Протеклих дана српски патриотски сајбер-простор, као једино место где заинтересовани грађани могу наћи објективне и, од власти и западних агентура, нецензурисане информације о актуелним дешавањима и политичким процесима, обележило је оштро сучељавање мишљења о лику, делу и даљој политичкој судбини Вука Јеремића, након што је у самом финишу изгубио трку за место Генералног секретара ОУН. Расправа, у којој су испољене знатне разлике у мишљењима и које су на моменте прерастале у потпуно опречне ставове, вођена је на водећем порталу српског патриотског дискурса, Фонду Стратешке Културе (ФСК), и то искључиво између његових аутора, што је не само потврдило огроман кадровски и аналитички потенцијал овог руско-српског пројекта, него и његову потпуну отвореност за различита мишљења и развој слободне критичке мисли. Хајде, замислите било који другосрбијански портал или пројекат, финансиран западним парама, да објави различите ставове о једној, било којој теми. Нађите, рецимо, на Пешчанику или ЦЕАС-у, ма и један текст који ће у овој фази кампање похвалити Трампа а критиковати Хилари Клинтон. Пробајте да игде на њиховој мрежи објавите став супротан ставу Кандићке или Милићке!

Нећете успети ни једно, ни друго! Све је униформисано, све је једноумно. Све је униполарно. Како може постојати различитост у нечему што је униполарно, па макар то био и свет?! И зато је пет ауторских текстова и писање три ФСК аутора о Вуку Јеремићу као теми, за свега неколико дана, практично показало колико је мултиполарност, за коју се Русија залаже као облик будућег уређења света, супериорнија и Човеку природнија од  болести униполаризма. Управо због поштовања права на различитост. На другачије мишљење. Све честитке главној уредници Ањи Филимоновој на умећу  да то нагласи и на овај начин…

Но, да се вратимо самим анализама и Јеремићу као теми. Све је почело спонтано, у овом тренутку, имагинарним питањем колика би била, са патриотског аспекта, кредибилност Вука Јеремића да се појави као кандидат на председничким изборима у Србији наредне године. Кажем „имагинарним“ јер, до сада, господин Јеремић ничим није ставио до знања да га тако нешто уопште интересује, па чак ни да га занима било какав ангажман у Србији. Но, предвиђање будућих дешавања саставни је део политичке аналитике, па се уважени доајен српске политичке мисли, проф.др Слободан Антонић, у својој редовној колумни на ФСК, позабавио овом темом, закључујући да би све у свему Јеремић био прихватљив председнички кандидат за патриотски дискурс, износећи у прилог томе одређене аргументе. Очигледно се не слажући са њим, хитро је реаговао бритки Бранко Павловић, доследан борац против евро-атлантске окупације Србије, који је у свом тексту изнео битно другачије, да не кажем супротно мишљење. Затим су њих двојица разменили, а ФСК објавио, још по једну писану сесију на ову тему, а на све се надовезао темељни Душан Ковачев, који је хронолошким редом повезао неке мало познате чињенице о Јеремићу које говоре саме за себе.

Сви ти сјајни текстови и спремност уредништва ФСК-а да развије полемику између сопствених аутора просто ме је инспирисала да се и сам позабавим појавом и деловањем Вука Јеремића на политичкој сцени не само Србије, већ покушаног креирања униполарног света. Дошао сам до занимљивих и интригантних закључака које желим да приложим постојећој расправи о „Пројекту Јеремић“ , без намере да полемишем са претходним ауторима и текстовима на ту тему, већ пре да их на неки начин надоградим још једним виђењем.

ДА ЛИ УОПШТЕ ПОСТОЈИ „ПРОЈЕКАТ ЈЕРЕМИЋ“?

Када неко у 41. години са подршком једне мале, медијски сатанизоване, земље каква је Србија и њене у сваком смислу бедне владе, чији су ниво општења обично отправници послова страних амбасада, дође до последњег круга гласања за избор генералног секретара ОУН, онда нема сумње да је он нечији пројекат. И то врло озбиљан. Јер, ОУН су један од најважнијих глобалних института којим се покушава легализовати тзв. Нови светски поредак, односно инсталирати корпоративни пројекат униполарног света. Смешно је веровати да тако високо у хијерархији ове организације може доспети неко иза кога не стоји спрега крупног корпоративног капитала, мреже тајних друштава и бар неких од породица тзв. „црног племства“. Али, зашто би ОНИ подржали Јеремића?!

Како би одговорили на ово питање кренућемо од Јеремићевог порекла и школовања.

