ida, And The Rise Of Global Jihad, Zenith Press, 2007) (превод на српски, Растко Јовановић, Службени гласник, Београд, 2009.), Едвард Херман даје следећи кратак историјат Изетбеговићевих минирања мира: „Шиндлер тврди да су Изетбеговић и његова ‘лењинистичка претходница исламиста’ вероватно били најважнија снага која је произвела босанске ратове и распад земље. Босански Срби су покушали да постигну споразум са Изетбеговићем пре избијања било каквих борби, 1990, али ‘муслимани нису показали никакво занимање’ (63); договор са Србима о подели власти, постигнут у јулу 1991. након којег је Изетбеговић изјавио да су ‘наше позиције веома блиске’, пропао је, јер га се ‘Изетбеговић одрекао само што је изашао из собе’, а његова странка изјавила да ‘неће учествовати ни у једном аранжману о подели власти са Србима'(71). Последњи покушај да се избегне велики рат, у фебруару 1992, довео је све три стране у Лисабон, где су сви потписали аранжман који је предвиђао јединствену државу која је давала значајну аутономију етничким регионима. Али, ‘само што је пристао, Изетбеговић је променио мишљење’. Како каже Шиндлер: ‘Лисабонски дебакл био је непосредни узрок рата’. (74).“ Edward S. Herman, „Safari Journalism: Schindler’s Unholy Terror Versus the Sarajevo Safari’s Mythical Multi-Ethnic Project“, www.fifth-estate-online.co.uk/comment/safarijournalism.html

[vii] Исто: „Ово повлачење из Лисабонског споразума учињено је уз охрабрење америчког амбасадора [у Београду – прим аут.] Ворена Зимермана, а Шиндлер и други обавештени коментатори тврде да је Изтебеговићево одбијање да преговара било засновано на његовом уверењу и разумевању да ће моћи да рачуна на Сједињене Државе и НАТО у остваривању својих политичких циљева путем рата. Оно што је његова странка СДА (Странка демократске акције) желела, према страначком идеологу Џемалудину Латићу, било је бар 45 одсто Босне, плус Санџак (регион у самој Србији!), што је био циљ који ‘Сарајево није имало шансе да постигне без значајне америчке војне помоћи’ (202).“

[viii] У свом огледу „Југославија: Хјуман рајтс воч у служби партије рата“ (Yugoslavia: Human Rights Watch in Service to the War Party, Edward S. Herman and David Peterson and George Szamuely), аутори цитирају лорда Дејвида Овена: „Пишући о новим напорима Клинтонове администрације почетком 1993. да униште Венс-Овенов мировни план, који је паљанским Србима додељивао неких 42 одсто Босне и Херцеговине, уместо 49 одсто, колико је предвиђао Дејтон, главни преговарач Дејвид Овен објашњава да је Алија Изетбеговић повукао свој потпис са плана јер се ‘осећао охрабрен америчким ставовима да одуговлачи док не добије бољу понуду’. Овен затим репродукује извод из једном телеграма којег је послао ране 1993. једном од својих помоћника у Вашингтону: ‘Ова администрација брифује медије тако да појачава решеност оних муслимана који желе да наставе са ратом. Имамо [представника сарајевске владе у УН, Мухамеда] Шађирбеја који отворено говори свима да је америчка администрација рекла да они не треба да осећају никакву потребу да потпишу мапу.’Касније, Овен додаје да је ‘нова администрација већ донела одлуку и била решена да елиминише [Венс-Овенов мировни план]… Обећали су да ће изнети алтернативу током следећих неколико седмица, али су у међувремену деловали решено да униште детаљан план којег су подржавали сви њихови савезници и који је био близу тога да буде прихваћен од стране зараћених страна. По свим стандардима међународне дипломатије, то је било скандалозно понашање. Балканска Одисеја, стр. 111-119. – Овде једноставно додајемо то да се ово дешавало ране 1993, а Дејтонски мировни споразум потписан је скоро три године касније, крајем 1995.“ www.zmag.org/content/showarticle.cfm?ItemID=12200

[ix] www.nezavisne.com/novosti/bih/Izetbegovic-potpisao-pa-odbacio-Kutiljerov-plan/290287

27 гласовa