Обично се говори о серији проблема које Америка ствара свуда по свету. У овом тексту покушавам да предочим неке од проблема које саме САД не могу да реше, а који битно поткопавају глобалну позицију Америке. Наравно, не мислим да је набрајање свеобухватно и исцрпно, само као подстицај за нови начин сагледавања стварности.

Прво унутар саме Америке. Никада оволики број грађана САД није био против званичне политике као сада. Кандидат за председничког кандидата Демократске партије Берни Сандерс (Bernie Sanders) је оборио све рекорде, укључујући и Обамин из 2011. године, сакупивши 2,5 милона појединачних донација (Обама 2,2) за политику која заговара „политичку револуцију“ у САД. Да ли ће систем успети некако да „самеље“ грађане и овог пута, то ћемо видети, али захтев грађана за одустајање од досадашње политике САД је евидентан. И у месецима који долазе биће све већи и већи.

На међународном плану Сандерс заговара „широку коалицију“ која обухвата и Русију, а на терену у борби против Исламске државе он захтева копнене снаге Саудијске Арабије и других муслиманских земаља из окружења. У сарадњи са Асадом.

Систем који контролише и саме САД се није још сусрео са тако великим проблемом за себе и своје интересе, који персонификује Сандерс, унутар САД.

Друго, спољни фактори који су и омогућили кризу владајућег система у САД, Кина и Русија (тим редоследом), су у све већем међусобном прожимању и када су у питању привредни односи и међусобна војна сарадња и суштински заједнички наступи у међународним односима. Дакле, све што је из тог угла био проблем за САД 2013. године, сада је још много већи проблем у 2016. години и годинама које следе.

Треће, битни ослонци САД, најзначајни партнери, су и сами велики проблем.

Да почнемо од Пољске, која је добила проамеричку и владу и председника, али су то уједно и профашистичке снаге, које по том свом опредељењу дестабилизују саму Пољску. Дакле, на први поглед утицај САД је ојачао у Пољској, али сама Пољска је ослабила и у наредним годинама неће бити способна да решава ни своје проблеме, а не да помаже било коме, па ни Америци.

Иста ствар је и са Турском. Водећи изразито американизовану политику, Ердоган вуче потезе који изнутра разарају Турску. Рат са Курдима, рат са Алавитима којих има значајан број у самој Турској, рат са присталицама Кемала Ататурка, рат против свих који желе правну државу и владавину права. Споља изразито заоштрени односи са Русијом и Ираном, а наравно на нивоу ратног стања са Сиријом. Таква Турска у годинама које су пред нама неће имати снаге за опстанак, тако да ништа неће „преостати“ за потребе и интересе САД.

Саудијска Арабија је потпуно на страни САД, али у дану одесече више глава него ИД за 6 месеци. Поред сукоба у Јемену из кога средњорочно ништа осим сопственог слабљења не може да добије, изразито је заоштрила односе са Ираном. Подривена изнутра екстремним исламизмом који је сама хранила и неговала, у вртлогу спољних сукоба, сама Саудијска Арабија постаје држава која ће панично тражити помоћ САД, уместо да буде њен ослонац у политици коју Америка води.

Јапан је суштински банкротирао и држи се само на подршци Америке у финансијским круговима. Становништво расте (прешло је 130 милиона), а привреда нема раст већ 25 година. И законито пада животни стандард. Да би то ублажили Јапан се енормно задужује (240% БДП-а, поређења ради Грчка је 167%) и питање је дана када ће то бити кажњено на тржишту капитала. Такав Јапан, који ни применом свих мера које би требало да доведу до пораста БДП, а које се примењују већ три године, не успева да изађе из рецесије, није ослонац ни самоме себи, а не Америци.

Немачка, Француска и Британија, се све више окрећу себи, односно водећи политичари у тим државама подржавају САД, али се грађанство и опозиционе партије све више окрећу од САД.

У Шпанији (мандатара краљ одређује 13. јануара и вероватно ће се поновити сценарио из Португалије), Португалији и Грчкој, на власти су (ја ту већ укључујем Шпанију иако је процес у току) изразито антинеолибералне владе. Оне из опреза не формулишу своју политику као антиамеричку, али суштински су изразито против.

Реченом треба додати да је Америка повратила свој непосредни утицај на владе у Венецуели и Аргентини, али и те државе ће бити заокупљене собом и сопственим проблемима, много више него што ће бити ослонац политике САД. Како то на крају изгледа, видимо у Украјини која просто није самоодржива. Јесте Порошенко 100% амерички, али је та његова Украјина 100% ништа.

Наравно, и друге велике државе, поред Кине и Русије, све више праве дистанцу од САД и ту пре свега мислим на Индију.

Када све заједно погледамо јасно се увиђа да је Америка у ствари све више усамљена, да су проблеми са којима се тај систем суочава све већи и из њиховог угла суштински нерешиви. Америка, корачајући из медијски приказане победе у победу, из једног енормног профита у други, корача у слом. На том путу нема решења и тај систем се више не може развијати. Ја разумем да је њихов маневарски простор још увек велики и да процес може трајати годинама, али оно у шта сам сигуран, то је да Америка какву познајемо данас не може претрајати наредне године. У ком правцу ће се ствари разрешити, то је отворено питање. Али овако не може. Проблеми су надишли систем који управља САД.

Прочитај без интернета:
42 гласa