Вук Јеремић је дете из национално мешовитог брака, муслиман по мајци, што не би било толико важно да његова мајка Сена, није потомак дипломате Шерифа Буљубашића и Садете Поздерац, ћерке Титовог сарадника Нурије Поздерца, потпредседника АВНОЈА и унука Мурат-аге Поздерца, једног од лидера Цазинске крајине у доба османске владавине Босном. (1) Породица Поздерац била је једна од наутицајнијих породица у Титовој Југославији (Хакија, Хамдија, Сакиб итд), а њихову снагу и чврстину националне опредељености осетили су многи Срби, међу којима и Војислав Шешељ. Дакле, по мајци, Вук Јеремић потиче из политички и дипломатски ангажованих породица, а подсећам да је женска линија порекла итекако значајна у новом светском поретку. Вуков отац, Михајло Јеремић, био је дугогодишњи директор Југопетрола, што је значајно у смислу материјалне основе и веза које су омогућиле његово образовање у иностранству.

Но, пре иностранства била је земља. Завршио је престижну Прву београдску гимназију, где му је разредни старешина био … чик, погодите ко? Борис Тадић, дабоме! После гимназије обрео се у Енглеској, на Кембриџу, другом најстаријем англофонском универзитету, где је дипломирао теоријску и експерименталну физику. То образовање, само по себи, није значајно за његову политичку каријеру, али боравак на Кембриџу свакако јесте. Ту је остварио контакт! Нешто занимљиво са њим сигурно се десило у Кембриџу, јер уместо да се упути у неку истраживачку установу која би га делегирала у пројекат ЦЕРН, па да тамо трага за Хигсовим бозоном (божијом честицом), што је у то време био сан сваког физичара од каријере Јеремић, по стицању дипломе на Кембриџу 1998., продужава за САД, на елитни Универзитет Харвард, где проучава сасвим другу област и 2003. стиче Мастер диплому у сфери државне администрације и међународног развоја (Master in Public Administration in International Development).

Хајде да овде застанемо и направимо малу дигресију, како би се накратко позабавили тиме шта ова два универзитета значе у покушају глобализације планете, односно стварања униполарног света. Почећу од тога да су, према једној од најпознатијих светских листа (QS – Кју еС), Кембриџ и Харвард два најпрестижнија универзитета у последњих 20. година. Харвард је најстарији амерички универзитет (основан 1636.), и један од најеминентнијих високошколских установа на свету. Има годишњи буџет од преко 26 милијарди долара, преко 10.000 запослених, од чега је готово четвртина наставно особље. Кроз рад 10 факултета и 8 истраживачких института едукују се кадрови који касније заузимају највише функције у државној администрацији и разним глобалистичким институцијама широм планете.(2)

Универзитет Харвард, иначе, лоциран је у малом америчком граду Кембриџ (држава Масачусетс), који је по попису из 2010 бројао нешто преко 105 хиљада становника, отприлике колико и истоимени град у Енглеској у коме је смештен Универзитет Кембриџ. Ако неко мисли да се називи ова два универзитетска центра случајно подударају, и да је Харвард „случајно“ основан само шест година након оснивања америчког града Кембриџа, нека му буде. Тај ће вероватно сматрати и да је „случајно“ што свака генерација са Кембриџа има малу групу одабраника која наставља едукацију на Харварду. Но, свако ко иоле познаје структуру и деловање глобалистичких процеса зна да је њиховим креаторима „случајност“ најпразнија од свих празних речи. Ни Јеремић није случајно завршио на елитном Харварду.

Харвард је приватни универзитет са енормно високим школаринама које себи могу приуштити само изузетно богати људи, или “одабрани” које они стимулишу својим “стипендијама”. Он је члан тзв, “Лиге бршљана” коју је некад сачињавало седам, а данас осам, универзитета САД, чија кастинска повезаност и утицај практично одређују судбину америчке нације јер се из њихових редова регрутују готово сви кадрови за најбитније политичке, пословне и друштвене функције (Харвард, Јејл, Пенсилванија, Принстон, Колумбија, Браун, Дартмут и Корнел). Бршљан у имену „лиге“ не симболизује само древност и традицију како се обично истиче, већ пре свега особину ове биљке да међусобним повезивањем осваја сваки простор и станиште на коме се нађе.

Према неписаном правилу Харвард води рачуна да 90% његових студената буду Американци, а свега 10% странаца. Није се лако наћи у таквом друштву, чак и када имате довољно новаца. Вук Јеремић га није имао, бар не довољно. Стипендирала га је Фондација „Кокалис“, која ствара „лидере“ у Југоисточној Европи. Тешко да је то учинила зато што је имао лепе очи. Још теже да би едуковала будућег српског патриоту. А најтеже да би помогла одбрану Косова у Србији.  То је америчка фондација која  промовише „америчке вредности“. И помаже млађаном српском физичару да уђе у политику. Ах, тај амерички сан! Може ли то бити случајно? И може ли то ико, ко није ЊИХОВ “пројекат”?!

Након Харварда Јеремић се враћа у Енглеску, где почиње докторске студије примењене математике на лондонском универзитету. Али, пазите сад ово, за време докторских студија радио је као финансијски аналитичар у финансијским институцијама у лондонском Ситију, међу којима су „Дојче Банка“, „Drezdner Klajnvort Benson Bank“ и „Astra Zeneka Farmasijutikals“. Дакле, тај није губио време! Упознао је све битне сегменте глобалистичких полуга, а на крају и ово: “Током владавине Слободана Милошевића, организовао је српске студенте и исељенике у Енглеској који су радили на информативним кампањама и успостављању медјународних контаката за потребе демократске опозиције.”

Патриотски, нема шта. Подсећа ли Вас то на лондонске магле у којима су се, наравно случајно, повремено сретали Зоран Ђинђић и Расим Љајић, млађани Чеда и матори Мићун и остала досовска камарила, да у миру сањају „демократске“ снове? Мене подсећа!

А онда је дошао тај 5. октобар и Вук Јеремић се, као и многи други српски страни стипендисти обрео у земљи.

ЗАНИМЉИВЕ ЦРТИЦЕ ИЗ ПОЛИТИЧКЕ КАРИЈЕРЕ

По повратку у Србију, као амбициозни двадесетпетогодишњак, Јеремић се није обрео у Винчи, нити на природно-математичком факултету, а није ни у некој страној банци, иако му је широко елитно образовање све то омогућавало, већ је каријеру започео као саветник тадашњег министра за телекомуникације СРЈ, Бориса Тадића, свог професора из гимназије. Током 2002. постаје члан кабинета Зорана Ђинђића, где је радио као специјални саветник за економске односе са иностранством, а то је било време када се у Ђинђићевом окружењу више говорило енглеским, и немачким, него српским језиком (иначе Јеремић одлично говори немачки). Након Ђинђићеве смрти, 2003., израња као саветник за евроатлантска питања тадашњег министра одбране СЦГ Бориса Тадића, да би када је Тадић изабран за председника Србије у јуну 2004, Јеремић био постављен за његовог саветника за спољну политику. Нешто пре тога (фебруар 2004.) Тадић га је поставио за председника одбора за међународне односе ДС-а, одакле је практично ванинституционално деловао износећи у међународним контактима страначке ставове који се често нису поклапали са званично прокламованом политиком српске Владе, коју је тада водио Војислав Коштуница. (5)

Све горе речено је типично кретање глобалистичког “специјалца” који се спрема да преузме одређену фунцију у датом тренутку, при чему је евидентно да се усмерава ка преузимању функције министра спољњих послова. Овде је тренутак да се мало позабавимо односом тандема Тадић-Јеремић који све време заједно иду према врховима. На први поглед изгледа да више позиционирани Тадић обично доводи Јеремића у своју близину. Али, време је да се постави занимљиво питање – шта ако је Тадић биран управо због Јеремића, а не обрнуто?! Као идеалан да му омогући спровођење глобалистичких задатака везаних за Балкан и Косово које је примио од својих глобалистичких налогодаваца из лондонских магли. И као примамљиви жртвени јарац на крају ритуала. Ваљало би ову могућност озбиљније размотрити. 

Сетимо се само како је Тадић одједном издигнут из ничега а онда већини, па и њему самом, ненадано враћен у ништа. Док се Тадић ваљао по политичкој прашини и лелекао по медијима, Јеремић је једноставно окренуо главу и отишао даље, као да га и не познаје, као да одбацује ислужену ствар. Није покушао да му помогне ни када је постао преседавајући Генералне скупштине ОУН, а са везама и рејтингом који је уживао лако му је могао намаћи некакво добро плаћено ОУН намештење. И вероватно би то учинио да је имао осећај да му било шта дугује. Али, није га имао. Типично понашање глобалистичног одабраника свесног своје мисије. 

Мисију за коју је спреман, Министар спољних послова Србије, преузима маја 2007. године као представник ДС-а у Коштуничиној влади, непосредно пред само-проглашење косовске независности. И управо је он тај који са Коштуницом и Самарџићем прави онај “тајанствени” Акциони план у случају проглашења независности Косова који је усвојен на седници Владе 14.01.2008. (6) и који је проглашен за документ од највеће државне тајности. Јадни Коштуница.

Тај документ, јалов као и Коштуничино испразно србовање, није предвиђао озбиљне дипломатске мере и иницијативе, а од самог почетка спровођен је као ограничена и привремена акција која није имала шансе на успех. Када је смогао снаге да то призна самом себи Коштуница је одглумео разочараног генија и “вратио мандат народу”, свестан да ће изгубити изборе и оставити Космет на милост и немилост Борису Тадићу и његовој издајничкој свити. У влади Мирка Цветковића, формираној након избора 2008., Јеремић задржава своју позицију шефа дипломатије, коју је обављао искључиво у функцији евро-атлантских интереса у Србији и региону. Од прећутног прихватања званично одбаченог Ахтисаријевог плана, преко измештања решавања косовског питања из ОУН у ЕУ, чиме су практично неутрализована сва решења Резолуције 1244. повољна по Србију, све до трагичног подношења „компромисног“ Предлога резолуције о Косову у ОУН (7) и ширења утицаја Турске на Балкану, ништа није урадио што би било у стварној супротности интересима евро-атлантизма. Будући да је Јеремићеве активности у том периоду опширно обрадио Душан Ковачев у свом недавном тексту не бих се овде понављао.(8)

То што је, упркос свему што је урадио и што није урадио, стекао имиџ највећег патриоте међу издајницима последица је озбиљности “Пројекта Јеремић” и спремности његових налогодаваца да у тај имиџ уложе време и новац. Он је све време јавно показивао извесну дистанцираност од Бориса Тадића и повремено се демагошки “ограђивао” од његове попустљивости, али његове најкатастрофалније одлуке никада није критиковао, већ их је у потпуности спроводио. Или су то биле одлуке Вука Јеремића, а Тадић је био само политички зец. Свеједно. Иза су увек стајали исти налогодавци, који су Јеремића медијски држали по страни када је Србија гутала евро-атлантске “жабе”, а гурали у први план када се понекад испразно бусала у прса. Такође је и представа са његовим искључењем из ДС-а вођена у време када је то њему највише одговарало и на начин који се најбоље уклапао у његов “патриотски” имиџ.

Уосталом, зар ико озбиљан заиста може поверовати како је Вук Јеремић направио онакав перформанс у ОУН за Српску Нову Годину, а да му то неко старији по годинама и чину, у глобалистичкој хијерархији, није дозволио. Да је, романтично, из Њујорка марширао на Дрину а да пре тога није питао своје налогодавце? Забога!!! 

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

„Пројекат Јеремић“ несумњиво постоји и он је свакако далекосежнији и значајнији него што се обично мисли. На то указује његово елитно школовање, као и досадашња каријера. Превише врата му се ненадано отвара, исувише велик новац прати његово кретање, необјашњиво лако добија медијски простор и велике улоге да би то било случајно.

Нема сумње да се то „нешто“ што је одредило његову личну и политичку судбину и што га је довело на садашње позиције, десило на универзитету Кембриџ, где је дошао да студира физику, а одатле отишао у сусрет политичком искушеништву на Харвард, где се ствара политичка и пословна елита новог светског поретка. Све указује да је он то искушеништво успешно прошао и да, без обзира на мамце које избацује лево и десно, чврсто гази као припадник глобалистичке политичке елите. Не смемо губити из вида да у Америку није пошао из Србије, већ из Енглеске, као и да се након Харварда у Београд вратио преко Лондона! Дакле, „откривен“ је на Кембриџу, „брушен“ на Харварду, „глазиран“ у Лондону. Треба ли томе неки коментар? Треба ли се присећати ко нам је увалио Тита?

Ту долазимо и до питања од кога је све и почело – да ли је Вук Јеремић могући кандидат за српске председничке изборе. И колико је кредибилан? Он сам, у недавној изјави за „патриотски“ Блиц, рекао је да неће бити „Вучићев кандидат“ и да одлуке не доноси док добро не промисли и „не саветује се са људима које поштује“.(9) И не лаже нас, ни за једно, ни за друго. Он је, данас, толико ближи врховима стварне моћи од Вучића, да је апсурдно и помислити да може више бити са њим у било каквом партнерству. А хоће ли се уопште кандидовати, о томе сада, у његово име, одлучују други, који управљају његовом каријером али и животом. Он их назива „саветницима“ које поштује, а ја бих рекао да им више пристаје реч „наредбодавци“. Но, нек му буде. Ако ти „САВЕТОДАВЦИ“ одлуче да он то буде, Јеремић ће засигурно то и постати, а своју улогу одиграће беспрекорно, као и ове до сада.

Но, нисам никако сигуран да ће то бити баш добро за патриотску Србију…

___________________________________

Одреднице:

Текстови актуелне расправе о Јеремићу на ФСК:

115 гласовa